Većina ljudi sa psihozom uzima snažne lekove da bi zadržali deluzije i halucinacije na odstojanju - ali neželjeni efekti mogu biti ozbiljni.
U Norveškoj se preko nacionalnog zdravstvenog sistema sada nudi radikalan pristup pacijentima koji žele da žive bez lekova.
Malin je imala dvadeset jednu godinu kada se njen život počeo raspadati.
Od kako je postala tinejdžerka, borila se sa teškom depresijom i niskim samopoštovanjem.
Tada je glas u glavi počeo da joj govori da je debela i bezvredna - i da treba da se ubije.
„Postao je veoma ljut. Nekako me je izolovao jer je dobio veliku moć.
Na kraju sam i ja počela da viđam stvari, poput pipaka koji izlaze iz zidova", kaže ona.
- „Naš mozak ima više nervnih ćelija nego što je zvezda u galaksiji“
- Zašto je toliko teško oprostiti bivšem partneru
- Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
Malin je napustila mali rodni grad u blizini fjordova na severu Norveške i otišla na univerzitet.
Nedugo zatim, imala je potpuni slom zbog kojeg nije mogla da ustane iz kreveta.
Porodica je došla po nju i ubrzo je bila upućena u psihijatrijsku jedinicu gde je boravila godinu dana.
To je bio prvi od nekoliko dužih boravaka na odeljenjima psihijatrijskih bolnica, gde su moćni antipsihotični lekovi bili jedini tretman u ponudi.
„Bila sam prezasićena lekovima, um mi je bio zamagljen.
„Samo sam pasivno sedela i gledala kako mi život prolazi, bez ikakve veze sa mojim emocijama ili osećanjima."
„I to je uvek iznova bilo isto.
„Tražila sam pomoć, a ono što mi oni mogu pružiti su lekovi. I ništa zapravo nije postalo bolje."
„Prilično je poražavajuće. Jednostavno stvarno želite da ozdravite.
„A ljudi vam kažu da je ovo vaš život, trebalo bi da budete zadovoljni. A ja ne mogu biti zadovoljna ovim životom."
Malinino iskustvo sa psihijatrijskim lekovima nije neobično.
Iako mnogi ljudi sa psihozom misli da im antipsihotični lekovi omogućavaju normalan život, smatra se da oko dvadeset odsto pacijenata ne reaguje dobro.
Neželjeni efekti mogu promeniti život - ekstremni umor, gojenje, povećani holesterol i dijabetes.
U Norveškoj je zabrinutost zbog ukupne koristi ovih lekova sastavljena od dugotrajnog problema prisilnog lečenja, koji je ovde češći nego u mnogim drugim zemljama prema ograničenom broju međunarodnih poređenja koja postoje.
Konvencija Ujedenjenih nacija protiv torture izdvojila je primenu prisilne izolacije u ustanovama za mentalno zdravlje u Norveškoj kao nešto što se mora promeniti.
Poput Malin, Mete Elingsdalen je dobijala antipsihotične lekove tokom perioda od trinaest godina kada je patila od teških depresija - kao rezultat bipolarnog poremećaja - i nije bila u stanju da se brine o sebi.
Za razliku od nekih drugih pacijenata, fizički je nisu držali i ubrizgavali joj lekove, ali se i dalje osećala prinuđeno.
Da je odbila lek, ne bi bila primljena u bolnicu.
„Imala sam veliku krizu koja me je uvela u sistem, stvari iz detinjstva sa kojima sam se snažno borila.
„Lekovi su otupeli neke simptome, ali takođe otupe i vašu moć i vašu sposobnost da se nosite sa sobom.
„Izgubila sam nekako svoju priču", kaže ona.
Na kraju, nakon pet godina pokušaja, ali i neuspeha da živi bez lekova, uspela je da smanji svoje lekove i 2005. pridružila se pokretu za promenu norveškog sistema mentalnog zdravlja i sada predsedava korisničkom grupom pacijenata „Prevazići ćemo".
„Najlakši način da se sila smanji je dati ljudima mogućnost izbora, pružiti im tretman na koji mogu da pristanu", kaže ona.
Godine zagovaranja ljudi poput Mete isplatile su se 2016. godine, kada je ministar zdravlja Bent Hoje regionalnim zdravstvenim vlastima naložio da obezbede odeljenja za lečenje bez lekova.
Iako je lečenje bez lekova dostupno u nekim drugim zemljama, Norveška je postala prva država na svetu koja ga je ugradila kao opciju u državni sistem mentalnog zdravlja.
U to vreme je dr Magnus Hald bio direktor odeljenja mentalnog zdravlja i zloupotrebe supstanci u Univerzitetskoj bolnici na severu Norveške sa sedištem u Tromsu, norveškom ulazu na Arktik.
