Kad su 1960. godine održane prve televizijske predsedničke debate u Sjedinjenim Američkim Državama, svet je gledao dvojicu kandidata, Džona F. Kenedija i Ričarda Niksona, kako s poštovanjem ulaze u inteligentnu i uzvišenu raspravu.
Tih prvobitnih susreta uglavnom se sećamo po Niksonovom nervoznom znojenju i nespretno nanetoj šminki.
Ali usred Hladnog rata, dok je ideološka borba buktala između Vašingtona i Moskve, debate su doživljene kao uzbudljiva reklama za američku demokratiju.
Govoreći u duhu patriotskog dvopartijskog sistema koji je bio naglašeno obeležje američke politike pedesetih i ranih šezdesetih, Kenedi je otvorio prvu debatu s posebnim osvrtom na to kako će je doživeti međunarodni posmatrači.
„Na izborima 1860. godine, Abraham Linkoln je rekao da je pitanje da li ova nacija može da postoji polu-ropski ili polu-slobodno.
„Na izborima 1960. godine, i sa svetom svud oko nas, pitanje je da li će svet postojati polu-ropski ili polu-slobodno, hoće li poći u pravcu slobode, pravcu u kom se mi sada krećemo, ili će krenuti putem ropstva."
Brutalni duel Donalda Trampa i Džozefa Bajdena u utorak, više borba u kavezu nego Kamelot, odslikavao je drugačiju eru i drugačiju zemlju: Ameriku podeljenog ekrana, naciju nepremostivih razlika, zemlju koju je zahvatila demokratska trulež.
Dva starija čoveka, obojica u sedamdesetim godinama, razmenjivala su uvrede i žaoke, a aktuelni predsednik još jednom je u udarnom terminu pogazio sve norme konvencionalnog ponašanja.
Ukoliko postoji nešto kao nebeski panteon bivših predsednika, Ovalna soba na nebu, Ejb Linkon i Džon Kenedi mora da su posmatrali odozgo kao kakvi zapanjeni duhovi.
Za mnoge međunarodne gledaoce, za veliki deo i samih Amerikanaca, debata je pružila prikaz američkog sunovrata u realnom vremenu.
Ona nas je još jednom podsetila kako je „američka izuzetnost" sve više počela da se doživljava kao negativan konstrukt: nešto što se vezuje za masovne pucnjave, masovna zatvaranja, rasnu podelu i politički haos.
Pogledajte: Kako su se „udarali" Tramp i Bajden
Nemački „Špigl" nazvao je to „televizijskim duelom koji je ličio na saobraćajnu nesreću".
„Nikad još Amerika nije pala na toliko niske grane", naricao je američki dopisnik italijanske „Republike".
„Mond", francuski list koji je posle terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. godine napisao „Nous sommes tous Américains" - „Sad smo svi smo Amerikanci", nazvao je to „strašnom olujom".
Ali oluje dođu i prođu. Ono što je ova debata pokazala jesu stalne američke političke vremenske prilike.
Click here to see the BBC interactive
U vreme kad je geopolitička „meka sila" stekla toliku važnost i kad se uticaj tesno povezuje sa međunarodnim upravljanjem imidžom, 21. vek nam je doneo neke veoma bolne slike američkog samopovređivanja.
Izborni debakl na Floridi 2000. godine, kad smo se posle izbornog dana probudili na to da su glasačka mesta oblepljena žutom policijskom trakom, predstavljao je tužan demokratski prizor.
U jednom trenutku, kako je ponovno prebrojavanje glasova postajalo sve farsičnije, zimbabveanski diktator Robert Mugabe čak je ponudio da pošalje vlastite izborne posmatrače.
Kad je konzervativni nastrojeni Vrhovni sud intervenisao u korist Džordža Buša, izgledalo je to kao prava pravcata izborna krađa.
Potom su usledile ružne slike iz rata protiv terora Bušove administracije - stražarske kule u Gvantanamu (zatvor na Kubi), užasi iz Abu Graiba (zatvor u Iraku) i imperijalni hibris slogana „Misija izvršena", pozadine trenutka kao stvorenog za televiziju u kojem je Džordž Buš prerano proglasio pobedu u nedovršenom ratu koji se završio odlivom previše američke krvi i sredstava.
