„Sa 22 godine, saznala sam da sam interseksualna osoba. Od tada, svaki dan mog života bio je srećniji nego prethodni", kaže Irina Kuzemko.
Ona je jedna od mnogih ljudi iz svih krajeva sveta kojima je pol „ponovo dodeljen" kontroverznim hirurškim zahvatom dok su još bili deca.
Interseks ja sveobuhvatni termin koji se odnosi na više od 40 varijacija ženskih i muških polnih karakteristika.
Neke su hormonalne varijacije, druge se manifestuju kao fizičke - na primer, ljudi možda imaju reproduktivni organ jednog pola, a spoljne genitalije drugog.
- „Interseks nije poremećaj - mi smo različiti“
- Interseks osobe na Balkanu: Nevidljivost, neznanje i prepreke
- Američki ratni heroj je 'možda bio žena'
Mnogi interseks ljudi prolaze kroz bolnu potragu za odgovorima, ponekad pošto im je već izvedena hirurška intervencija ponovne dodele pola.
Lekari kažu da se nijedna odluka da se ponovo dodeli pol ne shvata olako - izvodi se genetski test da se odredi pravi pol deteta i razni lekari, roditelji i genetičari savetuju se da li da se zahvat izvodi.
Ali interseks aktivisti protive se neželjenom, nehitnom operativnom zahvatu dodele pola na deci. Oni kažu da osoba može da donese pravu odluku o svom polu tek kao odraste.
Aktivisti smatraju da roditelji i lekari ne smeju da donose odluke o tome ko su oni - muško ili žensko.
Tri interseks žene pričaju ovde svoje životne priče, opisujući svoj put do samoprihvatanja.
Irina Kuzemko 27, interseks aktivistkinja
Odrasla sam kao devojčica dok nisam postala adolescentkinja. Sve moje vršnjakinje ušle su u pubertet, ali ja nisam dobila prvu menstruaciju. Vremenom sam preostala jedina devojčica u odeljenju koja nema grudi.
Jednog dana su odveli naše odeljenje da gledamo film o pubertetu kod devojčica. Bilo je to izuzetno bolno iskustvo. Nisam razumela zašto su se svi razvijali onako kako se govori u filmu, samo ja nisam.
Moja mama i baka se nisu brinule što se ne razvijam kao druge devojčice. „Nije to nikakav problem. Sve će biti u redu."
Ali kad sam imala 14 godina, nagovorila sam ih da me odvedu do ginekologa.
Doktorka mi je rekla da moram da razradim jajnike. Prepisala mi je neke procedure da ih „zagrejem". Radila sam to jednom nedeljno nekoliko meseci, ali sve je bilo uzalud. Još sam se više uznemirila.
Sa 15 godina, otac me je odveo kod lekara u Moskvu. Sećam se kako su prošli brzo pored mene. Ništa mi nisu objašnjavali - samo su pozvali mog oca u kancelariju.
Otac mi je rekao da treba da se podvrgnem jednoj maloj operaciji ili možda dve. Nisam znala šta mi rade. Devojčice u školi su me pitale, ali ni sama nisam znala da im kažem.
Kasnije sam pomenula ocu da bi možda bilo bolje za mene da mi uklone sve. A on je odgovorio: „Ali sve ti je već izvađeno!"
Bila sam šokirana. Tako sam saznala da su mi izvađeni jajnici.
Kao studentkinja, prepustila sam se još više agresiji i mržnji prema samoj sebi.
Pronašla sam video o interseks ljudima na internetu i zapazila da je moja priča slična njihovoj.
Pronašla sam sve svoju medicinsku dokumentaciju i pozvala lekara u Moskvi, dok je moja majka stajala po strani. Bila sam veoma uplašena.
I tako, u 22. godini, saznala sam da su mi sedam godina ranije odstranili testis i nefunkcionalno tkivo s elementima jajnika. Od tada uzimam hormone.
Takođe sam saznala da, pored ženskih, imam i muške hromozome. I da imam matericu.
Nakon toga, povela sam ozbiljan razgovor s ocem. Rekao mi je da su ga dva dečja psihologa savetovala da mi ne govori ništa o tome.