Godinama je radio u jedinicama u kojima se koristilo mnogo lekova i bio je željan da istraži alternativni način lečenja - pa je preuzeo posao vođenja novog bolničkog odeljenja bez lekova.
„Meni je najvažnije da ljudima bude dozvoljeno da isprobaju različite vrste mogućnosti", kaže on.
„Pacijentu morate da kažete istinu o tome kako lek deluje i šta o njemu znate".
I čini se da su u saradnji sa farmaceutskom industrijom ljudima rekli stvari koje nisu potpuno tačne u vezi sa delovanjem lekova i koji su rizici.
„Na primer, postoji mit da postoji neka vrsta hemijske neravnoteže u mozgu ljudi sa ozbiljnim mentalnim problemima, a zapravo nema istraživanja koja to zaista podržavaju."
Mnogi pacijenti u jedinici u Tromsu na odvikavanju su od lekova, što zahteva vreme i negu.
- Noćne more „pomažu da kontrolišemo strah kada smo budni“
- Kako nahraniti slomljeno srce
- Istine i zablude o neuronauci
„Za većinu pacijenata koje imamo, tretman uspeva", kaže Hald.
„Neki pacijenti se nikada neće vratiti upotrebi bilo koje vrste lekova. Neki pacijenti će se možda vratiti lekovima nakon nekog vremena, a neki pacijenti mogu samo smanjiti doze."
Malin, koja sada ima trideset četiri godine, pacijentkinja je na ovom odeljenju.
Provodi po nekoliko nedelja u Tromsu, a zatim odlazi kući mesecima, vraća se svom psu Jareku.
Nije lako - živi sama i u komšiluku ima malo podrške za mentalno zdravlje, tako da je napredak spor - a glas koji čuje nije potpuno nestao.
Malin sada uglavnom koristi lekove da je smire noću.
Prolazila je kroz intenzivnu terapiju dok je bila u jedinici, opcija za koju kaže da joj nikada nije bila ponuđena dok je uzimala lekove.
Umetnost je bila presudna za njen oporavak.
„Pokušavam da se povežem sa svojim osećanjima umesto da prigušujem simptome. Istražujemo šta ovaj glas želi i šta treba da učinim da se zaustavi."
Malin se sada oseća dovoljno snažno da razmišlja o radu, nada se u norveškoj turističkoj industriji haski pasa za sankanje.
„Osećam se kao da prvi put počinjem da pronalazim sebe.
„Počinjem da gradim samopoštovanje i mogu da se usudim da osećam nadu u budućnost, a to je prilično neverovatno."
- Da li se u hladnoj vodi krije ključ za lek protiv demencije
- Parkinsonova bolest - od nje se ne umire, ali se s njom umire
- Pet načina da prepoznate simptome Alchajmera
Priče poput Malin počinju da se čuju - i zaista slušaju.
Ali lečenje bez lekova je kontroverzno u Norveškoj.
Za mnoge pacijente su antipsihotici od vitalnog značaja.
Klaudija (nije njeno pravo ime), sada u dvadesetim godinama, prvi put je postala suicidalna i neurotična kao tinejdžerka.
Deo njene bolesti bilo je verovanje da su antipsihotici koji su joj ponuđeni otrovni.
Tako su je zadržali i prisilili da ih uzme - i bilo joj je bolje.
„Ali onda, posle perioda stresa, opet mi je pozlilo i morala sam da počnem ponovo. I sad sam se nekako pomirila da su mi potrebni lekovi kako ne bih dublje tonula."
„Ne volim reč 'normalno', ali zaista se osećam dobro dok sam na lekovima.
„Osećam da mogu da dam svoj doprinos tokom studija, i družim se sa prijateljima i sličnim stvarima, dok bez lekova moja funkcionalnost samo opada i osećam se stresnije i haotičnije i čudnije."
- „Korona virusa sam se plašila više nego oba karcinoma“
- Kako reći „ne“: Četiri načina da odbijete zadatak na poslu
- Kako se naša ličnost menja dok starimo
Kritičari kažu da je pokret bez lekova vođen ideologijom, a ne dokazima.
Dr Jan Ajvar Rozberg, psihijatar koji živi i radi u Oslu, poredi je sa neuspelim eksperimentima šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su pacijenti dobili slobodu u terapijskim zajednicama, podstaknuti da uzimaju LSD i vrate se u detinjstvo.
Ova metodologija je nazvana „anti-psihijatrija".
„Istorija nam je pokazala da ovaj pristup ne funkcioniše, pa smo prestali da ga koristimo. Nemamo metode lečenja za koje se pokazalo da su efikasne bez lekova", kaže on.
On ukazuje na dokaze koji pokazuju da najbolji ishodi za ljude sa psihozom uključuju lečenje kroz početnu akutnu fazu, kada su deluzije i halucinacije najjače, i zadržavanje na lekovima oko dve godine pre nego što se pokuša smanjiti na nižu dozu.