Budući istoričari postaviće horor predstavu od utorka uveče u istu galeriju slika nacionalne sramote.
Mnogi međunarodni gledaoci razumeju i analitičku prizmu kroz koju debata mora da se posmatra - da je Donalda Trampa njegova baza poslala u Vašington upravo zbog njegove nekonvencionalnosti i da će se njegove pristalice prema kritici predsednikovog agresivnog stila odnositi kao prema preziru elite.
Obožavaoci njegove destruktivne energije zaseli su u fotelje da bi gledali politički kečerski meč, razbijanje o pod Džoa Bajdena. To je sada naširoko shvaćeno.
Ali činjenica da on nije eksplicitno osudio bele suprematiste i njegov čudan savet upućen ultradesničarskoj grupi: „Povucite se i budite u pripravnosti", pokazuju do koje mere on i dalje ume da šokira.
- Sve što treba da znate o izborima u Americi
- Koje zemlje vole najviše Trampa, a koje najmanje i gde je Srbija
- Nije lako biti prvi čovek Amerike - predsednici i mentalno zdravlje
Posle prvobitnih televizijskih debata iz 1960. godine, došlo je do šesnaestogodišnje pauze pre nego što su se one ponovo vratile.
A onda je prvu debatu između Džeralda Forda i Džimija Kartera obeležila tehnička greška, zbog koje je zvuka nestalo na 27 minuta - što bi, na primer, pre nekoliko večeri pružilo dobrodošao predah.
Sad se format, pa čak i budućnost ovih debata, iznova dovodi u pitanje, nakon što je Komisija za predsedničke debate objavila da bi „formatu preostalih debata trebalo dodati neke nove strukture kako bi se osigurala staloženija diskusija".
Tokom godina, svrha predsedničkih debata postala je podjednako zabava kao i tumačenje.
Mi novinari ih unapred najavljujemo kao svetske bokserske mečeve teške kategorije u Vegasu, a nakon svega ih ocenjujemo kao TV kritičari.
Najjače strane su, neizostavno, trenuci borbe i komedije. Unapred smišljene pošalice. Zajedljive, efektne replike.
„Udarci za nokaut" - čak smo usvojili i rečnik komentatora boks mečeva.
Još otkako je Ronald Regan ovladao ovim žanrom, debate obično više nagrađuju potencijal kandidata da budu zvezde nego njihovu stručnost.
Predsedničke debate sve su se više svele na to ko ume da izgovori reganovske kratke replike, štosove ili spuštanja koji se danima posle beskrajno emituju u vestima.
Potencijal da se bude zvezda počeo je više da se ceni nego stručnost.
Ono što je zamišljeno kao razgovor za posao postalo je više kao audicija za ulogu glavnog glumca.
U ovu klopku za harizmu upao je dugi niz kvalifikovanih kandidata koji su na kraju ipak izgubili - Volter Mondejl, Bob Dol, Mit Romni, Hilari Klinton, Majk Dukakis, Al Gor.
Svi su bili uspešniji rukovodioci nego glumci.
Niti je koincidencija da je jedini predsednik sa samo jednim mandatom u poslednjih 40 godina, Džordž Herbert Voker Buš, bio grozan na televiziji.
Indikativno, trenutak kad se smatra da je postalo jasno da je njegovo vreme prošlo bio je kad je nestrpljivo bacio pogled na ručni sat usred televizijske debate sa Bilom Klintonom i Rosom Peroom.
Ta debata iz 1992. godine, prva ikada koja je održana u formatu gradske većnice, pokazala je da je Bil Klinton, televizični mladi guverner, ovladao ovim medijumom.
S lakoćom vraćajući loptice koje su mu bacane u vidu pitanja iz publike, iskazao je umešnost na bini jednog Elvisa i saosećanje jednog doktora Fila.
U doba Opre Voinfri (popularne američke TV voditeljke), debatne teme bez kojih se ne može pomogle su mu da pobedi.
Kao i Regan, postao je još jedan predsednik-performer koji razume pozorišne zahteve te uloge.
I tako, baš kao što su dramatizovale izborni proces, televizijske debate su ga na kraju i zaglupile. U utorak uveče dotakli smo samo dno.
Kliše kojim su se svi gađali posle može da posluži i kao očigledna istina: gubitnik u svemu ispala je Amerika.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