Moj otac nije priznao grešku: trebalo je odmah da mi kaže istinu. Moj život bi bio drugačiji.
Od tada nisam razgovarala s njim.
Nekoliko dana posle te vesti, bila sam duboko nezadovoljna. Nisam znala kako da živim život. Ali prihvatila sam sebe vrlo brzo.
Sada imam reč da opišem oblik vlastitog polnog razvoja, „interseks". Pre toga, živela sam u čistoj neizvesnosti.
Otkrila sam da su interseks varijacije nešto sa čim drugi ljudi žive u miru sa sobom. Ne mora nužno da bude patnje. Moje samopoštovanje značajno je poraslo.
Takođe sam odlučila da aktivno pomažem drugoj deci i tinejdžerima kako bi izbegli traumu koju sam ja proživela.
Doktorkin komentar: Julija Sidorova, pedijatrica
„Nužno je razdvojiti operativni zahvat kad je detetov život u opasnosti i takozvani kozmetički zahvat. Ovaj potonji najčešće se izvodi na bebama: njihove eksterne genitalije formiraju se u uobičajen izgled.
Žensko dete, na primer, može da ima eksterne genitalije sa muškim obeležjima. Može da ima klitoralnu hipertrofiju. Da bi se dovelo do uobičajenog ženskog izgleda, on se secira.
Iako to stanje ne ugrožava život, tu su društvene brige. Takvo dete bi moglo da se posmatra s podozrenjem u vrtiću ili na bazenu.
Ponekad ista interseks varijacija može da ometa izbacivanje urina - tad je taj operativni zahvat apsolutno opravdan."
Svako dete bi trebalo da dobije šansu da samo donese odluku za sebe o svom telu i rodu. Ona to mogu da urade svesno kad odrastu.
Ukoliko postoji konkretan problem, kao što je zatvoren mokraćni kanal, što odlazak u toalet čini nemogućim, detetu je neophodna pomoć.
Hirurški zahvat često izaziva nuspojave kao što su gubitak osetljivosti, neplodnost ili hronični bol.
Hormonalna terapija povećava rizik od raka. Moram da idem na redovne kontrole, na primer.
Važno je razumeti i da interseks varijaciju ne treba pomešati sa seksualnom orijentacijom. Većina smo heteroseksualni, ali ima i homoseksualaca, baš kao i u slučaju drugih ljudi.
Osobe sa interseks varijacijom imaju porodice i imaju decu, ali neki saznaju za svoje interseks varijacije na hromozomskom nivou tek kad ne mogu da dobiju dete.
Ali, istovremeno, svaka priča je jedinstvena: mešana polna obeležja možda su već vidljiva na rođenju, ali drugi ljudi imaju uobičajen izgled, a interseks varijacija se manifestuje tokom puberteta.
Danas me podržavaju mnogi moji drugari iz odeljenja, nastavnici i prijatelji. Dobijam mnogo ljubavi od ljudi.
Otkako sam razumela i prihvatila sebe, svaka godina mog života bila je sve srećnija i srećnija.
Lia (ime je promenjeno)
Moja priča je počela u porodilištu. Lekari su rekli mojoj majci da imam nerazvijene genitalije, koje ne izgledaju ni kao da su muške ni ženske.
„Majko, kako se osećate, kao da ste rodili devojčicu ili dečaka?", pitali su je.
Moja majka je odlučila da me prijavi kao devojčicu. To je prva greška koju su počinili lekari. Nisu smeli da svale toliku odgovornost na moju majku.
I tako sam isprva odrastala kao devojčica i, moja majka me je uveravala, kao i svako drugo dete.
Pre nego što sam krenula u školu, mama me je odvela na lekarski pregled. Doktor u dečjoj klinici rekao je mojoj majci: „Jeste li vi normalni? Pa vi imate dečaka!"
Drugi lekari su potvrdili da sam dečak i moji dokumenti i ime su bili izmenjeni.
Pošla sam u prvi razred kao dečak, ali tamo su bila deca iz mog vrtića, gde su me svi znali kao devojčicu. Moja majka je morala da me prebaci u drugu školu.
