Keri Irving je bio zatvoren u kući i razmišljao je o samoubistvu pošto je pretrpeo bolnu povredu leđa u saobraćajnoj nesreći. Ali onda je upoznao Maksa, psa čuvara, koji mu je dao novi smisao u životu. BBC im se pridružio u šetnji njihovim rodnim Lejk Distriktom.
Tuit Tarn je idilično jezerce visoko u brdima iznad Kesvika u Kumbriji.
Na severu su impozantne zelene i sive litice Blenkatre, na jugu, zaodenute izmaglicom vrućih letnjih dana, strme padine Helvelina.
- „Oni se pozdravljaju poljupcima i zagrljajima… Isto kao i mi.“
- Ono što je dobro za pande možda škodi drugim životinjama
- Naučnici proučavaju životinje tokom „pauze od ljudi"
Svetlucava voda je mirna, površina je blago razbarušena blagim povetarcem koji lenjo plovi i pleše svoj put kroz Lejk Distrikt.
A onda, uz pljusak koji šalje šljuku i tri galeba koji se uzdižu iz naleta, stižu Maks, Pedi i Hari.
Tri psa zasigurno bude duh proleće u springeru dok se bacaju u vodu, jureći za pozamašnim štapom koji je sa obale bacio njihov vlasnik, Keri Irving.
Trojac je postao internet senzacija, dva puta dnevno uživo se na Fejsbuku mogu gledati snimci na kojima uživaju u šetnjama i plivanju.
Gledalo ih je stotine hiljada ljudi širom sveta tokom zatvaranja zbog koronavirusa.
„Bila je to čista greška", kaže Keri, dok nas prskaju tri oduševljena španijela dok se tresu.
„Pokušavao sam se slikati i slučajno pokrenuo video. Iznenada su ljudi gledali, a ja sam shvatio da moji psi ljudima pružaju mnogo radosti".
Keri razume radost koju oni donose; to je bila ista ona radost koju mu je Maks pružio pre 12 godina za koju kaže da mu je spasila život.
Godine 2006. kamion je udario stražnji deo njegovog automobila, ostavljajući ga sa osakaćujućim bolovima u leđima.
Sledeće dve godine se jedva mogao kretati, padajući u duboku i naizgled nepovratnu depresiju.
Onda je jednog dana, nakon što ga je supruga Anđela sa kojom je u braku 22 godine nagovorila da odšeta do lokalne radnje po mleko, upoznao Maksa.
Tada je jednogodišnjak zabio nos između rešetki dvorišnih vrata i njih dvoje su odmah slopili prijateljstvo.
Keri je iznenada imao razlog da izlazi - da vidi Maksa.
Maksovim vlasnicima nije bilo lako da mu pruže neophodnu pažnju i vreme, pa su bili srećni što je Keri izveo njihovog psa u šetnju.
„Uvek se radilo o kontaktu očima sa Maksom, načinu na koji te gleda, a ti jednostavno osećaš da mu je stalo", kaže Keri, dok Maks sedi nedaleko, prikladno zureći u nas dok mu mokri štap visi iz usta.
- Beba gorila iznenadila sve u zoološkom vrtu u Engleskoj
- U požarima u Australiji nastradalo tri milijarde životinja
Uz samopouzdanje koje mu je ulio njegov novi pseći pratilac, Keri, koji se pre nesreće školovao za mesara i bio prodavac poljoprivredne opreme, odlučio je da se prekvalifikuje za bravara.
Maks je postao njegov „šef obezbeđenja" i pridružio se Keriju u njegovom kombiju, a kada su Maksovi vlasnici rekli da se sele u grad, ali su mislili da će njihov pas imati bolji život na selu, Keri je iskoristio priliku da postane stalni staratelj njegovom prijatelju.
Počeo je stavljati Maksove slike na svoju poslovnu Fejsbuk stranicu i otkrio je da, možda i ne iznenađujuće, ljude više zanimaju snimci španijela nego slike dekonstruisanih brava.
Keri je otvorio zasebnu stranicu za Maksa, a tada je shvatio da duševni pogled koji mu je pomogao pruža i utehu drugima širom sveta.
„Sve te poruke počeo sam dobijati od ljudi koji su mi govorili kako ih je samo razgledanje Maksovih slika razveselilo", kaže Keri, dok smo šetali senkom stenovitih izbočina Lou Rigsa.
„A i oni su mi počeli pričati svoje probleme".
