„Ako se ne dokažeš, srediće te. Ne smeš da budeš beskoristan."
Jusuf je u bandi od 15. godine.
Nosi neprobojni prsluk kad god izlazi iz stana u kom živi sa majkom i krije nož u boksericama zato što se plaši da će biti ubijen ako ne bude mogao da se odbrani.
„Radije bih da mi sude dvanaestorica nego da me nose šestorica", kaže on, citirajući tekst pesme Rodija Riča da bi ilustrovao poentu.
Beskućništvo i porodično nasilje u značajnoj meri su obeležili Jusufovu prošlost i on procenjuje da su šanse „80:20" da ga u budućnost čeka zatvor.
- El Čapo - 15 jezivih stvari koje je otkrilo suđenje
- Šta kada vam banda „ustupi“ dete na čuvanje
- „Narkos": Vodič kroz istoriju meksičkih kartela
Ovaj sedamnaestogodišnjak - jedan od najozloglašenijih članova londonskih bandi - govori za Njuzbit Radija 1 u londonskom centru za pomoć mladima.
Sedeći na plastičnoj stolici pored svog socijalnog radnika, Jusuf nabraja neke od zločina za koje je optužen - posedovanje esida, pokušaj ubistva, nošenje noža.
To je prvi u nizu razgovora koje smo vodili s ovim tinejdžerom, za šest meseci koliko smo proveli u istočnolondonskoj jedinici koja se bavi zločinima bandi.
Dok smo kucali na vrata sa socijalnim radnicima i hodali po sirotinjskim stambenim blokovima u Hekniju sa policajcima koji su „na ti" sa članovima bandi, polako smo počeli da uviđamo kako izgleda život ovih mladih ljudi.
Pričali su nam o ubadanjima noževima, tučama oko „nasleđenih svađa" i minucioznom planiranju kretanja kako bi izbegli slučajne susrete sa rivalima.
„Jedan trenutak idem u prodavnicu sa ortakom, naredni čujem da je izboden", kaže jedan petnaestogodišnjak.
Kao i Jusuf, i on redovno nosi neprobojni prsluk ispod odeće. Kaže nam da retko leže pre 03:00 i da mu je teško da ustane ujutro.
„Svaki drugi dan mi policija dolazi na vrata", kaže jedan osamnaestogodišnjak.
Nedavno je uhapšen pod optužbom za ubistvo, ali je pušten. Govori otvoreno o tome kako je dobio nož u nogu.
„Bilo je to pravo ubadanje. Nož, krv. Nekoliko kopči."
Dok razgovaramo, konstantno odgovara na poruke i priča na dva telefona. Kasnije saznajemo da je bio u zatvoru za dilovanje droge iz velikog grada u unutrašnjost.
Kaže nam da bi voleo da premota film unazad.
„Voleo bih da se vratim kroz vreme. Znam kako će se to završiti. Ovde u mom dvorištu, sve je bezbedno. Tamo napolju, nije."
Kako su, dakle, ovi mladi ljudi završili ovde?
Jusuf kaže da je većina mladića sa kojima je pošao u srednju sada u bandama.
„Digao sam ruke"
Nekada davno sanjao je da postane fudbaler, ali kaže da su ga izneverili i škola i vlada, „koja brine samo o sebi".
„Oni ne pitaju ljude u sirotinjskim kvartovima kako su, oni to pitaju samo ljude u Čelsiju", kaže on.
Nije morao mnogo da traži drugačiji put.
„Digao sam ruke od sebe. U blokovima, to vam je život. Ne morate da ga tražite, on je prosto tamo."
Šta je jedinica za bande?
Ideja iza Integrisane jedinice za bande u Hekniju - osnovane pre 10 godina - jeste da na jedno mesto okupi sve ljude koji rade na borbi protiv zločina bandi.
Informacije se dele među policijom, nadzornicima za uslovnu slobodu, socijalnim radnicima zaduženim za maloletne prestupnike i mentorima, koji su često bivši članovi bandi, i oni svi sede u istoj kancelariji.
Tu je i neko iz Ministarstva za rad i penzije, da bi pomogao u vezi s poslovima i olakšicama.
Osoblje jedinice nudi sve vrste pomoći mladima u zajednici, od „držanja za ruku" tokom zakazanog pregleda kod lekara do zvanja taksija da ih vozi u školu.
Pozornik Džejmi Preston kaže da tinejdžeri koji završe u bandama dolaze često - ali ne i uvek - iz siromašnih porodica.