Sve do tad, nisam se brinula zbog onoga što mi se dešava. Ali kad sam videla koliko su odrasli zabrinuti, i sama sam počela da brinem i budem pod stresom.
- Odluka koja se teško menja: „Kako da ponovo postanem Debi, ona koja sam nekad bila?“
- Eli i Nila: Od „nje“ do „njega“– pa nazad do „nje“
Odbijala sam da skratim dugu kosu, ali sam zato nosila pantalone i vrećastu odeću, kao što su duksevi sa kapuljačom. Danas razumem da mi je takva odeća omogućila da izbegnem da se odlučim za neki rod, što me je umirivalo.
Zadržala sam taj imidž do današnjeg dana.
Sa 13 godina sam imala nesreću: pala sam sa konja. Probudila sam se u bolnici sa kompresijskim prelomom kičme.
Morali su da mi stave kateter, pa su sestre videle moje genitalije i zadirkivale me da nije jasno da li sam žensko ili muško.
Zamislite samo da ležite tamo sa slomljenom kičmom i morate da slušate sve to.
Nakon što sam otpuštena iz bolnice, ležala sam kod kuće godinu dana u sobi koja je imala krevet, stolicu i dve posude: jednu za hranu i jednu za toalet.
Moja majka, baka i sestra radile su čitav dan, a otac nas je napustio, tako da nije bilo ko da me neguje.
Jednog dana me je toliko bolelo da sam se povredila makazama - tako se samopovređivanje pojavilo u mom životu. Mama ništa nije primetila.
Lekari nisu verovali da ću ikad ponovo stati na noge, ali počela sam da vežbam i jednog dana sam uspela da ustanem bez pomoći specijalne opreme.
Škola je bila prvo mesto u koje sam poželela da idem - bila je na 20 minuta od mene, ali posle bolesti trebalo mi je dva sata da stignem tamo.
U školi su me deca maltretirala, bacala mi torbu u toalet. Znali su da ne mogu da ih jurim.
Imala sam 16 godina kad sam je jednog jutra probudila i otkrila krv u svom krevetu.
Odvedena sam u bolnicu i lekar me je pregledao na ultruzvuku. Odjednom je povikao: „Pa on ima matericu!" Potpuno je ignorisao činjenicu da mogu da ga čujem.
Tako sam otkrila da imam i neke ženske genitalije - da sam dečak koji je dobio menstruaciju.
U to vreme, želela sam da mi odstrane sve iz tela, sve što ne mogu da vidim.
Međutim, lekari su me ubedili da je bolje da sačuvam unutrašnje organe, zato što su potpuno funkcionalni i mogli bi da budu od koristi u budućnosti.
I tako sam otišla na četiri operativna zahvata u dve godine i postala devojčica.
Doktorkin komentar: Julija Sidorova, pedijatrica
„Lekari se retko susreću sa interseks varijacijama.
Zamislite samo osećanja tinejdžera koji u 14. godini saznaje da ima interseks varijaciju. I on ili ona to sazna na ovako grub način.
Roditelji takve dece nađu se pod velikim pritiskom. Često ih pitaju da li su bili u bliskom srodstvu kad su je začeli ili da li je majka pušila ili pila u trudnoći.
Ali niko nije izuzet od mogućnosti rođenja interseks deteta. Štaviše, velika je verovatnoća da imate interseks osobe među poznanicima."
(UN kaže da oko 1,7 odsto ukupne populacije ima jednu od više od 40 mogućih interseks varijacija, mada drugi lekari tvrde da je ta brojka mnogo niža.)
Sada i sama imam dvoje dece - sina i ćerku.
Sina sam rodila u 20. godini. Nisam gajila majčinska osećanja ali moj sin i ja imamo veoma blizak prijateljski odnos.
Moja ćerka ne živi sa mnom. Odvela sam je jednog dana u vrtić, a njen otac je otišao po nju i odveo je u drugi grad. Oteo mi je dete.
Upoznala sam mnogo muškaraca i žena u svom životu. Privlačile su me žene, a nisam ostvarivala emotivnu vezu sa muškarcima.
