U potrazi za lokalnim uglom tokom proslave pedesetogodišnjice sletanja na Mesec ove nedelje, informativna stanica WTOP iz Vašingtona objavila je blistavu biografiju „brilijantnog" raketnog naučnika Vernera fon Brauna, koji je 1977. sahranjen u obližnjoj Aleksandriji.
Taj članak je, međutim, digao mnogo prašine i ubrzo je povučen. Zbog čega?
U njemu se nigde ne pominje da je Fon Braun bio nacista.
Malo koji aspekt naučnog napretka nije u nekom trenutku u svojoj istoriji umrljan nemoralnim ili neetičkim ponašanjem.
Fizika, biologija, zoologija, medicina, psihologija, razvoj vakcina, antropologija, genetika, čovekova ishrana, inženjerstvo: sve te grane su prepune otkrića do kojih se došlo u okolnostima koje bi se mogle nazvati neetičkim, čak i nelegalnim.
Kako bi trebalo da se postavimo prema upotrebi tog znanja? Posebno kada ono izvrsno služi civilizaciji, pa čak i spasava živote?
- Nepoznati počinioci otvorili grob nacističkog „kasapina“ Hajdriha
- Holokaust: Zašto se potomci preživelih Jevreja vraćaju u Nemačku
- Nemački grad proglasio „vanredno stanje zbog nacizma“
Prisustvo Fon Brauna u programu Apolo nije izuzetak.
Više od 120 nemačkih naučnika i inženjera pridružilo mu se tamo, a među njima su i njegov kolega, oficir SS-a Kurt Debus (koji je postao direktor Nasinog lansirnog centra) i Bernhard Tesman (koji je osmislio kolosalnu Zgradu za vertikalnu montažu u današnjem Svemirskom centru Kenedi).
Oni su se našli među 1.600 naučnika koje su špijuni regrutovali na kraju Drugog svetskog rata, u okviru operacije Spajalica - ni protiv koga od njih nije pokrenut krivični postupak, svi su bezbedno prebačeni u SAD i omogućeno im je da nastave rad.
Savezničke snage su preotele i druge nacističke inovacije.
Nervni agensi poput tabuna i sarina (koji će podstaći razvoj novih insekticida, kao i oružja za masovno uništenje), hlorokin - lek protiv malarije, metadon, metamfentamini, kao i medicinska istraživanja hipotermije, hipoksije, dehidracije i tako dalje, do svega toga se došlo putem eksperimentisanja na ljudima u koncentracionim logorima.
Ivericu, oblike sintetičke gume i bezalkoholno piće Fantu takođe su izmislili Nemci pod vladavinom nacista.
Ali to svakako nije bio usamljeni upliv neetičkog istraživanja u istoriju nauke.
Tokom 40 godina, počev od 1932, naučnici sa Univerziteta u Taskigiju, u Alabami, pratili su razvoj sifilisa kod više stotina siromašnih crnaca.
Nikom od njih nikad nije postavljena dijagnoza niti određeno lečenje, uprkos tome što je antibiotik penicilin, koji bi izlečio bolest, u to vreme bio dostupan.
U sličnoj studiji, američki lekari su tokom četrdesetih godina prošlog veka namerno zaražavali pacijente, koji o tome ništa nisu znali, polno prenosivim infekcijama kako bi proučavali te bolesti.
Svesni bunta koji bi to moglo proizvesti, eksperimente su vršili u Gvatemali.
Američki lekari su tokom četrdesetih godina prošlog veka namerno zaražavali pacijente koji o tome ništa nisu znali, polno prenosivim infekcijama.
Možda će vas zanimati i priča Ivana Ivanjija o Aušvicu: „Dobro je da sam bio sam. Ljudima je najteže bio razdvajanje"
Između 1955. i 1976, tokom nečega što će postati poznato kao „Nesrećni eksperiment", stotinama žena sa prekanceroznim lezijama uskraćeno je lečenje, kako bi se videlo da li će dobiti rak grlića materice.
Detalji te studije izbili su na svetlost dana tek nakon što su ih otkrile advokatice dveju od tih žena, Sandra Koni i Filida Bankl.
Studija sa Novog Zelanda pokušala je da proveri teorije o važnosti ranog intervenisanja, ali u kasnijoj istrazi tog ispitivanja, koju je sprovela sudija Silvija Kartrajt, kritikovao se način na koji su lekari posvećeni studiji lečili pacijente.
- Doktor heroj koji je nadmudrio nacističkog „kasapina iz Liona"
- Nacizam u Nemačkoj: Burne reakcije zbog limenke piva
- Ginekološkinja iz Aušvica koja je morala da ubija bebe
Polio vakcina - kao i mnoga druga medicinska otkrića - svoje postojanje duguje ljudskim ćelijama koje su uzete od Henrijete Laks, bez njenog znanja i pristanka.
