Kad se Pol Basagoitija sprema da započne trku, on zamisli čitavu stazu u glavi od starta do cilja: svaki okret od 360 stepeni, svaki vertikalni pad sa litice, svaki obrtni skok preko zjapećeg dvadeset metara dubokog kanjona.
A u oktobru 2015. godine, ovaj mauntin bajker svetske klase pripremao se za trku na vrhu staze, na Red Bul Rempejdžu u stenovitoj pustinji države Juta, u SAD.
Ono što izdvaja ovo takmičenje - i jedan od razloga zašto ga nazivaju najekstremnijim takmičenjem u vožnji mauntin bajka - jeste da vozači sami odlučuju kako žele da voze po terenu.
Cilj je da se uspešno pređe vlastita putanja niz planinsku stazu koja se vertikalno spušta 300 metara - što je otprilike ekvivalent visine Šarda, najviše zgrade u Velikoj Britaniji.
- Tragedija u vreme epidemije: Talasi i pena „progutali“ pet mladih života
- Kako je Tadej Pogačar osvojio Tur de Frans, a Slovenija postala sila na dva točka
- Pitanje zbog kojeg je Murinjo zanemeo: Kako je makedonski novinar dirnuo „Posebnog"
„To je prazno platno", kaže Pol. „Praktično možete da se spustite tačno onako kako vi želite. Ima litica, ima procepa u kanjonu, ima isturenih grebena sa kojih možete da padnete."
„To je jedan veoma opasan događaj, ali istovremeno, to je jedini događaj na kom možemo da iskažemo naše istinsko vozačko umeće."
To nije bilo Polovo prvo takmičenje na Red Bul Rempejdžu i on se osećao samouverenije nego ikad.
„Znao sam da imam dobru putanju. Znao sam da imam šansu da pobedim."
Bio je posebno usredsređen na savladavanje jedne prepreke, nezgodni obrtni skok unazad preko dubokog kanjona.
„Kad sam krenuo, sve je išlo prema planu, da budem iskren."
„Najviše sam bio pod stresom zbog velikog obrtnog skoka unazad i izveo sam ga savršeno."
Posle toga, dok je jurio dole po neravnom terenu, Pol je morao da se dočeka sa visine od 12 metara.
Ali sjurivši se niz strminu prebrzo, preletao je tačku doleta za svega metar.
„Tu nema mnogo prostora za grešku", kaže on.
Pedala mu se zakačila za granu i on se preturio preko upravljača, preleteo preko ruba grebena i dočekao se pravo na leđa.
Možda iznenađujuće, ali on u to vreme nije osetio nikakav bol.
„Mislio sam da ću moći da ustanem i da izvezem drugu vožnju. To mi je bila namera."
„I tako sam pomislio: 'Čoveče, kako sam samo besan što sam ovo uprskao, jer imao sam u rukama pobedničku vožnju.'"
Ali kad je pokušao da ustane, shvatio je da ne može da pomeri noge.
„Tad sam znao da će mi se čitav život zauvek promeniti."
„Padao sam stotinama puta. Gubio sam svest, lomio kosti, sve mi se desilo - i razbijao sam se mnogo teže nego što sam se razbio toga dana."
„Kad nisam mogao da pomerim noge i ustanem, znao sam da sam u velikom problemu."
Pol je počeo da razmišlja o budućnosti.
„Počeo sam da mislim: 'Čoveče, verovatno ću završiti u invalidskim kolicima. Nikad više neću moći da vozim bicikl."
„Sve te misli počele su odmah da mi prolaze kroz glavu."
Pol je sa mesta nesreće prebačen helikopterom u bolnicu i hitno operisan. Operacija je na kraju trajala ukupno deset i po sati.
Imao je naprsnuće u 12. pršljenu - jednoj od kostiju koje čine kičmu - što je dovelo do toga da smrskani pršljen pritisne kičmenu moždinu.
Doktori su morali da mu stabilizuju kičmu i da izvade krhotine kosti iz njegove kičmene moždine. Takođe su zamenili njegov 12. pršljen titanijumskim cilindrom.
„Bio je to veoma gadan zahvat."
„Kad sam se probudio a i dalje nisam mogao da pomerim stopala ili noge, to je bilo zastrašujuće. Užasno sam se osećao."
Isprva, Pol nije osećao noge i morao je da koristi invalidska kolica. Lekari nisu bili sigurni da će moći da mrda ispod struka.
Šta je povreda kičmene moždine?
Kičmena moždina je zbir nerava koji idu od vašeg mozga do tela unutar kičme.
Kičmena moždina prenosi i prima signale između mozga i tela. Te poruke nam omogućuju da pokrećemo naše telo, osećamo pritisak i kontrolišemo vitalne funkcije kao što su disanje, krvni pritisak, bešika i creva.
Kad je oštećena kičmena moždina, signali između vašeg mozga i ostatka tela ne mogu da se prenose, što dovodi do gubitka pokreta i senzacija ispod nivoa povrede.
U tim ranim danima u bolnici, Pol je sanjao da vozi bicikl, sve dok se ne bi probudio i shvatio šta je njegova nova realnost.
Jedno od najvećih iznenađenja - i najbolnijih - bilo je stavljanje katetera, otkrio je Pol.
„To je bila jedna od stvari koje sam najteže prihvatio."
„Nisam imao pojma da ću sa povredom kičmene moždine izgubiti funkciju bešike i creva i bio sam, uh, pod velikim stresom."
„Nisam bio srećan. Bilo je bolno."
- Mračna strana surfovanja na velikim talasima
- Kada nemački fudbalski klub priskoči u pomoć migrantima u Bosni
Pol je odlučio da beleži vreme koje je provodio u bolnici - delom da bi ubio vreme tokom ta prva tri meseca, ali i da bi mogao da prati svoj napredak iz dana u dan.
Polova sedmominutna borba sa kateterom od koje polaze suze na oči nije nimalo prijatan prizor.
Ali na tim snimcima zabeležen je i jedan od njegovih prvih, iznenađujuće moćnih trijumfa posle nesreće: sposobnost da piški stojeći.
„Mislim da uzimamo mnogo toga zdravo za gotovo u životu, zar ne? Ko bi ikad pomislio da je mogućnost da piškite sami toliki blagoslov?"
„Dakle, povratiti to posle tri meseca bila je ogromna prekretnica u mom životu."
„Do dana današnjeg, svaki put kad piškim, piškim s osmehom na licu. To mi donosi ogromnu radost", smeje se on.
Pol je nastavio da dokumentuje rehabilitaciju i, pošto je upoznao režisera, njegov rani život, karijera, nesreća iz 2015. godine i dugi put do oporavka pretvoreni su u dugometražni dokumentarac.
Film, „Bilo kome od nas", imao je premijeru na filmskom festivalu SXSW, nedavno je osvojio Sportski Emi za 2020. godinu i sada može da se pogleda na BBC iPlayer.
„Posle moje nesreće, otkrio sam da nema mnogo dostupnih informacija o povredama kičmene moždine i nadao sam se da će moja priča pomoći ljudima."
- Kako su beogradski biciklisti „vozili“ preko automobila
- Hrvoje je obišao svet na biciklu: „Gde god da odeš, Balkanci te dočekaju kao predsednika"
Pomoćni točkovi
Pol je prvi put počeo da vozi bez pomoćnih točkova kad je ima dve godine.
„Moj tata me je dobro pogurao i ja sam uspeo da održim tu brzinu", kaže on u filmu.
Seća se kako je ušao u prodavnicu bicikala sa mamom da kupi svoj prvi trkački BMX - i išao u napuštene otvorene prostore posle škole da se vozi sa drugom decom koja su napravila rampe u kućnoj radinosti.
„To je sve što sam želeo da radim. Želeo sam da se takmičim i želeo sam da se trkam."
Brzo je stekao ime, završivši na prvom mestu svetske rang liste za njegov uzrast sa samo 10 godina. Nakon toga je stekao reputaciju jednog od najboljih sloupstajl i frirajdera na svetu.
