„Danas je gospodin (Slobodan) Milošević čovek prevaziđene političke misli, lišen sposobnosti strateškog gledanja na izazove koji stoje pred našom državom".
Da Milo Đukanović nije ovo izjavio za srpski nedeljnik Vreme 1997. godine i na taj način rekao 'ne' politici Slobodana Miloševića - pitanje je u kom pravcu bi išla njegova politička karijera.
Ova rečenica, ali i politički raskid sa Momirom Bulatovićem, bili su presudni da Đukanović pre tačno 23 godine - 19. oktobra 1997 - prvi put bude izabran za predsednika Crne Gore, saglasni su sagovornici BBC-ija.
„Milo Đukanović je do te 1997. godine bio senka Slobodana Miloševića, ali je već tada pokazao neverovatan osećaj za političko preživljavanje", kaže za BBC glavna urednica Centra za istraživačko novinarstvo Crne Gore Milka Tadić Mijović.
„Video je da se Miloševiću bliži kraj i to iskoristio".
Politički i novinarski očevici događaja te 1997. godine za BBC opisuju - da li se tada glasalo „za Mila ili za Momira ili za Srbiju ili Zapad", kako je Đukanović za samo dva meseca uspeo da ubedi stranku da potpuno promeni politiku u njegovu korist, ali i koji su njegovi kapaciteti za „političko preživljavanje" danas.
- Milo Đukanović: „Niko me neće srušiti"
- Dritan Abazović: „Mi smo srušili balkanskog Lukašenka"
- Slobodan Milošević: Misterija mozga
Iako je funkcije menjao, Đukanovića ova godišnjica ponovo zatiče u predsedničkoj fotelji, ali u izmenjenim političkim okolnostima.
Dok se čeka formiranje Vlade Crne Gore, udružena koalicija opozicije je na parlamentarnim izborima osvojila je ukupno 41 poslanički mandat, tačno koliko je potrebno da bi imali većinu u skupštini.
Sednice do zore i lomljenje epoha: Ko (ni)je bio za Jugoslaviju
Momir Bulatović i Milo Đukanović su zajedno sa Svetozarom Marovićem do 1997. rukovodili Crnom Gorom.
Za aktivistu Džemala Perovića, koji je tada bio aktivan u Liberalnom savezu Crne Gore, prvi znaci raskola izgledali su „prilično čudno".
„Počeli su nedugo pošto je Bulatović dao mandat za sastav vlade Đukanoviću, uz riječi koje parafraziram: …tom dragom čovjeku… koji je sposoban da ni iz čega pravi novac", kaže Perović za BBC.
„Onda je počelo lagano zauzimanje strane. Neki detalji su naravno postali poznati široj javnosti, mnogo kasnije. To je opisao Bulatović u svojoj knjizi - kao početni pristanak Đukanovića da bude 'tek kamičak u cipeli Slobodan Miloševića'".
Ali, Đukanović je u proleće dao intervju za Vreme gde pravi otklon od politike Slobodana Miloševića, a Bulatović i još neki članovi Demokratske partije socijalista su ga zbog toga javno kritikovali.
- Ko su ljudi u vrhu dosadašnje crnogorske opozicije
- Čiji je manastir Ostrog u Crnoj Gori
- Da li Crnu Goru čeka kohabitacija
On zato podnosi ostavku u stranci, ali se brzo vraća - sada na predlog Bulatovića.
Samo nekoliko meseci kasnije, dolazi do konačnog raskida između političkih saboraca na sednicama glavnog odbora DPS-a.
Miodrag Vuković, potpredsednik Vlade Crne Gore od 1996. do 1999. godine, i dalje blizak saradnik Mila Đukanovića, za BBC kaže da su se „tih dana lomile epohe na sednicama stranke".
„Bulatović je od članova glavnog odbora stranke tražio da se usvoje četiri zaključka, a jedan od njih je bila - da Jugoslavija nema alternativu", kaže Vuković.
„Milo Đukanović je bio protiv, tako da je to glasanje zapravo bilo presudna tačka spoticanja između njih dvojice".
Vuković za sebe kaže da je „uvek bio uz Mila", ali je na prvoj sednici stranke ipak glasao protiv njega.
„Ja i većina nas u DPS-u smo bili previše emocijom vezani za Jugoslaviju, a premalo razumom", kaže Vuković.
„Đukanović je tada bio nokautiran".
Od 146 članova glavnog odbora stranke, Đukanovića je podržalo svega njih sedmoro.
Ipak, samo dva meseca kasnije, u julu 1997. godine, Vuković se predomislio.
I nije bio jedini.