Ona nikad nije dobila naknadu za komercijalizaciju te vakcine.
Kultura ćelija dobijena od tih prvih uzoraka korišćena je u bezbrojnim istraživanjima lekova, toksina, virusa, a korišćena je i za proučavanje ljudskog genoma.
A tokom pedesetih godina prošlog veka, Robert G. Hit prvi je osmislio upotrebu elektroda implantiranih u mozak, u slučaju u kom se pokušalo s promenom seksualne orijentacije.
Danas se slična tehnologija koristi u lečenju epilepsije, Parkinsonove bolesti i razvoju nervne čipke koju je nedavno najavio Ilon Mask.
Uopšte nije sporno to da ti eksperimenti nikad nije trebalo da se dogode. Ali sada, pošto jesu, šta uraditi s informacijama koje su putem njih dobijene?
„Osnovni poriv nas navodi da zaključimo da smo saučesnici prošlosti, ako ipak koristimo informacije do kojih se došlo na neetički način", tvrdi Dom Vilkinson, medicinski etičar sa Univerziteta u Oksfordu.
To je uobičajen stav, čak i među onima koji se služe tim informacijama.
Pišući 1984. za časopis o bioetici Hejstings senter riport, Kristina Mo se priseća razgovora sa Džonom Hejvordom, vodećim stručnjakom za hipotermiju na Univerzitetu Viktorija, u Britanskoj Kolumbiji, koji se u svojim proučavanjima služio nacističkim podacima.
„Ne dopada mi se što moram da koristim te podatke, ali ne postoje drugi i drugih podataka, u etičkom svetu, neće ni biti", rekao joj je on.
„Malo sam ja to racionalisao. Ali jednako loše bi bilo ne iskoristiti ih."
Hejvordovo iskustvo bilo je, međutim, neuobičajeno.
„Mislim da je važno istaći da ti podaci sami za sebe vrlo retko daju ključne informacije", kaže Vilkinson.
„U većini slučajeva, naučne informacije su poput delića slagalice: uklapaju se u opštu zagonetku."
Doprinos Vernera fon Brauna svemirskom programu Apolo možda jeste velik.
Ali ne možemo da znamo da li je Nasa mogla da otkrije kako da sleti na Mesec bez njegove pomoći i znanja koje je stekao radeći na nacističkom raketnom programu V-2.
Sa druge strane, rezultati Nesrećnog eksperimenta u Taskagiju nisu drastično promenili naš pogled na sifilis ili kancer: podaci nisu toliko korisni da moramo da stisnemo petlju i upotrebimo ih kako bismo danas pomogli pacijentima.
„Ne postoji mnogo drugih studija u kojima se vidi šta se dešava ako ne lečite rak grlića materice", kaže Vilkinson.
„Ali čak i da kažete: 'nećemo se služiti tim podacima', naše poznavanje raka grlića materice ne bi se promenilo."
Bilo bi lepo pomisliti da su neetičke medicinske prakse stvar prošlosti, da je sukob savremene medicine sa nemoralnošću bio tek anomalija iz sredine 20. veka, te da će, kako to vreme bude ostajalo za nama, ono što je tada učinjeno izbledeti i postati naučno nevažno.
Od sada, mogli bismo reći sebi, svo prikupljanje podataka biće sasvim legitimno i naša otkrića će biti etički ispravna.
Nažalost, stvari ne stoje tako.
Jedan od problema pri korišćenju tih podataka jeste što se tako izražava stav da je to istraživanje bilo legitimno, čime se podstiču budući istraživači - Dom Vilkinson
Možda će vas zanimati i priča o Evi Kor, ženi koje je preživela Holokaust i oprostila nacistima
Nastavljajući tradiciju proučavanja sifilisa u Gvatemali, mnoge kliničke studije se i dan-danas izvode u zemljama u razvoju iz, verovatno, istih razloga: regulative su jednostavnije, a rizik od lošeg publiciteta u slučaju bilo kakvih negativnih ishoda je manji.
Izveštaj iz 2008, kog je objavio Centar za istraživanje multinacionalnih korporacija, otkrio je detalje o mnogim takvim neetičkim studijama, sprovedenim u Indiji, Nigeriji, Rusiji, Argentini, Nepalu i drugim zemljama.
U njemu se otkrila nezabeležena smrt 14 žena u Ugandi, tokom testiranja leka Nevirapin, koji spečava prenošenje HIV-a.
Takođe je otkriveno da je osam pacijenata u Hajderabadu, u Indiji, umrlo tokom testiranja Streptokinaze, leka protiv zgrušavanja krvi - te da niko od njih nije znao da učestvuje u eksperimentu.