Muškarci su me zanimali samo kao uzori - posmatrala sam ih šta rade, kako se ponašaju u krevetu. Na kraju krajeva, morala sam to tako da radim.
Imala sam četiri braka i pripremam se za peti. Venčaćemo se u crkvi. Osoba koju volim je transrodni muškarac: rođen je u ženskom telu, ali je njegov rodni identitet muški.
Ko zna, možda bi moj život bio potpuno drugačiji da nas lekari nisu ubedili da uradimo ono što nije trebalo da uradimo. Možda ne bih imala ovu dugu potragu za identitetom, četiri braka, probleme sa decom…
Istovremeno, moja deca, brak za koji se pripremam, povratak crkvi - za sve to sam zahvalna majci. Sve ove godine živela je sa krivicom, pitajući se da li je odabrala pravi pol.
Vreme je da se oslobodi te krivice.
Ogla Onipko, 35, interseks aktivistkinja
Oduvek sam izgledala kao žensko, a imam i unutrašnje ženske reproduktivne organe.
Ali kad sam bila tinejdžerka, počela sam da se gojim i zbog toga su me maltretirali u školi. Išla sam na trčanje i danju i noću, držala dijete da bih smršala, ali sam se i dalje gojila.
Sa 24 godine sam radila hormonske testove, što je pokazalo da je moj sistem u potpunom haosu, ali i dalje nisam imala pojma da sam interseks osoba.
Endokrinolog mi je prepisao hormone da bih uspostavila ravnotežu, ali posle nekog vremena dobila sam dlake iznad gornje usne i po vratu. Zamislite samo kako je to za jednu 25-godišnjakinju koja želi da izlazi i upoznaje nove ljude.
Prestala sam da uzimam te hormone, ali s vremena na vreme, kad bih imala novca i energije, odlazila sam kod još doktora.
Jedan lekar je predložio da uradi analizu mojih hromozoma. Zahvaljujući tome, pre četiri godine sam saznala da imam muške hromozome, što znači da sam interseks osoba.
Mnogo pre toga, sa 24 godine, shvatila sam da sam lezbejka.
Zamislite samo moja osećanja: čitavu mladost sam se brinula da nisam dovoljno vitka, potom sam shvatila da sam homoseksualne orijentacije, a sad sam se pitala da li sam dovoljno žena. Ko sam ja uopšte?
Moj brat je dočekao moj interseks status sa znatiželjom. Vidi ti to, pa to je kul! Moje starije sestre su bile zabrinutije. Moji roditelji me prihvataju, vole me, ali ne mogu da razgovaraju o tome.
Takođe im je teško da prihvate da je moj partner rodno nebinarna osoba. Rođena je kao žensko, ali ne doživljava se kao nijedan od dva roda.
Za mene, problemi interseks osoba su vrhunac netolerancije prema različitostima u društvu.
Interseks ljudi moraju da se čuju. Oni kažu da su ih operacije izvedene u detinjstvu osakatile, da se osećaju drugačije od onoga što su lekari odlučili za njih.
Lekari i roditelji pokušavaju da uguraju dete sa mešanim polnim karakteristikama u birani okvir, „muško ili žensko". Društvo oseća potrebu da učini te ljude „shvatljivim".
Takve ljude maltretiraju oni koji osećaju veliki strah od neizvesnog i neobičnog.
Ali možda je norma upravo mogućnost da takvi ljudi mogu biti rođeni. Priroda se ne uklapa uvek u binarnost polova.
Serhij Kiriljuk, vanredni profesor psihijatrije i psihoterapije
Kao psihoterapeut, imao sam takve pacijente.
Kad interseks ljudi saznaju za operaciju koju su imali kao deca, obično budu jako ljuti.
Najvažnije je ne dozvoliti da taj bes tavori u dubinama njihove duše. Morate ga iživeti.
Kad interseks osobe prihvate same sebe i shvate koliko su jedinstvene, one postanu izuzetno lepe. Njihova lica zablistaju."
BBC-jeva dopisnica za Globalni identitet Mega Mohan dala je doprinos ovom članku
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