- Zašto je Crna Gora izlazila na litije
„Na sledećoj sednici, Milo je dobio većinu. I ja sam onda glasao za njega", kaže Vuković.
„Pitate me što? Pa, imao sam dva meseca da shvatim da je u pravu. Neki od nas su shvatili za mesec-dva, a nekima je trebalo više".
„Mi smo se suočili sa činjenicom da se Jugoslavija suočava sa zloupotrebama i okreće protiv pojedinaca, interesa čoveka, posebno Crne Gore i njenih ljudi".
Milka Tadić Mijović je tih godina bila urednica jedinog nezavisnog nedeljnika u Crnoj Gori - Monitora, a radila je kao dopisnica brojnih stranih medija.
Seća se, kaže, jako dobro tih sednica glavnog odbora stranke „koje su trajale i do zore".
„Kada je Đukanović odbio da glasa za tačku o Jugoslaviji na prvoj sednici - to je za sve u Crnoj Gori bio šokantan zaokret", kaže Tadić Mijović.
„Crnogorski političari su do tada samo klimali glavom Slobodanu Miloševiću, a tada su videli i drugu opciju".
Na pitanje kako je Đukanović uspeo da okrene stranku sebi, novinarka kaže da „misli da je koristio sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva".
„Za Mila ili za Momira"
Vuković kaže da na tim odborima stranke oni nisu „glasali za Mira ili Momira, to je uprošćeno shvatanje".
„Mi smo tada glasali za politike koju su imali - Bulatović je bio za državu sa Srbijom, Đukanović za nezavisnu Crnu Goru", kaže Vuković.
Kako Bulatović nije prihvatio pobedu Đukanovića na predsedničkim izborima, Crna Gora je 1998. godine bila, kaže Vuković, na korak od građanskog rata.
„Tog januara, zove mene Milo iz Amerike i pita za demonstracije, jer su Bulatovićeve pristalice izašle na ulice", kaže on.
„Ja mu kažem - ovde ti povratka nema. Nekako se to ipak smirilo posle".
Na drugom političkom tasu, za Džemala Perovića, atmosfera „jesi li za Mila ili si za Momira bila je lažni patriotizam".
„Po pitanju zadržavanja poluga vlasti, tajne i javne policije, oni su bili isti. To vam je kao kada birate između Tita i Staljina", kaže Perović za BBC.
„Nemoć onih koji su se zalagali za demokratizaciju društva, demontažu naslijeđenih komunističkih struktura vlasti, svojevrsni pad Berlinskog zida u Crnoj Gori, je demonstrirana na izborima, gdje su Momo i Milo uzeli oko 90 odsto glasova".
Ipak, na predsedničkim izborima 1997. godine, stranka u kojoj je on bio - Liberalni savez Crne Gore - podržala je u drugom krugu Đukanovića naspram Bulatovića i pomogla Đukanoviću da prvi put postane predsednik Crne Gore.
„Sa današnje pozicije, mislim da je to bila loša odluka, iako je tada bila neizbježna", kaže Perović.
„U prvom krugu je pobijedio Bulatović sa nekih 15.000 glasova više.
„Da je pobijedio Bulatović, Đukanovićevo krilo ne bi imalo kud, moralo bi se priključiti evropskom putu, koji je Liberalni savez još 1990. godine trasirao prije svih, sa nekim nezavisnim medijima i udruženjima. Možda bi tada Crna Gora dočekala spremnije, sa demokratskim kapacitetima 5. oktobar".
Zašto se Đukanović okrenuo: Zapad i Milošević
Nakon velikih demonstracija u Beogradu tokom 1996. i 1997, Tadić Mijović kaže da je „sve nagoveštavalo početak kraja Slobodana Miloševića".
„Unutar same Crne Gore je postojalo duboko nezadovoljstvo zbog sankcija i rata, a postojala je i težnja za nezavisnošću", kaže ona.
„Đukanović je političar koji uvek ima leđa.
„Prvo je to bio Milošević, a onda se okrenuo zapadnim saveznicima i godinama dobijao njihovu podršku, bez obzira na unutrašnju politiku, koja je oličenje nedostatka demokratije, duboke korupcije na visokom nivou i problema sa medijima".
- Ko je ko na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori
- U fotografijama: Litije u Crnoj Gori
- Crna Gora i NATO
Džemal Perović misli da su i Đukanovićev otklon od Miloševića, a i okretanje Zapadu „bili lažni".
„Upravo je u tome kvaka - uspostavljena je kooperativnost sa Zapadom uz nastojanje da se održi status kvo sa Srbijom. Za Zapad koji je već znao da ima posla sa balkanskim kasapinom, bilo je dovoljno reći da je Milošević 'pravaziđeni političar'", kaže Perović.