„Obično ni nemaju mnogo rodbine, nemaju novca, a žive u Londonu gde si stalno okružen bogatstvom. Svuda su bogati ljudi, luksuzni automobili i svo ono što deca žele", kaže pozornik Preston.
„Imate mladu mušku decu iz sirotinjskih kvartova koja obično imaju prihode od samo jednog roditelja, žive u jezivim uslovima, nemaju novca. Vide starije muškarce sa hiljadama funti u džepu, a ovi im traže da urade nešto za njih i da dobiju novac zauzvrat."
„Nema tu oko čega mnogo da se lupa glava, naravno da će to da urade i tako će biti iskorišćeni."
Jusufov mentor - član tima u jedinici - dopunjava nam neke detalje iz njegove prošlosti.
Pregazila ga je rivalska banda, uhvaćen je sa mačem i zatečen u kući u Devonu u kojoj se prodavala droga. Hapšen je nebrojeno puta.
Socijalni radnik Dejmion Roberts kaže: „Postavio je sebe u žižu - želi da svi znaju da je veoma agresivan mladić.
Uteruje ljudima strah u kosti. Postaje neko veoma agresivan u ovoj kulturi."
„Osećam se kao Supermen"
Jusuf nam kaže da ne želi da povređuje druge, ali ne bi oklevao da izbode nekog ako smatra da je primoran na to.
„Niko nož ne nosi iz mode - to nije iz fazona. Za mene je to zbog moje samoodbrane, kad dođe vreme za to, biću 100 posto spreman da ga upotrebim. To vam je, ili ja, ili oni."
„Radije bih bio u zatvoru nego mrtav, to je realnost."
Nošenje oružja čini da se oseća moćno, priznaje on.
„Kao Supermen - dok ne dođe vreme za bežaniju."
Jusufova banda je njegova porodica i uradiće sve što treba da ih zaštiti.
„Ne kažem da sam već izbo nekog. Ali u budućnosti ili kad god, čuvaću im leđa."
Londonski registar bandi
Kad smo upoznali Jusufa, nalazio se na spisku članova bandi Metropolitenske policije i nalazio se na mestu broj jedan spiska jedinice za Hekni.
Registar nasilja bandi uspostavljen je posle nereda iz 2011. godine i policajci ga koriste da identifikuju ljude koji su najverovatnije upleteni u zločine bandi u Londonu.
Jednom kad se nađu na listi, imena dobijaju crvenu, ćilibarsku ili zelenu ocenu.
Ali to se pokazalo kontroverznim - 374 ljudi uklonjeno je iz registra ove godine, kad je britansko nadzorno telo za podatke otkrilo da su prekršeni zakoni o zaštiti ličnih podataka.
Bliske veze su uobičajena karakteristika mentaliteta bandi, kaže pozornik Preston.
„To što si u bandi, za njih je kao da si u porodici. Nemaš porodicu, bio si pod starateljstvom, niko se nikad nije brinuo za tebe, a sad odjednom imaš grupu muškaraca koji te paze, tuku se za tebe, daju ti novac - to je kao porodica."
„Za tim oni zapravo žude, da ih neko pazi. A očigledno istovremeno mogu da zarade mnogo novca."
Dejmion kaže sličnu stvar.
„To je osećaj ljubavi i prijateljstva koji bi trebalo da imate u kući, ali ga vi nalazite van kuće."
- Zašto neki japanski penzioneri žele da idu u zatvor
- „Ni zrak sunca" za zatvorenike iz bandi El Salvadora
„Ljudi ginu"
Jusuf opisuje sukobe sa rivalskim bandama kao „rat" i kaže da pokušava da se ubaci u taj mentalni sklop.
„Ljudi su upucani, izbodeni, ljudi ginu. Morate tako da razmišljate, 'Ja sam vojnik, vojnici ubijaju, ako vojnik to može, onda i ja mogu.'"
On kaže da se oseća bezbedno samo kod kuće ili u omladinskom centru. Njegovi dani su ispunjeni „hiper-pozornošću" i „paranojom".
„Ne znate šta ćete čuti. Ko će umreti sledeći."
On u svemu vidi pretnju.
„Ne volim normalna kola, kola koja brzo voze, kola koja idu pogrešnim smerom u jednosmernoj ulici, kola sa zatamnjenim staklima, crna kola, stara kola, bučna kola. Ne volim sumnjive registarske tablice."