Magnus Hald nije uveren u ovo.
Uskoro će započeti istraživački projekat za praćenje pacijenata u godinama pošto su bili u jedinici bez lekova u Tromsu.
Među njegovim pacijentima bez lekova nije bilo samoubistava, ali za sada pristup nema čvrste dokaze.
„Ideja medicine zasnovane na dokazima je teška unutar mentalnog zdravlja u celini, iako je to naravno cilj koji bi trebalo da imamo", kaže on.
U isto vreme, znamo da su dijagnoze u psihijatriji samo sistem klasifikacije.
„Iako čoveku date dijagnozu šizofrenije, u mozgu ne vidite nijedan kvar osim onoga što doživite angažovanjem u razgovoru sa tom osobom.
„Ne možete ništa da vidite na snimcima skenera ili rendgena."
Postoje kontroverze i o tome kako bi se program bez lekova mogao razviti u budućnosti.
Do sada se pacijenti u akutnoj fazi psihoze ne mogu uputiti u jedinice bez lekova.
Korisničke grupe se nadaju da će to promeniti, tvrdeći da ova faza često prolazi sama od sebe ako ljudi mogu da budu na mestu sigurnosti i podrške dok prolaze kroz oluju.
Ali dr Tor Larsen, specijalista za akutnu psihozu, brine zbog ove ideje.
Ističe da većina pacijenata sa nelečenom psihozom ne shvata da je bolesna, pa se neće složiti da se leče sa ili bez lekova - a jedinice bez lekova rade dobrovoljno.
„Gotovo je po definiciji deo halucinacija ili deluzija za koje ne mislite da ste bolesni, ako ste u kontaktu sa Bogom ili ako mislite da ste ponovo rođeni Napoleon", kaže on.
„Dakle, u slučajevima kada ljudi imaju razarajuću psihozu, možda bi bilo važno pružiti im lečenje čak i na nametnutoj osnovi."
Studije pokazuju da mnogi ljudi sa nelečenom psihozom na kraju žive na ulici, kaže on, i da oko trideset odsto pacijenata sa nelečenom psihozom čini zločine ili je nasilno prema rođacima i drugima.
Takođe je povećana stopa ubistava.
Kao primer navodi slučajno ubistvo šezdesetsedmogodišnje Bjorg Meri Skeisvol Hereid na groblju 2019. godine od strane psihotičnog čoveka sa sekirom.
Ubistvo je potreslo tihi grad Havesund na jugozapadu Norveške i stiglo do naslova nacionalnih vesti.
Ubica nije bio na programu lečenja bez lekova, ali je odlučio da napusti lekove, a takođe je koristio ilegalne droge.
Tragični incident izazvao je raspravu o promeni zakona donesenog 2017, koji kaže da pacijenti sposobni da donose odluke o lečenju više ne mogu biti prisilno lečeni ili primorani na uzimanje lekova, osim ako ne predstavljaju neposredni rizik.
Kritičari kažu da je ovo lekarima otežalo pozivanje potencijalno opasnih ljudi u bolnicu na lečenje.
- Korona virus: Moguće dugoročne posledice po mentalno zdravlje
- Pet načina da pregurate pandemiju sa osmehom
- Može li desetogodišnjak da bude hladnokrvni ubica
Hakon Rajan Uland (pedest četiri godine), jedan od aktivista koji su pomogli da se u Norveškoj uspostavi lečenje bez lekova, veruje da ovaj razgovor o opasnosti krije plan za zaštitu društva od često izazvanog ponašanja ljudi koji prolaze kroz psihozu.
„Oni predlažu dnevni red za umirenje ljudi", kaže on, dodajući da simptomi koji uznemiruju neurotipske ljude mogu biti važni za osobu koja ih doživljava.
„Kada prođete kroz psihozu, to može biti vrlo dramatično."
Kaže da i dalje postoje birokratske i troškovne barijere za ljude koji žele da pristupe uslugama bez lekova.
„Čitav pokret treba više nadzora", kaže on.
„Potreban nam je pregled onoga što se do sada dogodilo.
„Voleo bih da vidim nekoga ko ulazi izvan sistema i ima moć da traži promenu."
Psihijatri i pacijenti širom sveta posmatraju šta se dešava u Norveškoj, gde je vlada preduzela odlučne mere kako bi poboljšala život psihotičnih ljudi, dajući im više moći nad njihovim životima.
Na globalnom nivou postoji ponovna procena načina lečenja ljudi sa mentalnim bolestima i volje za smanjenjem prinude.
Lečenje bez lekova moglo bi biti samo još jedan terapeutski hir - ili bi moglo imati moć da zauvek promeni psihijatriju.
Pogledajte video o naučnicama u Srbiji
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