„Važno je ovdje napomenuti da je Đukanović kao predsjednik Crne Gore sve do NATO intervencije sjedio uredno u Vrhovnom savjetu odbrane i SR Jugoslavije i Zajednice Srbije i Crne Gore.
„Glasao je za uključivanje vojske na Kosovu i neselektivno granatiranje sela, što je kasnije dovelo do NATO intervencije".
Miodrag Vuković misli da Đukanovićev zaokret nije počeo nekoliko meseci pre sednica u stranci, već je trajao od stvaranja Savezne republike Jugoslavije, čije su članice bile Srbija i Crna Gora.
„Uvek je tu bilo problema. Ja sam radio i na ustavu te nove zajednice, a problemi su uvek dolazili iz Beograda", kaže Vuković.
„Zajednica je bila potpuno nefunkcionalna, a Crna Gora je tu imala jako malo moći".
Vuković kaže da se seća Konferencije u Hagu o Jugoslaviji 1991. godine, kada je Bulatović potpisao mirovni plan.
„Ja sam tada bio poslanik u crnogorskom parlamentu. Mi smo do zore imali vanrednu sednicu na kojoj smo većali da li ili ne potpisati plan za razrešenje jugoslovenske krize Pitera Karingtona.
„Svi su balansirali - i Bulatović i Đukanović i čekali Beograd".
Plan Pitera Karingtona u Hagu, koji je podrazumevao međunarodno priznanje suverenosti svih jugoslovenskih republika, potpisali su predstavnici svih republika - sem Srbije. Momir Bulatović je prvo potpisao, pa je zatražio da povuče potpis.
„Bili smo u kabinetu predsednika skupštine i slušali razgovor Bulatovića i Miloševića. Milošević je prvo rekao da će plan i Srbija prihvatiti, pa može i Crna Gora.
„Mi taman sve pripremimo, kad opet kažu - stanite, ponovo se treba se čuti sa Miloševićem, on je rekao da se ne prihvata. I tako u krug", tvrdi tadašnji potpredsednik Crne Gore.
Đukanović danas i Vlada Crne Gore
Stranka koju su 1991. godine napravili Milo Đukanović i Momir Bulatović na poslednjim izborima u Crnoj Gori za poslanike, osvojila je 11 mandata manje nego što to ima udružena koalicija opozicije.
Iako Đukanović ima još dve i po godine predsedničkog mandata, ako nekadašnja opozicija napravi Vladu - stranke koje su na suprotnim političkim polovima moraće da kohabitiraju.
Ipak, ukoliko udružena opozicija izgubi samo jedan mandat - neće moći da formira Vladu.
„O novim događajima (u političkom životu Crne Gore) mislim da je ovo svojevrsna pobeda poraženih, pokušaj da ponovo eskalira konflikt unutar crnogorskog društvenog bića i podela na Crnogorce i Srbe", misli Đukanovićev saborac Vuković.
„Mi nećemo praviti vašarište od parlamenta i dolazićemo na sednice. Moramo biti iskreni da smo izgubili, iako mi struktura pobednika ne garantuje duži rok trajanja".
- Oni znaju samo za Đukanovićevu Crnu Goru
Dalji tok formiranja Vlade Crne Gore će za Perovića zavisiti „od iskrenih namjera nove vlasti, ali i od stranog faktora, koji sada neće imati izgovor da nema sa kim sarađivati".
Za novinarku Milku Tadić Mijović, ovo je „početak Đukanovićevog kraja koji je počeo čim je on pobedio na predsedničkim izborima".
„Tada je otvorena afera Koverat, koja je govorila o endemskoj korupciji, a u čijem je centru bio Đukanović", kaže ona.
Aferu Koverat je otvorio odbegli biznismen iz Crne Gore Duško Knežević sa video snimkom na kome se vidi kako daje kovertu sa novcem Slavoljubu Stijepoviću, bivšem gradonačelniku Podgorice i sadašnjem generalnom sekretaru predsednika države Mila Đukanovića.
Novinarka ipak misli da ne treba potceniti Đukanovićev potencijal.
„Kao te 1997. godine, kada je jednog po jednog člana u stranci privoleo sebi, to je radio vrlo često i poslednjih nekoliko godina na republičkom nivou, ali i na lokalu po gradovima", kaže Tadić Mijović.
„Pitanje je da li je ovo istorijski prelom za Crnu Goru ili postoji opcija da Đukanović ponovo odigra nešto.
„Teško mi je da zamislim taj scenario".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
