Monik Džekson je dobila Kovid-19 na početku pandemije, a skoro šest meseci kasnije njoj i dalje nije dobro.
Kao jedna od hiljade njih u tom položaju, vodila je ilustrovani dnevnik o simptomima i uzaludnim pokušajima da se izleči.
Pre oko godinu dana, Monik Džekson je gledala Ted konferenciju o pečurkama i bila očarana njima. Gljive su, rekao je govornik, prvobitni internet, one imaju mrežu koja se proteže ispod čitavih šuma; to omogućuje drveću da pomažu jedni drugima kad ih zadesi neka nevolja.
- Škole u drugim zemljama i korona virus - Odlaganja, prkos roditelja i nova pravila
- Pet načina da izbegnete da se zarazite korona virusom u zatvorenom
Danas, dok se 24. nedelju zaredom bori protiv korona virusa, to je nešto o čemu ona često razmišlja.
Monik se razbolela istovremeno kad i njena prijateljica, nakon što su išli na putovanje vozom zajedno.
Ispočetka dok bi se čuli, njihovi simptomi su odražavali jedni druge skoro savršeno, ali onda su one na neko vreme izgubile kontakt.
„Morala sam da prekinem, bilo mi je suviše strašno", kaže Monik.
Prve dve nedelje osećala se kao da ima grip - bila je toliko umorna da je jedva mogla da ustane iz kreveta. Još je bilo hladno u Londonu, ali ona je imala jedva šta na sebi i držala je kesu sa ledom uz čelo da bi se ohladila. Toplomeri su bili rasprodati, ali ona misli da je imala temperaturu.
„Neobično je reći: 'Mislim'. Za veći deo ovoga vi samo mislite - ne znate ništa pouzdano."
Druge nedelje joj je disanje bilo otežano. Došla je hitna pomoć, ali su joj rekli da joj je nivo kiseonika u krvi u redu. „Rekli su mi da imam napad panike, potencijalno kao nusproizvod simptoma." Tada nije bila testirana na Kovid-19 zato što je u martu Velika Britanija rezervisala mali broj pribora za testiranje koje je čuvala za najteže slučajeve.
Pokušala je sama da se izleči prirodnim lekovima. Dok je jela sirovi beli luk i cele ljute papričice, seća se da joj je bilo neobično što ne može da im oseti ukus. I bila je stalno umorna. „Nisam imala snage da se dopisujem sa više od dvoje ljudi dnevno", kaže ona.
Posle dve nedelje, neki od simptoma su prošli, ali izgledalo je kao da su ih samo zamenili neki novi. „Osećala sam probadanje u prsima. I to probadanje se pretvorilo u nešto što sam osećala kao neku vrstu vatre", kaže ona. „Bio je to skoro neizdrživ bol na levoj strani. Mislila sam da imam srčani udar."
Pozvala je hitnu pomoć a oni su je savetovali da uzme paracetamol. Rekli su joj da se čini da tada bol nestane kod nekih ljudi, mada nisu do kraja mogli da razumeju zašto.
Paracetamol je funkcionisao, ali skoro momentalno kako je nestao taj bol, njen stomak i grlo počeli su da peku „kao vatra" kad bi jela. Lekari su mislili da ima čir. Tek su kasnije njene stomačne tegobe prepoznate kao simptom virusa.
Đaci prvaci - kako je izgledao prvi dan škole
Posle oko šest nedelja, Monik je počela da oseća da je peče dok mokri i da je bole donja leđa. Doktor joj je ispisao tri različite vrste antibiotika pre nego što je ustanovio da se ipak ne radi o bakterijskoj infekciji.
„To je bila agonija", kaže ona. „A onda je samo prestalo."
Monik se isključila sa društvenih mreža. Čak joj je i slušanje podkasta teško padalo zato što bi se na svaki pomen Kovida unervozila i to je uticalo na njeno disanje. Samoproklamovana zavisnica od vesti, sada nije mogla da ih podnese.
Plašila se da će ako ode na društvene mreže videti post za postom o mrtvim telima. Pronašla je utehu u onlajn šopingu, ali čak joj je i unošenje broja haljine u prazni prozorčić za pretragu donosio horor priče o novim simptomima bolesti. „Zapravo sam se plašila da uopšte idem na Gugl", kaže ona.
Posle nekog vremena, zamolila je prijateljicu da joj ispriča šta se u međuvremenu dešavalo u svetu. Jedna od prvih stvari koje je saznala bila je da umire veća proporcija ljudi iz crnih i manjinskih etničkih grupa. Monik je mešane rase i uplašila se.