On želi da izađe iz tog svega.
„Želim napolje. To je bedan život. Nema tu ničeg glamuroznog, ljudi umiru, ljudi umiru, znate. Svi žele napolje. Samo je pitanje pravog trenutka."
Za Majkla, taj trenutak je došao posle 12 godina stalnih pritvora zbog prekršaja u vezi sa drogama i pljačkom.
Prvi put je poslat u ustanovu za maloletne prestupnike sa samo 13 godina.
„Podsetilo me je na omladinski centar sa ljudima koje nisam poznavao a koje sam dobio priliku da upoznam.
„Mimo toga, to je bilo to, imao si povečerje, nisi mogao da izlaziš i mislim da mi to čak nije ni smetalo."
„Šest meseci kasnije sam izašao."
Jusuf opisuje sukobe sa rivalskim bandama kao „rat" i kaže da pokušava da se ubaci u taj mentalni sklop.
„Ljudi su upucani, izbodeni, ljudi ginu. Morate tako da razmišljate, 'Ja sam vojnik, vojnici ubijaju, ako vojnik to može, onda i ja mogu.'"
On kaže da se oseća bezbedno samo kod kuće ili u omladinskom centru. Njegovi dani su ispunjeni „hiper-pozornošću" i „paranojom".
„Ne znate šta ćete čuti. Ko će umreti sledeći."
On u svemu vidi pretnju.
„Ne volim normalna kola, kola koja brzo voze, kola koja idu pogrešnim smerom u jednosmernoj ulici, kola sa zatamnjenim staklima, crna kola, stara kola, bučna kola. Ne volim sumnjive registarske tablice."
On želi da izađe iz tog svega.
„Želim napolje. To je bedan život. Nema tu ničeg glamuroznog, ljudi umiru, ljudi umiru, znate. Svi žele napolje. Samo je pitanje pravog trenutka."
Za Majkla, taj trenutak je došao posle 12 godina stalnih pritvora zbog prekršaja u vezi sa drogama i pljačkom.
Prvi put je poslat u ustanovu za maloletne prestupnike sa samo 13 godina.
„Podsetilo me je na omladinski centar sa ljudima koje nisam poznavao a koje sam dobio priliku da upoznam. Mimo toga, to je bilo to, imao si povečerje, nisi mogao da izlaziš i mislim da mi to čak nije ni smetalo."
„Šest meseci kasnije sam izašao."
- Da li je Šarić „balkanski El Čapo“
- Dženi je u glavi stvorila 2.500 ličnosti da bi preživela očev teror
Ali šta je sa Jusufom?
Poslednji razgovor sa njim vodimo pred izricanje presude za nošenje noža i unošenje esida u gradsku ustanovu.
Kaže nam da se njegov mentalni sklop potpuno izmenio.
„Razmišljam drugačije. Ako nosim oružje sada i zaustave me, znaju me odranije. Ranije je nošenje bilo samo nošenje.
„Ima drugih načina da se osećaš bezbedno - planiram kad izlazim i kojim putem idem. Drugačije donosim odluke, biću pametniji."
„Ne mogu stalno da budem hvatan sa mačem i sličnim, s tim je svršeno."
Šest dana pred Božić, on izlazi pred prekršajnog sudiju u odelu koje mu je kupljeno tokom izleta sa njegovim socijalnim radnikom, u nadi da će, ako završi u zatvoru, izaći pre 18. rođendana.
Rekao je majci da ne dolazi - ne želi da ga vidi na optuženičkoj klupi - ali ona ga neprestano zove.
Prekršajni sudija mu izriče naredbu za 12 meseci upućenosti - što znači da će ostati pod nadzorom tima za maloletne prestupnike - i on zove prijatelja.
„Dođi po mene - nisam pao."
Godinu dana kasnije i pozornik Preston kaže da u međuvremenu Jusuf nije bio hapšen niti se našao na policijskom radaru.
Još je u registru bandi i ostaće tamo sve dok narednog decembra ne istekne njegova naredba zbog kriminalnog ponašanja.
Pozornik Preston kaže da ga policija posećuje jednom mesečno da bi ga prekontrolisala i pitala „kako mu ide".
„Upisao se na koledž - mislim da redovno ide na predavanja i da mu dobro ide", kaže nam on. „Izgleda da je uspeo da preokrene život."
Neka imena u ovom članku su izmenjena da bi se zaštitio identitet sagovornika.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
