Abud Hamam je godinama pratio rat u Siriji za medijske kuće širom sveta, a da pri tom nikad nije otkrio svoje ime - uprkos tome što su ga angažovale različite zaraćene strane.
Počeo je kao fotograf predsedničkog para - Bašara i Asme al-Asad.
Kasnije je snimao pobedničku paradu Islamske republike. A sada je konačno izašao u javnost kako bi ohrabrio azilante da se vrate u njegov voljeni rodni grad, Raku.
- U ovom gradu živi više mačaka nego ljudi
- Devojčica koja se smejala bombama, uspela da napusti Siriju
- „Hemijski napadi" u Siriji: šta dosad znamo
Abud Hamam se smeje kada ga pitate da - kao profesionalni proučavalac lica - opiše sebe. Njegov izgled i njegovu ličnost, kaže on, oblikovao je rat u njegovoj zemlji koji je trajao devet godina.
„Kad god se pogledam u ogledalo, zapanjim se koliko sam osedeo", kaže on. „A to je sve zbog rata i stresa koji sam doživljavao."
Abud ima samo 45 godina, ali živi na ivici, u stalnom strahu, i rizikuje sve što ima kako bi svetu izneo istinu o onome što se dešavalo u Siriji.
On je verovatno jedini fotoreporter na svetu koji je radio za svaku veliku silu uključenu u sukob - za diktatora Asada, za opozicionu Slobodnu sirijsku armiju, rivalske islamističke grupe Džabata al-Nusre i Islamsku državu, kao i Sirijske demokratske snage (SDF) koje kontrolišu Kurdi.
„Fotografija može da vas ubije, baš kao što može i da vam spasi život", kaže on.
Plašio se da će ga zbog krišom snimljenih fotografija pobunjeničkih napada u Damasku, na početku ustanka, Mukabarat, tajna policija, ubiti, budu li otkrili šta radi. U tom periodu, režim je skrivao podatke o sve većoj vojnoj sili pobunjenika.
A kasnije mu je umeće rukovanja kamerom možda pomoglo da preživi kada ga je Islamska država angažovala da snimi vojnu paradu povodom preuzimanja njegovog rodnog grada, Rake.
Abudova izuzetna priča počinje među talasastim poljima oko Rake - koja je često zabeležio na fotografijama - gde je njegov otac bio farmer.
„Da budem iskren, društvo u kom sam odrastao, kao i moji roditelji, nije mnogo cenilo novinarstvo ili fotografe. Više bi voleli da sam postao učitelj ili pravnik", kaže on. „Smatrali su da je fotograf glupavo zanimanje."
Ali Abud se za to zainteresovao kada mu je stariji brat poklonio prvi fotoaparat, zenit ruske proizvodnje.
Završio je školu fotografije u Damasku i pre ustanka 2011. postao je šef fotografske redakcije u državnoj novinskoj kući Sana, propagandnom ogranku vlasti.
U okviru posla bio je zadužen da prati zvanične dolaske i odlaske predsednika Bašara al-Asada i njegove supruge, Asme.
Uprkos smišljeno stvorenoj slici narodske Prve dame, uvek spremne da sasluša obične ljude i popriča s njima, Abud kaže da mu se ona i njen muž nijednom nisu obratili dok je obigravao oko njih s fotoaparatom.
„Tokom službenih poseta nas su, fotografe, uvek pratili viši vojni i obaveštajni oficiri", kaže on. „Mrzeo sam to, zato što ste morali da se ophodite prema njima na određeni način [s poštovanjem], a ja naprosto nisam takav."
Kada su se masovni ulični protesti 2011. godine pretvorili u oruženi ustanak, Abud je počeo da živi zastrašujućim dvostrukim životom. Danju je svojim zvaničnim fotografijama pomagao da se uglanca režimska slika. Noću i u zoru je krišom snimao opozicionu Slobodnu sirijsku armiju kako izvodi napade na glavni grad.
