„U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit" - tih osam reči i 29 slova bilo je sasvim dovoljno da se, poput grudve na planini, pokrene lavina Tolkinovog univerzuma čija popularnost i dalje ne jenjava, čak je sve jača i jača.
Ne sećam se koja je bila godina, ni koji je bio mesec.
Imao sam, recimo, nekih desetak godina, što znači da je to neka 2001. ili 2002.
Znam da je bilo leto, jer smo svake godine leti išli u Čajetinu, mesto pored Zlatibora iz kojeg je moja baba Desa.
- O zmajevima i ljudima: Pet serijala epske fantastike koje ne smete propustiti
- Aragorn iz „Gospodara prstenova“ neće da juriša na LGBT zastavu
- Novi Zeland zadovoljno trlja ruke - vraća im se Gospodar prstenova
Iskreno, nikada nisam nešto voleo da idem tamo, ali lepo je, nije da nije.
Šetali bismo po okolnim livadama, osvajali Omanjicu i prepričavali priče o zloglasnim Todorovim bikovima, kojima se nikako ne treba približavati.
Međutim, te godine toga nije bilo.
„Bobane, sine, izađi malo napolje, vidi kako je lepo vreme", govorila bi mi baba Desa kad god bi ušla u sobu, čega se živo sećam.
A ja samo što nisam odbranio Helmov ponor od strašnih Uruk-haja.
Borba je bila žestoka, ali uspeli smo.
O popularnosti Tolkina
Dvadesetak godina kasnije popularnost priča Džona Ronalda Ruela Tolkina, preminulog na današnji dan 1973. godine, još je veća.
„Gospodar prstenova je tako popularan zato što može da se čita kao avantura, zbog čega ga redovno poklanjam deci, a možete se udubiti i u neke ozbiljnije analize", kaže za BBC Vedrana Čačić Nikolić iz Udruženja ljubitelja fantastike Valinor.
Valinorci su poslednjih godina u Beogradu organizovali niz festivala i aktivnosti posvećenih fantastici, poput Tolkinfesta i Tolkindana.
A Valinor je inače zemlja Valara, Ainura koji su završili stvaranje Arde, ali da ne davim sad.
„Filmovi Pitera Džeksona su dodatno doprineli popularnosti kod mlađih generacija", dodaje Čačić Nikolić.
Među njima je, na primer, Bratislav Jović iz Batajnice, koji je ljubav prema Tolkinovim pričama iskazao na neobičan način.
„Iz godine u godinu radim po jednu tetovažu, a obećao sam sebi da ću celu desnu ruku posvetiti Tolkinovom svetu", navodi on.
„Uradio sam ih iz poštovanja prema piscu zbog sreće koju mi je pružio, jer ko god bude pitao za njih znaće ko je Tolkin. A pitaju me mnogi, da znaš", dodaje.
I šta je sve tetovirao?
„Za sada imam kralja Vešca, drvo Gondora i tekst sa prstena. Mnogi me pitaju zašto mešam dobro i zlo, ali oni ne shvataju poentu.
„Sve u životu je skup dobra i zla. Ovo je samo moj način da Tolkinu kažem hvala".
- Osam razloga zbog kojih Igra prestola obara rekorde
- Igra prestola: Pet istorijskih događaja koji su inspirisali seriju
- O Brenu Starku iza kulisa
Zoran Stanojević, pisac, aforističar, radio voditelj i autor prvog prevoda Gospodara prstenova u Srbiji, izdatog za Nolit 1981. godine, kaže da je popularnost te priče zavisila od vremena u kojem je postojala u svetu.
„Lagano se probijala, a za svetsku popularnost zaslužni su hipici, koji su je nosili u rančevima. To je bila reklama od usta do usta - 'uh, što sam čitao dobru knjigu'".
Kako je Tolkin stigao u Srbiju?
Na prvoj strani mog izdanja Gospodara prstenova - koji je preživeo Čajetinu - piše „preveo, ponovo pregledao i lektorisao Zoran Stanojević".
To ime mi tada ništa nije značilo, iako su svi odrasli na Stanojevićevom prevodu.
„Nastojao sam da Tolkin zvuči kao da sam ga ja ponovo napisao", priča Stanojević, dodajući odmah da nije ljubitelj epske fantastike.
„Tolkina sam zavoleo rintajući na njemu, to je neka vrsta Stokholmskog sindroma", kaže.
U to vreme nije bilo Gugl prevodioca, tako da su mu pomoć pružali samo Vebsterov rečnik i knjiga o pojmovima iz Tolkinovog sveta.
Prevođenje je trajalo tri godine.