„Imala sam osećaj da sam u horor filmu u kom umiru samo crnci", kaže ona.
Jednog dana je ležala u kadi slušajući podkast kad su dvoje belih voditelja neobavezno pomenuli da mnogi Afro-Amerikanci umiru od Kovida-19.
Skočila je i dohvatila telefon da bi poslala mejl crnoj rodbini u SAD-u.
I počela je da razmišlja o činjenici da su većina ljudi na koje se oslanjala u poslednje vreme bili pripadnici manjina - vozači Ubera koji su je vozili na preglede, bolnički radnici, ljudi u radnjama u kojima je kupovala hranu. „Svako koga sam sretala tokom svog kovidskog putovanja", kaže ona.
U njenom uobičajenom svakodnevnom životu nije bilo tako.
Kako su nedelje prolazile, njene simptome su zamenili neki drugi, postajući sve bizarniji. Bol u vratu pratila je neobična senzacija u uvu, kao da neko rukom gužva kesu sa čipsom. Ruke su joj plavele i morala je da žuri do česme pod vrelu vodu da pokuša da povrati cirkulaciju. Lekar ju je kasnije pitao da li je to možda slikala, ali joj je to bilo poslednje na pameti.
„Uporno sam zvala zbog novih simptoma i stalno bi me pitali: 'A kakvo vam je mentalno zdravlje?'", kaže ona. „Implikacija je bila da ovi simptomi nisu za lečenje ili da nisu stvaran bol."
- Koje granice su otvorene za građane Srbije
- Škola i korona: Nastavnicima teško, roditeljima teže, prvacima najteže
Imala je neobične osipe svud po telu ili bi joj prsti na nogama postali jarkocrveni, a ponekad bi se probudila s oštrim bolom u različitim delovima torza.
Jedne noći, dok je preko telefona razgovarala sa prijateljicom, osetila je kako joj se desna strana lica oklembesila. Otrčala je pravo do ogledala, ali joj je lice izgledalo savršeno normalno. Uplašila se da možda ima moždani udar, ali lekari nisu pronašli nikakve dokaze za to.
Imala je i druge neobične senzacije svud po telu. Ponekad je imala osećaj da je neko vuče za nogu rukama ili da joj prelazi kosom preko lica - čak i u unutra u ustima.
Provela je mnogo vremena pokušavajući da objasni lekarima šta joj se dešava. Često je na raspolaganju imala samo petominutni ili desetominutni poziv da prenese sve što joj se dešava u telu, a to nije bili dovoljno.
„Da su mi rekli: 'Vidite, vi imate Kovid, a mi nemamo predstavu kako to da lečimo', onda bi sve bilo u redu", kaže ona.
Ona se mršti dok pokušava da prepriča na koje je sve načine bila lečena. Ne želi da kritikuje osoblje Nacionalne zdravstvene službe, od kojih su joj mnogi pružili izvrsnu negu, ali kaže da sistem ne funkcioniše za ljude u njenom položaju.
Prošlo je devet nedelja pre nego što je Monik uspela da se testira na korona virus. Tokom čitavog tog vremena, bila je prestravljena da će preneti virus nekom drugom.
Vladin savet bio je da se izolujete na sedam dana ili dok simptomi ne nestanu - ali šta ako nikad ne prođu, pomislila je ona.
Njeni cimeri su smislili sistem za izbegavanje kontakata u kući - svi su imali različito mesto na frižideru koje su koristili da bi ga otvorili.
Potom bi odlazili svako u svoju sobu da jedu sami.
Jednog dana izašla je sa prijateljicom da udahne malo svežeg vazduha u parku blizu svoje kuće, kad joj je pritrčalo malo dete. Monik je poskočila da se udalji od mališana. Majka je bila ogorčena. „Dete vam nije bilo ni blizu!", rekla je. Monik je pokušala da objasni da se ne boji da će se zaraziti, već da se plaši da će mu preneti virus. Bolesni ljudi treba da ostanu kod kuće, rekla joj je majka.
Ona se nada da će njen dnevnik pomoći ljudima da razumeju da nije uvek sve tako jednostavno.
Jednog dana izašla je sa prijateljicom da udahne malo svežeg vazduha u parku blizu svoje kuće, kad joj je pritrčalo malo dete. Monik je poskočila da se udalji od mališana. Majka je bila ogorčena. „Dete vam nije bilo ni blizu!", rekla je. Monik je pokušala da objasni da se ne boji da će se zaraziti, već da se plaši da će mu preneti virus. Bolesni ljudi treba da ostanu kod kuće, rekla joj je majka.