Fotografije je slao međunarodnim medijskim kućama pod pseudonimom, Nur Furat. Furat je arapski naziv za reku Eufrat, koja protiče kroz Raku i na kojoj Abud voli da se opusti kad mu se ukaže prilika - on tu reku naziva svojim „terapeutom". Sve do danas, kaže on, kuće koje su objavljivale njegove fotografije nisu znale njegovo pravo ime.
Ali ubrzo je postalo suviše opasno da bi s time nastavio. „USB fleš koji sam sakrio u džepu nakon što sam snimio događaje koje nisam smeo da snimim uvek sam posmatrao kao metak koji će me ubiti budu li me razotkrili", kaže on.
Godine 2013, nakon što je Raka postala prvi provinsijski glavni grad u Siriji koji je potpao pod vlast pobunjenika, Abud je pobegao iz Damaska i vratio se kući. Priklonio se drugoj strani. Ali za fotoreportera taj život nije bio ništa manje rizičan. Plašio se da će razne pobunjeničke frakcije koje su se borile za prevlast u gradu posumnjati da radi za režim.
A onda, 2014. godine, njegov položaj je postao još nesigurniji.
„Video sam automobile i motorcikle kako prolaze ulicama grada sa istankutim crnim zastavama. Neko mi je prišao i rekao: 'Ovo je novi Islamski kalifat'. Nisam znao šta to znači. Šta je taj kalifat?"
Kada je grad preuzela Islamska država, većina novinara je otišla. Abud, bivši Asadov službenik, trebalo je da bude u većoj opasnosti od većine. Ali on je ostao - i nastavio da radi. Na izvanrednom snimku pronađenom naknadno u mobilnom telefonu mrtvog borca Islamske republike vidi se on, u dugačkoj galabiji bež boje, kako fotografiše na jednoj raskrsnici - usnimljeni snimatelj.
Ali tada je Abud dobio ponudi koju nije mogao da odbije. Islamska republika je zatražila od njega da snimi vojnu paradu tokom koje se u zarobljenoj vojnoj mašineriji, optočenoj crnim zastavama, defilovalo ulicama.
Njegove fotografije korišćene su u propagandnom spotu Islamske republike i poslate su međunarodnim agencijama.
Usledile su i mnoge druge na kojima se vidi život u „kalifatu", mada Abud kaže da je izbegavao javna pogubljenja, čak bi u danima kada su se održavala ostajao u kući.
„Nikad se nisam zakleo na vernost Islamskoj državi i niko me na to nije primoravao. Razvio sam strategiju kako da u svakom trenutku ostanem nezavisan."
Veruje da je izbegao hapšenje zbog toga što je imao dobre veze s plemenskim vođama u Raki, koja je kasnije pristupila Islamskoj državi. Ali 2015. dvojica uterivača Islamske države pokucala su na njegova vrata i upozorila ga da će se naći u velikoj opasnosti ako nastavi da radi. Stoga je, kasnije te godine, napustio Raku kako bi izveštavao o ratu sa drugih mesta na severu Sirije.
Vratio se tek 2017, nakon što je, u kampanji Koalicije protiv Islamske države, predvođene SAD, bombardovana Raka i oslobođena od terorista - ostavivši, doduše, uglavnom u ruševinama.
„Prvog dana sam ćutao. Nisam imao šta da kažem", priča Abud. „To nisam bio ja. Drugog dana, kada sam izašao iz kuće i počeo da fotografišem, zaplakao sam. Lutao sam ulicama i sve vreme plakao."
Mesecima je bez prestanka lutao po ruševinama Rake, s kamerom nagotovs.
Postao je, kako kaže, čuvar tog grada, upoznat sa svakom utihlom, uništenom ulicom, sa svakom rasturenom porodicom. Ujedinjene nacije tvrde da je 80% grada ostalo nenastanjivo, a 90% stanovnika je otišlo odatle.
Od svih tužnih fotografija koje je snimio, najviše ga je pogodila ona na kojoj se vidi uništena stambena zgrada, sa uglavnom razvaljenim zidovima i jednom jarkotirkiznom haljinom koja visi sa ruba nečega što je nekad bilo soba.
„Osetio sam da je to strašan udar na privatnost", kaže on. „Pošto je to inače haljina koju žena nosi samo u kući. Porodica više nije tu, nema viđe radosti, i ta osamljena haljina tu visi. Zastao sam i zagledao se u nju dok ju je vetar njihao tamo-amo. Pomislio sam da visi kao što bi neka osoba visila sa konopca, zadavljena nasmrt."
Polako, međutim, boje su se vratile na Abudove slike, pošto je grad nastavljao da živi - žute i crvene table ispred ponovo otvorenih prodavnica, plavi vrtlozi Eufrata istačkani kupačima. Naposletku, odlučio je da izađe iz senke i objavi svoje fotografije - pod pravim imenom - na Fejsbuk stranici Abood without Barriers. Njegov cilj: da ohrabri ljude da se vrate.
„Bila je to reakcija na sve ono loše što se desilo mom gradu. Moj jedini cilj bio je da pokažem stanovnicima Rake koji su otišli da treba drugačije da posmatraju taj grad. Znam da je boja vašeg grada bila siva. Ali prisetite se kako Raka izgleda obojena drugim nijansama, zavolite opet Raku i razmislite o povratku. Ako pogledate moje slike, uvek ćete videti, čak i na najtužnijim i samrtnim slikama, nešto živopisno, neki element života."
Slika kojom se najviše ponosi prikazuje devojku u svetloj haljini koja se stidljivo osmehuje dok drži tanjir zrelih, tek ubranih šljiva.
Ona je ćerka čoveka koji se preselio u Saudijsku arabiju, ali se vratio u Raku kako bi se povezao sa svojom porodicom - i pomogao obnovu lokalne škole - nakon što je na internetu video Abudove fotografije. On kaže da su se i neki drugi vratili zbog njegove stranice na Fejsbuku.
Abud, međutim, sada više nije u voljenom gradu, mada se zakleo da ga nikad neće napustiti. Novinarski poriv ga je odveo da pokriva borbe u i oko delova severne Sirije koje kontroliše Turska. I sada se plaši da se vrati, iz straha da će aktuelni vlastodršci u Raki, većinski kurdske SDF (Sirijske demokratske snage), posumnjati da je turski agent.
Preživeo je najbrutalnije snage, ali sada smatra da ne sme da rizikuje da radi pod onima koji su - zajedno sa zapadnim saveznicima - oslobodili Raku. To služi kao podsetnik da, u njegovom poslu, u Siriji, strah nikad ne jenjava.
„Ne mogu da izdvojim nijedan trenutak u kom sam, za sve ovo vreme, živeo mirno ili srećno. Sećam se, na primer, kako sam jednom otišao da snimim vazdušni napad, i posle su mi rekli da je među stradalima jedan moj rođak. Ponovo sam pogledao snimak i na njemu video njegovo telo.
„Sada imam 45 godina i zbog rata se nisam oženio. Nemam svoju porodicu. Nemam ženu. I to je zaista tužno.
„Da nisam imao ovu kameru, nosio bih pištolj. Protivnik sam oružja, ali mislim da bih, da sam ušao u rat kao običan građanin, posledice po mene bile blaže.
„Nastaviću da fotografišem ono što se dešava u Siriji, bilo to loše ili dobro. Želim da svi to vide. Ali da mogu da biram, fotografisao bih svet divljine na nekom veoma mirnom mestu. Oduvek sam maštao da odem u Švajcarsku... Potrebni su mi mir i spokoj."
Možda će vas zanimati i kako se Kovid-19 širio Bliskim istokom zahvaljujući iranskoj avio-kompaniji
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