„To je bio posao od kojeg su ispadale oči, a bio sam plaćen tek na kraju, kad predam gotov prevod. To znači da sam morao još štošta da radim pored toga", kaže.
„A prevodio sam ga kao pisac, neko ko zna koje su muke pisaca - prvi tekst može da bude đubre, ali ga onda prepravljate jer zapravo imate šta da prepravljate".
To znači „strašno mnogo lektorisanja, doterivanja i glancanja", ističe on.
„Nema reči u toj knjizi o kojoj nisam morao posebno da razmišljam i nema kucane strane koja mi barem pet puta nije prošla kroz mašinu, toliko sam prepravljao sve kako bih dobio dobar rezultat".
Kasnije su mu nudili da prevede i ostala Tolkinova dela, ali je sve odbio.
„Dosta mi je bilo prevođenja, ja sam na kraju krajeva pisac, mnogo mi je lakše i zabavnije da istražujem šta ima posle ove strane, nego da to radim za Tolkina".
Na pitanje koji mu je omiljeni lik odgovara da je po karakteru mešavina Toma Bombadila i Aragorna.
„S tim što sam i hobit, jer sam lenčuga, ali lenčuga koja mnogo radi. Da me ne mrzi i ja bih bio lenj", navodi.
O rimama
Zoran Stanojević
Tolkin je voleo poeziju i njegove rime su jednostavne.
Water - daughter (voda i ćerka). Kao kod nas kiša juri miša, na primer.
Dakle, pravio ih je kao Hobit, jednostavne i sa mnogo rimovanja.
I trudio sam se tako da ih prevedem.
Ali da bi sve ostalo rimovano i metrički morao da ispreturam svaki stih - jer se kod nas voda i kćer ne rimuju - ali tako da pesma opstane ista.
Recimo pesma Toma Bombadila, koji peva potpuno ludačke pesme i za čiji glas Frodo kaže da „peva bezumlje".
"Old Tom Bombadil is a merry fellow, bright blue his jacket is, and his boots are yellow", kaže pesma.
Da bi ta rima ostala morao sam i da dodam neke stvari, kao u matematici.
„Stari Tom Bombadil je čudne vrste vrsnik, žute su mu čizme, svetlo plav mu prsnik".
Čak sam morao da izmislim reč vrsnik i prevođenje te jedne pesme trajalo je danima.
Sve to kako bih došao do dobrog rezultata.
Jedan američkih slavista mi je jednom rekao „znate da sam ja Tolkina počeo ozbiljnije da shvatam kada sam ga pročitao na srpskom".
Neki se nisu toliko trudili, pa kažu da je, na primer, „Gimli vitlao malom sekiricom".
Prvo, to mala sekirica nije dobro, a drugo ta sekira uopšte nije mala. Gimli je možda niži od ljudi, ali je monstrum od ratnika.
Dakle, nije vitlao malom sekiricom, već se borio kao manijak.
Isto tako negde ima „Aragorn i Boromir su skakutali sa kamena na kamen".
Pa skakuću deca, a oni su vitezovi koji koji se bore protiv 50 neprijatelja i izađu ka pobednici.
Dobro da nisu napisali da skaču sa kamička na kamičak.
Ko je Dž.R.R. Tolkin
Za sebe je govorio da je „hobit po karakteru".
Rođen je 3. januara 1892. godine, a preminuo je 2. septembra 1973.
Bio je veliki zaljubljenik u jezike i većinu života je proveo radeći kao profesor engleskog jezika i književnosti na Oksfordu.
„Znao je čudo jezika, među kojima i srpski. Da, mogao je da čita srpski", kaže Stanojević.
Bio je vojnik u Prvom svetskom ratu, tokom kojeg je čak učestvovao u bici na Somi, dok je u Drugom svetskom ratu radio na razbijanju šifrovanih poruka.
Nije prvi autor knjiga epske fanstatike, takvih dela je bilo i ranije, ali je međunarodno priznat kao utemeljitelj tog žanra.
Prva knjiga koju je objavio bio je Hobit, zamišljen kao knjiga za decu, koji se pojavio 1937. godine, da bi tri dela Gospodara prstenova objavio tokom 1954. i 1955.
Stanojević kaže da Tolkin nije planirao šta će se desiti pre nego što je seo da piše.
„Kada su ga prijatelji, među kojima je i C.S. Luis - autor Letopisa Narnije - pitali šta ima novog u Gospodaru, on bi govorio 'ne znam, probaću da otkrijem'.
„On, dakle, ide kući da vidi šta će dalje biti. Imate utisak da on stoji na stazi u magli, koja je sve gušća, i onda on koracima tu maglu diže sa zemlje i gleda šta ima iza ugla.
„Veoma zanimljiv i gotovo samoubilački književni postupak", kaže on.