Ona se nada da će njen dnevnik pomoći ljudima da razumeju da nije uvek sve tako jednostavno.
Iako su se njeni prijatelji potrudili da joj pomognu, Monik je primećivala da je drugima svega već preko glave. Niko nije mogao da razume ništa od onoga što joj se dešava. „Jedna osoba mi je rekla da sam postala opsednuta time da imam Kovid", kaže ona.
Konačno je Velika Britanija otvorila testiranja za svakoga ko iskazuje simptome. Bila je uzbuđena, ali je postojala kvaka - jedini centar koji je mogla da pronađe bio je drajv-in, a ona nije imala kola. „Većina mojih prijatelja ni ne ume da vozi", kaže ona.
Jedan prijatelj se jeste ponudio da joj odbaci, a njoj nije promakla činjenica da se usput i sam izložio riziku.
U centru za testiranje očekivala je da će je umiriti medicinske sestre i lekari, ali umesto toga zatekla je vojnike, oznojenih uniformi tog toplog junskog dana. Dok je gurala bris u nos, zapazila je koliko su svi mladi.
Rezultat je bio negativan. Bilo je to ogromno olakšanje, zato što joj je rečeno da to onda znači da ne može da zarazi prijatelje i porodicu. Ali ona se osećala čudno. „U psihološkom smislu veoma je teško osloboditi se osećaja da ste zarazni", napisala je ona u dnevniku kasnije. Bilo je i zbunjujuće zato što se nije osećala ništa bolje.
Šta je pandemija
Četiri meseca nakon što se prvi put razbolela, odlučila je da se iseli iz kuće u Istočnom Londonu koju je delila s drugima. Izvršavanje najprostijih dnevnih dužnosti kao što je održavanje higijene postalo je teško, a ona je želela da bude u blizini porodice koja je mogla da joj pomogne.
Disanje joj se popravilo. Dok u počecima nije mogla da se popne uz stepenice a da usput ne zastane da povrati dah, u julu je to mogla da uradi iz cuga.
Ali nakon što je čistila sobu usisivačem čitava četiri minuta, pala je na pod ostavši bez daha. Ostala je u krevetu tri nedelje nakon toga.
Monik nema predstavu kako da joj bude bolje.
„Mnogi ljudi mi govore: 'Monik, moći ćeš ponovo da voziš bicikl i moći ćeš da boksuješ i moći ćeš da svratiš do mene kad se budeš osećala bolje.' Ali za mene to baš i nije od velike pomoći."
Lekari i dalje ne znaju kako da pomognu ljudima s ovim simptomima koji prosto neće da prođu.
„Suština je u prihvatanju šta mogu i šta ne mogu da radim i da budem fleksibilna, jer ponekad nešto isplanirate za taj dan, a vaše telo ne mari za te planove", kaže Monik.
„Stvar je u sledećem: zaradila bih se pišući mejlove ili pričajući sa lekarima a potom razgovarala sa prijateljima i onda bih bila toliko iscrpljena da ne bih imala snage da operem zube."
Uspela je da pođe ne terapiju mentalnog zdravlja što joj pruža alatke da izađe na kraj sa novom realnošću narušenog zdravlja, pa se zalaže i za to da ova pomoć bude dostupna svima preko NHS-a.
Jedna stvar koju nikad nije očekivala je da će je njena bolest povezati sa drugim ljubiteljima pečurki.
Pečurke imaju antiviralna svojstva, objašnjava ona u jednom od postova. Ali one su i deo nečega većeg i lepšeg.
One su plodovi micelija - mreža podzemnih niti, koje su u kontaktu s obližnjim drvećem. Micelije razmenjuju hranljive materije sa tim korenjem. Mnogi eksperti za gljive veruju da one pomažu drveću da komuniciraju jedni s drugima, prenoseći hranljive materije od jednog zdravog drveta do drugog koje je posustalo.
To je podseća na njene prijatelje koji su joj donosili hranu na vrata, mesec za mesecom. Na ljude od kojih je u tolikoj meri zavisila otkako se razbolela.
„Izolovana u mojoj sobi", postovala je u dnevniku na Instagramu, „osećala sam se povezanije nego ikad."
Pratite dnevnik Monik na Instagramu na @_coronadiary
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