A moglo je i da se zaradi mnogo novca u svetu takmičarskog biciklizma, preko nagrada i sponzorstava. Nagrada za prvo osvojeno mesto na Red Bul Rempejdžu na kom se Pol takmičio 2015. godine bila je 50.000 dolara.
Ali posle nesreće, Pol, koji sada ima 33 godina i živi u Rinu, u Nevadi, suočio se sa dugim i teškim putovanjem.
Nakon što je otpušten iz bolnice, radio bi između šest i osam sati fizikalne terapije i treninga dnevno.
„To je bilo jedino do čega mi je stalo da radim, tako da nisam o tome ni razmišljao."
„Bukvalno sam to smatrao poslom."
„Probudio bih se, odlazio kod fizikalnog terapeuta, išao na plivanje, jeo, odlazio na masažu, išao na akupunkturu."
A to što je bio kod kuće predstavljalo je nove izazove, uključujući depresiju. „Povratak kući postao je jedno veoma usamljeno iskustvo", kaže on u filmu. „Svaki put bih kad bih se probudio, zaplakao bih. Vio sam slomljen."
Kako su meseci prolazili, Pol nije bio zadovoljan koliko mu vremena treba da se izleči i postao je očajan da isproba bilo šta što bi mu pomoglo da povrati sposobnost da hoda i vozi.
Čuo je za lečenje matičnim ćelijama koje potencijalno može da pomogne ljudima sa povredama kičmene moždine. Iako medicinski dokazi nisu bili ubedljivi, odlučio je da otputuje u Tihuanu, u Meksiko, da isproba ovu proceduru.
Ali ona nije pomogla, ostavivši Pola slomljenog srca. „Jedino u čemu je uspela bilo je da mi isprazni bankovni račun."
Jedan od najvećih izvora podrške bila je njegova partnerka Nikol.
Ona je uzela slobodno sa posla kako bi spavala kraj njega nedeljama, pomažući Polu da se okupa. I pružala mu je emotivnu podršku u obliku veoma stroge ljubavi.
U jednoj sceni u dokumentarcu, Pol postaje veoma emotivan kad ugleda oca kako plače posle njegove nesreće. „Nikad nisam video oca kako plače, nijednom u svom životu", kaže on.
„Dušo, stisni zube", govori mu Nikol.
„Njena podrška bila mi je veoma važna tokom čitavog mog procesa oporavka", kaže danas Pol. „Nema šanse da bih ovo uspeo sam."
Ponovo na biciklu
Svake godine više od 250.000 ljudi širom sveta doživi povredu kičme.
U dokumentarcu možemo da čujemo i druge koji su imali povrede kičmene moždine koje su im izmenile život, od Džesi, koja je imala nesreću na surfovanju, do Tobajasa, koji se povredio nakon što je slučajno skočio u plitku vodu.
„Pričajući sa ljudima koji su proživeli istu stvar, postali smo porodica", kaže Pol.
„Naučio sam mnogo od drugih ljudi koji imaju povredu kičmene moždine. Dali su mi mnogo uputstava oko toga šta da očekujem, šta i kada bi moglo da mi se vrati, kao i da moj život nije okončan."
„Ljudi su mi govorili da su paralizovani 15 godina i da žive srećne živote."
Pet godina kasnije, Pol može da hoda po kući bez pomoći i bezbolno. Kad je napolju u javnosti, koristi štap.
A i dalje je angažovan u svetu biciklizma, radeći kao menadžer za druge sportiste.
Ponovo vozi, takođe, i to električni bicikl.
„Ta tehnologija otvorila je mnoge mogućnosti za mene, jer sad mogu da izađem napolje i da se vozim sa drugarima."
„Mogu da vozim po stazama koje definitivno ne bih imao snage da prelazim sam."
„Dobro je. Sada mogu da radim mnoge stvari u kojima sam nekada uživao."
Pogledajte video kako se legendarni bokser Muhamed Ali borio protiv rasizma
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