Njegova najpopularnija dela nisu ni vrh ledenog brega čitavog univerzuma, mitologije i jezika - njih čak 15 - koje je stvorio i koje je čitavog života razvijao.
To znači da gotovo svi likovi imaju porodična stabla koja sežu vekovima unazad, a da postoji niz funkcionalnih jezika, pa i različitih narečja vilovnjačkog, na primer.
Zapravo, Tolkin kaže sve te priče izmislio samo kao sredstvo da njegovi jezici izađu u svet.
Inače, njegov prijatelj C. S. Luis ga je 1961. nominovao za Nobelovu nagradu za književnost, ali je taj predlog odbijen. Nagradu je te godine osvojio Ivo Andrić.
Silmarilion, kolekciju priča o čitavom univerzumu Srednje zemlje, posle autorove smrti priredio je i objavio 1977. njegov sin Kristofer, koji je kasnije objavljivao i druge nezavršene priče.
Filmske adaptacije Gospodara prstenova, reditelja Pitera Džeksona, objavljene su 2001, 2002. i 2003. godine i osvojile su ukupno 17 oskara.
Poslednji deo, Povratak kralja, osvojio je rekordnih 11, što je do sada uspelo samo Ben Huru i Titaniku.
Stanojević ipak nije oduševljen tim filmovima.
„Nisam zadovoljan kako Aragorn izgleda, iako je Vigo Mortensen veličanstven glumac, kao ni time što su izbacili Toma Bombadila iz priče.
„A jedini koji izgleda onako kako treba je Elrond, on zaista izgleda onako kako izgledaju vilovnjaci - kao čovek je, ali se vidi da je nešto više".
Kasnije je snimljena i daleko manje uspešna trilogije po Hobitu, a zanimljivo je da su adaptaciju Gospodara prstenova hteli da snime i Bitlsi.
Džon Lenon je želeo da glumi Goluma, Pol Makartni bi bio Frodo, a bend se nadao da bi Stenli Kjubrik režirao film.
Međutim, morali su da odustanu od plana zato što je Tolkin odbio tu ideju.
Zašto čitati Tolkina?
Stanojević kaže da svakoj knjizi koju počne da čita da šansu od 20 strana.
„Ako me za to vreme uhvati onda nastavim, ako ne prekidam.
„A svako ko Tolkinu da tih 20 strana, verovatno će nastaviti. I to će biti razlog da ga čita, ali da nastavi, ne da počne. Jednostavno, uhvatiće vas".
Čačić Nikolić ističe da je Tolkina, koji joj je sada omiljeni pisac, počela da čita početkom devedesetih, kad joj je „bilo potrebno podsećanje da zlo nije neuništivo".
„Prvo mi se svidelo zbog avanture i borbe dobra i zla, a potom sam otkrivala neke kompleksnije slojeve, igre rečima, kao i mračnije priče, poput sudbine dece Hurinove.
„Zatim, volim mitologiju različitih naroda, pa mi je vrlo interesantno da vidim koliko je Tolkin pozajmio iz onog što bi moglo da se nazove kolektivnim nasleđem ljudskog roda, a koliko je uneo originalnih ideja".
Jović navodi da u Tolkinovim delima Tolkina svi mogu da se pronađu.
„On pruža odgovor kakvi zaista treba da budemo, šta treba da radimo, a šta ne. Da duboko u sebi spoznamo prave vrline i cenimo prave vrednosti.
Kako navodi, Tolkinova dela su mu probudila maštu i on danas piše poeziju.
„Dao mi je neverovatno putovanje kroz njegov svet, drugačiji pogled na ljude, na prirodu…
„Barem meni je posle čitanja sve bilo drugačije, naučio sam da cenim i najmanju životinju, da volim svaku biljku, drvo, reku.
„Mislim da posle čitanja budeš svesniji koliko zapravo treba da negujemo naš svet, a mi baš suprotno od toga radimo".
Šta Tolkinove knjige mogu da nas nauče?
Vedrana Čačić Nikolić
Prvo, nikada ne treba odustati.
Ma koliko da je protivnik veliki i strašan, uvek postoji šansa.
To je nešto na šta ljude treba uvek podsećati, još od Davida i Golijata, uvek im treba s vremena na vreme govoriti da praćka može da obori diva, a prava strela u pravom delu tela može da ubije zmaja.
Drugo, jednako važno, borba sa zlom nikada nije gotova!
To se stalno provlači kroz Tolkinova dela - Morgot je srušen, pa se uzdigao; njegov učenik Sauron bio je poražen, pa je ponovo zapretio.
Treće, možda je najteža borba ona koja se vodi u nama.
Nemali broj Tolkinovih likova izgubio je bitku sa samim sobom, podlegli su izazovu zla i moći iako prvobitno nisu bili iskvareni.
Niko nije imun, ni Majari, ni vilovnjaci, ni ljudi, ni patuljci...
Zapravo, kod Tolkina, najmanje podložni bili su hobiti i žene.
Oni prvi, najsitniji od pomenutih rasa, simbolizuju jednostavnog čoveka, onog koji uživa u prirodi, dobroj hrani i mirnom životu, ali kada u jednom trenutku shvati da je svet mnogo više od toga daće sve od sebe da odbrani slobodu koju ima.
Kritike
Tolkinova dela popularna su širom sveta, ali ima i onih koji ga žestoko kritikuju i svašta mu zameraju.
Na primer, postoje kritike da je Tolkinov stil pisanja ispod proseka.
Stanojević na to kaže „zavisi šta hoćete od njega".
„Tolkin prati radnju i karaktere i u tim okvirima on uopšte nije loš stilista.
„Ipak, nije stilista u klasi Flobera, koji kaže 'celo pre podne sam razmišljao da li da uklonim jednu zapetu i uklonio sam je, a onda sam razmišljao da li da je vratim i vratio sam je'".
Kako kaže, Tolkina više zanimaju mali ljudi i mali karakteri, a voli da slika rečima jer je viktorijanac.
Tolkina kritikuju i zbog konzervativnog pogleda na svet i protivljenju globalizaciji, optužujući ga da je autor „političke fantastike", pa i da je rasista jer su vilovnjaci u njegovim pričama savršeni i, prema tom tumačenju, predstavljaju nadmoćnu belu rasu.
„U većini slučajeva mi se čini da ih upućuju ljudi koji su pročitali samo Hobita ili Gospodara prstenova", kaže Čačić Nikolić.
„Silmarilion i Nezavršene priče su puni oholih, uobraženih vilovnjaka, koji će zbog ljubomore spletkariti, ubiti, izdati, kao i oholu 'višu rasu' ljudi Numenora koje takođe stigne kazne".
Deo javnosti ga kritikuje i zbog malo ženskih likova.
„U Hobitu ih nema, u Gospodaru prstenova su malobrojne, ali je njihova uloga veoma važna.
„U Silmarilionu ih je mnogo više i većinu ih krase snaga, nežnost, mudrost, snaga, upornost… Malo je ženskih likova koje je zlo uspelo da prevede na svoju stranu.
„Mnoga bi zla bila izbegnuta da su muški likovi poslušali svoje supruge", navodi.
Na kraju, tu je i kritika da su njegova dela samo puki eskapizam.
„Ako vam se nešto ne sviđa naći ćete mu hiljadu mana, a ako nešto volite glorifikovaćete svaku vrlinu", kaže Čačić Nikolić.
„Znam da postoje mnogi koji ove knjige doživljavaju kao bajke, ali citiraću Nila Gejmena koji kaže da su bajke više nego istinite, ne zato što nam govore da zmajevi postoje, nego zato što nam govore da ih je moguće pobediti".
Šta dalje?
Ta Čajetina je nekako prošla, slistio sam Dve kule i onda smo u ulici pričali o tome kako bi sve moglo da se završi.
Neko nam je rekao da je čuo da se Povratak kralja završi tako i tako (da sad ne upropastim nekome kraj).
„Ma nije moguće", mislili smo.
Ali zaista se tako završilo.
A nekoliko godina kasnije pojavili su se i filmovi.
Moje prvo sećanje na bioskop je odlazak u Dom sindikata na Hari Potera: Dvorana tajni i stanje apsolutne prestravljenosti tokom gledanja tog filma.
Drugo sećanje je Povratak kralja isto u Domu sindikata, ali u velikoj sali, uz stanje apsolutnog oduševljenja svakom sekundom.
Tokom godina sam se Tolkinu vraćao dosta puta i nikad me nije razočarao. Treba mu dati šansu barem.
Možda i u njemu nađete životnog gurua.
„Do skoro sam se šalila sa prijateljem da je Sem Gemdži moj lajfkouč", kaže Čačić Nikolić uz osmeh.
„On govori da tama mora da prođe, a da Sunce kad ponovo izađe sija sjajnije i jasnije.
„Priznajem, Sem mi je najdraži lik jer je odani prijatelj, uvek daje sve od sebe da učini ono što je pošteno, iako je svestan da je samo mali hobit u ogromnom svetu.
„Hobiti su simbol da hrabrost nije odustvo straha, hrabrost je učiniti šta treba uprkos strahu", zaključuje ona.
Ali to samo ako uspete da ubedite baba Desu da vas ostavi da čitate.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
