Nećete sresti mnogo dvadesetogodišnjaka koji tvrde da se više plaše života nego smrti.
Ali tako se oseća Aleišo Paz iz Španije.
Sa osam godina, on je pretrpeo strašne opekotine na više od 90 odsto tela. Od tada, morao je da živi sa bolom i danima koje je teško istrpeti.
„Bes je ono što me natera da ustanem iz kreveta svaki dan", kaže Paz za BBC preko telefona.
„On me održava u životu. Razlog zašto mogu da istrpim život i nastavljam to da radim i ono što izbacujem iz sebe repujući, stvarajući muziku."
- Prva uspešna transplantacija lica i ruku na svetu
- „Otac mi je dao bubreg i spasao mi život“
- Porodica koja nema otiske prstiju
Paz je putovao u očevom cisterni koja je nosila hiljade litara dizel goriva kad se vozilo slupalo.
On je tada bio spavao i probudio se u plamenu. Ali, pukim čudom, Paz je preživeo.
Proveo je veći deo detinjstva i adolescencije po bolnicama, podvrgnut desetinama operacija i presađivanjima kože, živeći sa bolom, košmarima i besom - mnogo besa.
Paz ne voli javne prostore ili kad ljudi zure u njega. On tada postaje podozriv prema njima.
Teško mu je da se otvori drugim ljudima.
I zato je izuzetno to što je ispričao svoju priču u skorašnjem dokumentarcu Vatreni dečak (El Niño de Fuego) režisera Ignasija Akončije.
Pazu svakako nije bilo prijatno pred kamerama koje su ga pratile nekoliko godina.
Ali on gledaocima poručuje da ne očekuju „ništa" od njegove priče - njegova priča ne govori o ličnom napretku, kaže on.
Ne gađa vas motivacionim citatima, već predstavlja stvarnost bez filtera, njega u sirovom izdanju.
„Ne želim da me ljudi greškom dožive kao primer nekakvog napretka. Nisam uspeo da se izborim ni sa čim.
„Trpim ono što moram da bih živeo, kao i svi drugi. Moja jedina snaga je u istrajavanju."
Paz kaže da nije uspeo da preboli ono što mu se desilo.
„Ljudi kažu da sam hrabar zato što se trudim da guram dalje, ali uopšte nije tako. Posle nesreće, više se plašim života nego smrti."
„Ne mogu da zaboravim nesreću. Kad god je se setim, počnem da je rekonstruišem do detalja. Nikad nisam izgubio svest dok sam goreo. To je teško zaboraviti."
On kaže da ima stalne noćne more i da ne spava mnogo.
„Često se naglo probudim, oznojen, dok mi srce tuče kao ludo."
„Ne prepoznajem sebe kao dete"
Paz kaže da mu je nesreća ostavila ožiljke koji sežu mnogo dublje od njegove kože.
Ona mu je promenila čitav identitet.
„Kad vidim sebe kao dete, ne prepoznajem se", kaže on.
„Ali to nema nikakve veze sa fizičkim izgledom. Ono što ne mogu da imam je osećanje nade, želju da se uhvatim u koštac sa svetom i budem srećan."
Posle nesreće navukao je na sebe oklop i to je bio način njegovog bivstvovanja.
„Moje ime je Aleišo, ali to ime me ne predstavlja u pravom svetlu. Aleišo je ime deteta koje sam nekad bio, a ne mladića koji sam danas."
Ali Paz ceni to što su mu se neki ljudi koji su pogledali dokumentarac javili da mu kažu da im je njegova priča pomogla.
On kaže da isprva nije bio zadovoljan naslovom filma - Vatreni dečak - koji mu je nakon toga postao nadimak.
Ali sad se navikao na njega, zbog publike koju je film stekao.
„Kad ljudi dođu da ti se zahvale, bilo da vi to želite ili ne, to ima uticaja na vas", priznaje on.
„Kad dobijem toliko mnogo komplimenata, ponekad se zbunim i obmanem samog sebe. Čak pomislim i da bi život mogao da mi postane bolji."
„Ali onda se vratim u stvarnost i moram da kažem sebi: 'Ma daj, čoveče, probudi se. Ovo te zapravo nimalo ne menja.' Ali lepo je pomisliti da se ljudi osećaju bolje nakon što me upoznaju."
„Muzika mi pruža nadu"
„Ne moram da budem dobro. Ne znam kako da mi bude dobro i nisam na to naviknut. Štaviše, osećam se snažnije kad se probudim po lošem danu jer onda me bes motiviše", kaže Paz.
„Svaki dan imam bolove u stomaku i razne druge, i oni me vrate na zemlju. Koliko god da mi ljudi govore da će sve biti u redu, u realnosti ja znam da za mene neće biti."
Ali on kaže: „Naravno da ću nastaviti da se borim."
Paz kaže da se „navukao" na muziku preko bivšeg bokserskog šampiona, robijaša i repera Isaka Reala „Čake", kog Paz smatra uzorom.
„Muzika je moje bekstvo i moj vazduh", kaže on. „Imam malo više nade, imam cilj i nešto čemu mogu da se nadam."
„Ali nemojte pogrešno da me shvatite: ne smatram sebe pevačem i ne želim ništa da postignem muzikom."
„Ranije sam iskaljivao bes udarajući pesnicom u zid - sada to radim pisanjem pesama."
Pogledajte video o hrabrom čoveku koji je preživeo opekotine trećeg stepena
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