Loš primer
Poriv da se podaci - čak i ako se do njih došlo na neetički način - upotrebe za nešto dobro ima svoje loše strane.
Da li upotreba tih otkrića, pored toga što donosi teret saučesništva, sadašnjim i budućim naučnicima govori da je bolje tražiti oproštaj nego tražiti dozvolu?
„Znanje ima jednu posevnu osobinu: nepovratno je. Ne možete prestati da znate nešto", kaže Vilkinson.
„Jedan od problema pri korišćenju tih podataka jeste što se tako izražava stav da je to istraživanje bilo legitimno, čime se podstiču budući istraživači - 'istorija će o meni suditi pozitivno'. Ne želimo to da učinimo. Ne želimo da promovišemo neetička istraživanja."
Vilkinson posebno ističe skorašnji slučaj kineskog naučnika koji je 2018. objavio da je stvorio prve genetski modifikovane bebe.
„To je zaista potresan primer; čini se da ga je potakla slava, jer je u tome bio prvi", kaže Vilkinson.
Taj stav je iznela i kineska Zdravstvena komisija, koja je, istragom tog naučnog rada, zaključila da je naučnik „nelegalno vršio istraživanje kako bi stekao ličnu slavu i dobitak".
Kao i kada je reč o drugim pojedincima koji čine zločine kako bi privukli pažnju i stekli slavu, kaže Vilkinson, ne bismo smeli da podstičemo njihovo ponašanje, niti da im posvećujemo pažnju koju traže.
Ali čak i kada bismo razdvojili ljudska dela od naučnih otkrića do kojih dolaze, tako što ćemo osuditi ljude, a učiniti nešto dobro sa otkrićima, i dalje ne bismo izašli iz moralnog lavirinta.
Šta se dešava kada do problematičnog istraživanja još nije došlo - ali bi moglo da dođe?
Do te začkoljice je došlo tokom kontroverznog prikupljanja uzoraka krvi od više od tri miliona Škota koje trenutno sprovodi Zdravstveni odbor nacionalne zdravstvene službe Grejter Glazgov end Klajd.
Možda će vas zanimati i video o tome kako izgleda Aušvic 75 godina kasnije
Uzorci se prikupljaju u okviru rutinskog „uboda pete", testa koji se izvodi na svoj novorođenoj deci kako bi se proverilo više genetskih stanja. Ali između 1965. i 2003. nikad nije tražena dozvola od roditelja za skladištenje tih uzoraka krvi, što znači da je kompletna kartoteka, pravno gledano, pod znakom pitanja.
Kao najstarija i najveća kolekcija Gatrijevih kartica (kako se testovi zovu), ta kartoteka nudi neobično širok pogled na genetiku nacije, te predstavlja jedinstven izvor podataka za medicinske istraživače.
Ali zbog diskutabilnog načina na koji su podaci prikupljeni, trenutno je na snazi moratorijum na istraživanja koja se služe tim karticama.
„Takve situacije nisu jasno 'etične' ili 'neetične' - one podrazumevaju različita etička pitanja, koja se sva moraju uzeti u obzir", kaže En Vilkinson, direktorka programa pri Bioetičkom savetu kompanije Nafild, koja je pisala o škotskim Gatrijevim karticama.
Ona tvrdi da se upotrebom tih kartica može ostvariti važan društveni doprinos.
„Ali to neće prosto zaseniti pitanja o pristanku, privatnosti, rizicima po ljude, koja su u vezi sa upotrebom njihovih ličnih informacija, kao i o poštovanju njihovog stava o upotrebi tih podataka."
Nadležni za zdravstvo u Škotskoj sada počinju da se konsultuju sa istraživačima, etičarima, pacijentima i građanima o tome šta treba učiniti sa Gatrijevim karticama.
Jedna opcija jeste da se onima koji se tome protive omogući da ne budu deo nikakvog istraživanja u kom se koriste kartice - ali nije lako dokazati da ste od tri miliona ljudi retroaktivno zatražili dozvolu.
U ljudskoj je prirodi da pokuša da izvuče nešto dobro iz loših situacija.
Čak su i u Varšavskom getu, primećuje Mo, jevrejski lekari vodili precizne beleške o zdravstvenom stanju svojih sunarodnika, i ti podaci su prokrijumčareni, te kasnije objavljeni kao ključna studija o posledicama izgladnelosti.
„Odluku da se koriste podaci ne bi trebalo doneti bez žaljenja i bez priznavanja nepojmljivih užasa u kojima su nastali", piše ona o nacističkim istraživačima.
„Ne možemo nikako opravdati njihove metode. Ali ne smemo ni dopustiti da zbog nehumanosti eksperimenata zanemarimo mogućnost da se nešto dobro može spasti iz pepela."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