„Razumem - ako vidite nekoga sa psom, on već deluje prijateljski. Zastajemo i razgovaramo sa ljudima koji imaju pse, a nešto u vezi sa Maksom upravo je nateralo ljude da se otvore".
„Nikada nisam želeo razgovarati o depresiji, ali sada sam potpuno srećan jer sam shvatio da samo razgovor o takvim stvarima skida teret sa leđa".
Maks šepa pored Kerija dok hodamo i razgovaramo, a njegov hod je rezultat pretrpljene slomljene noge kada je labrador naleteo na njega pre pet godina.
Pedi i Hari, saputnici koje je Keri stekao 2017. i 2019. godine, kaskaju u velikim krugovima, noseva do zemlje.
Sastajemo se dan nakon Maksovog 13. rođendana, događaja u kojem je više od hiljadu rođendanskih čestitki ušlo u njegov dom u Kesviku.
Mnoge su sadržavale donacije za PDSA, dobrotvornu organizaciju za koju su Keri i njegovi psi u protekle tri godine prikupili više od 244.000 funti, od kojih je 100.000 prikupljeno u poslednjih šest nedelja kroz događaje uključujući penjanje na Ben Nevis.
„Zamoljeni smo da pomognemo mnogim dobrotvornim organizacijama i, iako bih voleo pomoći svima njima, jednostavno ne možemo", kaže Keri.
Prikupljanje sredstava i podizanje raspoloženja donelo im je nagrade, Keriju, Anđeli i Maksu obezbedilo posetu zabavi u vrtu Bakingemske palate 2019. godine, gde se Maks udvarao vojvodi i vojvotkinji od Kembridža.
- Kako bebe orangutani uče da se penju na drveće uz pomoć ljudi
- I pas može da bude neraspoloženi tinejdžer
Maks nastoji šarmirati svakoga ko ga sretne, zbog čega ga je Keri registrovao kao terapijskog psa, a gradsko veće Kesvika je upravo odobrilo planove za njegov kip u gradu.
Kao što Keri prepričava u svojim memoarima o Maksu, čudotvornom psu, jednom su dogovorili susret iznenađenja sa ženom koja je imala terminalni rak.
Uživala je gledajući pse onlajn pa je, bez njenog znanja, njena porodica organizovala da psi čekaju da je pozdrave kad je posetila Kaslrig, drevni kameni krug na rubu Kesvika.
Susret je ostavio snažan utisak i na Kerija.
„Dala mi je najbolji savet koji sam ikada čuo", kaže mi Keri, i lako je videti kako se njene mudre reči odnose na njegovu vlastitu priču.
„Ne pravi spisak želja, spisak stvari koje treba obaviti, već spisak uspomena".
„Šta god da želiš, samo kreni i uradi to".
Po vrućem sunčanom danu bez oblaka nije preterano dobra ideja šetati pse - ili običnog kancelarijskog novinara, pa pre nego što odlutamo predaleko, vraćamo se prema našoj polaznoj tački.
Keri još mora paziti na svaki korak koji napravi kao rezultat njegove povrede, i ima na umu da bi se bolovi u leđima mogli vratiti u bilo kojem trenutku.
Ali biti vani sa njegovim psima je sreća.
„Pogledajte ih", kaže, dok kruže oko nas, njušeći put preko polja i kroz velike snopove duge trave koji od naših pogleda zaklanjaju sve osim vrhova psećih repova.
„Ne možete ići u šetnju sa psom, a ne osećati se srećno".
Na kraju šetnje dajem Keriju paket teniskih loptica za njegove pse, zakasneli rođendanski poklon za Maksa.
„Vole li zapravo loptice?" pitam, odjednom zabrinut da možda i ne vole.
Keri se smeje, istim grohotom koji se čuo kad sam pitao vole li ići u vodu.
Otvara vreću sa lopticama i baca dve, na veliko zadovoljstvo Pedija i Harija.
Za to vreme, Maks je već ušao u stražnji deo Kerijevog kombija i ležao je na krevetu, poluzatvorenih očiju, a jezik mu se plazio iz nežno zadihanih usta.
Nije isti živahni springer španijel kakav je bio pre nekoliko godina, ali izgleda zadovoljno.
Dohvativši svetleće zelene loptice, Pedi i Hari se pridružuju starijem veteranu u kombiju. Uz veseli oproštaj, Keri se penje na vozačevo sedište i kreće, natrag preko brda prema svom domu u Kesviku.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.
Bonus video:
