Princ Filip, vojvoda od Edinburga, bio je duboko uvažen zbog nepokolebljive i istrajne podrške Kraljici.
Takva uloga nikom ne bi lako pala, a kamoli čoveku koji je bio mornarički oficir i imao oštre stavove po nizu pitanja.
Ipak, upravo je taj snažan karakter bio ono što ga je gonilo da tako efikasno izvršava obaveze i pruža nesebičnu podršku kraljevskoj supruzi.
Kao bračni drug žene suverena, princ Filip nije imao definisanu ustavnu ulogu. Ali niko nije bio bliži monarhiji, niti važniji za monarha, nego on.
Princ Filip od Grčke je rođen 10. juna 1921. na ostrvu Krf. Datum na krštenici je 28. maj, jer se Grčka tada još držala julijanskog kalendara.
Otac mu je bio princ Andreas od Grčke, mlađi sin Jorgosa, kralja Helena. Majka mu je bila princeza Alisa od Batenberga, najstarija kći princa Luja od Batenberga i sestra erla Mauntbatena od Burme.
Kada je 1922. došlo do državnog udara, Filipov otac je odlukom revolucionarnog suda prognan iz Grčke.
Po njega je došao britanski ratni brod koji mu je poslao kralj Džordž Peti, rođak po drugom kolenu. Beba Filip je veći deo puta proveo u kolevci od sanduka za pomorandže.
Bio je najmlađe dete i jedini sin, pa je rastao okružen ljubavlju roditelja i starijih sestara.
Princ je počeo školovanje u Francuskoj, ali je sa sedam godina prešao kod rođaka Mauntbaten u Englesku i nastavio školovanje u Sareju.
U međuvremenu mu je majka obolela od šizofrenije i smeštena je u azil. Mladi princ je gotovo potpuno izgubio kontakt sa njom.
Sa 12 godina poslali su ga u školu Šlos Salem u južnoj Nemačkoj, koju je vodio pionir u obrazovanju Kurt Han. Bila je to godina 1933, tako da je Han, kao Jevrejin, već nakon nekoliko meseci morao da beži od nacista.
Pominjan u izveštajima
Han se preselio u Škotsku i tamo osnovao školu Gordonstoun, u koju je Filip prešao posle samo dva semestra u Nemačkoj.
Školska pravila bila su spartanska i zasnovana na samoodržanju, što je bilo idealno okruženje za tinejdžera koji je rano odvojen od roditelja i navikao da se snalazi sam.
Kako se rat približavao, princ Filip se opredelio za vojnu karijeru. Hteo je da pohađa Kraljevsku vazduhoplovnu akademiju, ali je porodica sa majčine strane održavala pomorsku tradiciju, pa je upisao Britanski kraljevski mornarički koledž u Dartmutu.
Kada su kralj Džordž Šesti i kraljica Elizabeta došli u obilazak koledža, princ Filip se našao u pratnji dve mlade princeze, Elizabete i Margaret.
Prema nekim svedočenjima, princ Filip se prilično pravio važan. Ipak, ostavio je dubok utisak na trinaestogodišnju Elizabetu.
Dokazao se kad je u januaru 1940. diplomirao kao prvi u klasi i prošao vatreno krštenje u Indijskom okeanu.
Potom je prekomandovan na bojni brod „Valijant" u Mediteranskoj floti, u kojoj je kao oficir zadužen za reflektore odigrao ključnu ulogu u noćnoj bici za rt Matapan 1941. Pomenut je u izveštajima o toj bici.
„Uočio sam drugi brod i osvetlio ga po sredini, nakon čega je praktično nestao pod kišom granata od 15 inča ispaljenih sa bliskog odstojanja", govorio je kasnije.
Do oktobra 1942. godine, postao je jedan od najmlađih poručnika u Kraljevskoj mornarici i služio je na razaraču „Volas".
Veridba
Sve to vreme, dopisivao se sa mladom princezom Elizabetom, a kraljevska porodica ga je povremeno pozivala u goste.
Za vreme jedne od tih poseta, tokom Božića 1943, Elizabeta je stavila fotografiju Filipa u mornaričkoj uniformi na stočić pred ogledalom za šminku.
Romansa se nastavila i u miru, i pored negodovanja nekih dvorana - jedan ga je opisao kao „grubijana i neotesanka".
Bez obzira na to, princeza se ozbiljno zaljubila i njen prosac je u leto 1946. zatražio od kralja njenu ruku.
Međutim, pre nego što je veridba oglašena, princu je bilo potrebno novo državljanstvo i porodično ime. Odrekao se grčke titule, primio britansko državljanstvo i uzeo anglicizirano majčino prezime Mauntbaten.
Dan pre venčanja, kralj Džordž Šesti mu je dodelio titulu kraljevskog visočanstva, a sledećeg jutra je postao vojvoda od Edinburga, Erl od Merioneta i baron od Griniča.
Elizabeta i Filip su se venčali u Vestminsterskoj opatiji, 20. novembra 1947. Bio je to, kako je zabeležio Vinston Čerčil,„blesak boja" u britanskom posleratnom sivilu.
Prekinuta karijera
Vojvoda se vratio pomorskoj karijeri i poslat je na Maltu gde su, bar za neko vreme, princ i princeza živeli tipičnim životom oficirskog para.
Njihov prvenac, princ Čarls, rođen je u Bakingemskoj palati 1948, a kći, princeza Ana, dve godine kasnije.
U septembru 1950. godine, ostvario mu se san svakog pomorskog oficira - postavljen je za kapetana šalupe „Svraka".
To je ujedno bio i kraj njegove pomorske karijere. Zbog očevog pogoršanog zdravstvenog stanja, princeza Elizabeta je morala da preuzme deo kraljevskih dužnosti i bila joj je potrebna muževljeva podrška.
Filip je istupio iz aktivne mornaričke službe jula 1951. i nikad se nije vratio toj karijeri.
Vojvoda nije bio čovek sklon samosažaljenju, ali je u poznim godinama jednom rekao da mu je žao što nije nastavio mornaričku karijeru.
Savremenici su konstatovali da bi, i bez plemenitog porekla, sam mogao da se vine do položaja Prvog lorda Admiraliteta.
Prinčevski par je 1952. godine krenuo na turneju po Komonveltu, na koju je po prvobitnom planu trebalo da idu kralj i kraljica.
Ideje o modernizaciji
Zadesili su se u lovu u Keniji kada je stigla vest da je kralj preminuo od srčanog udara. Princu je zapalo da obavesti suprugu da je upravo postala kraljica.
Jedan njegov prijatelj je kasnije rekao da je princ Filip izgledao „kao da mu se pola sveta sručilo na glavu".
Bez pomorske karijere, morao je sebi da nađe novu ulogu, a Elizabetino stupanje na presto je otvorilo pitanje koja bi to mogla da bude.
Kad se dan krunisanja primakao, donet je kraljevski ukaz da će Filip u svim prilikama biti odmah do kraljice, ali da neće imati nikakvu ustavnu ulogu.
Vojvoda je bio pun ideja kako modernizovati monarhiju, ali se brzo razočarao kad je naišao na žestok otpor dvorske „stare garde".
Težak udarac
Deo energije je preusmerio u aktivan društveni život. Svake nedelje se sastajao sa grupom prijatelja u prostorijama iznad jednog restorana u Sohou, u centru Londona.
Bila su to duga druženja za ručkom, često praćena noćnim obilascima klubova, gde su ga često fotografisali u glamuroznom okruženju.
Jedino područje u kojoj je vojvoda imao punu vlast je bila porodica. Ipak, nije mu bilo dozvoljeno da svoje prezime prenese na decu.
Kraljičinu odluku da će porodica nositi prezime Vindzor, umestio njegovog Mauntbaten, primio je kao težak udarac.
„Ja sam jedini čovek u zemlji koji ne može da prenese prezime na svoju decu", požalio se prijateljima. „Kao da sam prokleta ameba".
Kao otac, ponekad je delovao naprasito i bezosećajno.
Biograf princa Čarlsa Džonatan Dimblbi kaže da je mladi princ često plakao zbog očevih javnih prekora i da njihovi odnosi nikada nisu bili jednostavni.
Snaga ličnosti
Filip je insistirao da princ Čarls pohađa školu Gordonstoun u koju je i i sam išaao, u naivnoj veri da će školski režim promeniti donekle povučenu prirodu mladog princa.
Princ je, međutim, mrzeo školu, patio je za domom i često bio na meti siledžija.
Vojvodini stavovi odražavaju njegovo sopstveno usamljeno i ponekad teško detinjstvo.
Kao dete je često morao da se oslanja sam na sebe i bilo mu je teško da shvati da nemaju svi istu snažnu ličnost.
Princ Filip je bio veoma zainteresovan za brigu o mladima. To interesovanje je dovelo do uspostavljanja neverovatno uspešne Nagrade vojvode od Edinburga, koja je ustanovljena 1956. godine.
Nagrada je tokom godina omogućila da se oko šest miliona mladih ljudi iz celog sveta između 15 i 25 godina, uključujući i one sa mentalnim i fizičkim problemima, usavrši kroz seriju aktivnosti na čistom vazduhu koje razvijaju timski rad, snalažljivost i ljubav prema prirodi.
„Ako uspete da dovedete mlade do uspeha u nekoj oblasti", rekao je jednom za BBC, „to će se brzo preliti na druge mlade i druge oblasti"
Vojvoda je celog života ostao duboko posvećen ovom projektu i svakodnevno se njim bavio.
„Osećaj za moral"
Bio je strastan borac za zaštitu prirode i divljih životinja, mada je 1961. izazvao lavinu negodovanja kad je tokom posete Indiji ubio tigra.
Objavljivanje fotografije na kojoj je tigar prikazan kao trofej samo je pogoršalo stvar.
Ipak, utrošio je mnogo vremena i energije radeći za Svetski fond za divlje životinje, kasnije nazvan Svetski fond za prirodu, i bilo je sasvim prigodno što je izabran za prvog predsednika.
„Mislim da je veličanstveno što imamo toliko mnogo raznolikih i nezavisnih oblika života", izjavio je za BBC.
„Smatram i da mi, ljudi, pošto imamo moć nad životom i smrću - to jest preživljavanjem ili istrebljenjem - moramo da se upravljamo osećajem za moral. Zašto da istrebimo neku vrstu ako ne moramo?"
Naljutio je neke ljubitelje prirode kad se založio za lov na tetrebe.
„Ako brinete o nekoj vrsti životinja za lov, želite da prežiti je hoćete da postoji i sledeće godine, baš kao i farmer. Želite da žanjete, a ne da je istrebite."
Otvorenost
Bio je izuzetno cenjen zbog posvećenosti očuvanju svetskih šuma i kampanje protiv neograničenog ribolova u okeanima.
Princ Filip je bio veoma zainteresovan za industriju, obilazio je fabrike i postao patron Industrijskog društva, danas poznatog kao Fondacija rada.
I baš je grupi industrijalaca 1961. godine, pokazavši tipičnu otvorenost, rekao: „Gospodo, vreme je da se povučemo odavde."
Mnogi su njegovu sklonost ka otvorenosti smatrali neotesanom, a ponekad mu je donosila i probleme. Stekao je reputaciju čoveka koji loše procenjuje situaciju, posebno u inostranstvu.
Jedan od najslavnijih komentara zabeležen je tokom državne posete Kini 1986. Misleći da govori daleko od očiju javnosti, pomenuo je „iskošene oči poput proreza".
Tabloidi su pomahnitali, iako se činilo da ove reči nisu izazvale nimalo brige u samoj Kini.
Tokom posete Australiji 2002, upitao je jednog aboridžanskog poslovnog čoveka „da li se još uvek gađaju kopljima."
Napetosti
Dok su ga u nekim krugovima snažno kritikovali zbog ovakvih reči, drugi su ih videli kao odraz osobe koja je „svoj čovek" i odbija da bude ukroćen političkom korektnosti.
Svakako, mnogi od njegovih takozvanih „gafova" bili su samo pokušaji da razvedri atmosferu i opusti ljude.
Tokom čitavog života, princ Filip je bio vezan za sport. Jedrio je, igrao kriket i polo, a važio je i za izvrsnog džokeja kasača, te je godinama bio predsednik Međunarodne federacije konjičkih sportova.
Napetost koja je vladala između Filipa i njegovog starijeg sina izbila je na videlo ponovo po objavljivanju biografije princa Čarlsa iz pera Džonatana Dimbelbija.
Vojvoda od Edinburga je, piše u knjizi, nagovorio Čarlsa na brak sa lejdi Dajanom Spenser. Pa ipak, vojvoda je bio, po mnogima, i previše brižan dokom teških godina raspada brakova njegove dece.
Prvi je pokušao da razume njihove probleme, podstaknut, možda, sopstvenim sećanjima na teškoće braka sa članom kraljevske porodice.
Hodočašće
Princ Filip je bio veoma tužan zbog propalih brakova troje od njegovo četvoro dece - princeze Ane i princa Endrua, kao i princa Čarlsa.
Međutim, uvek je odbijao da govori o ličnim temama, rekavši u jednom intervjuu 1994. godine da to nikada nije radio, te ne namerava ni da počne tada.
Godine ga nisu nimalo usporile. Nastavio je da putuje, i u ime Svetskog fonda za prirodu, i prativši kraljicu tokom državnih poseta.
Posetio je Jerusalim 1994. godine u privatnom hodočašću i obilasku majčinog groba. Njena želja da tamo bude sahranjena je ispunjena.
Još jedan bolan momenat za njega bila je pedeseta godišnjica Dana pobede 1995.
Princ Filip je bio u posadi britanskog razarača u Tokijskom zalivu kada su se Japanci predali i, tokom obeležavanja godišnjice, pridružio se drugim veteranima borbi na Dalekom istoku u maršu pred kraljicom.
Toplina
Princ je takođe saosećao sa bivšim zarobljenicima japanske vojske kojima je bilo teško, čak i nemoguće, da oproste za sve što im se desilo.
Njegova osionost kao da je malo popustila u kasnijim godinama života, verovatno usled ponekad neprijateljskog stava javnosti prema kraljevskoj porodici nakon smrti Dajane, princeze od Velsa.
U pokušaju da se pobiju navodi da je princ Filip bio neprijateljski nastrojen prema snahi, 2007. godine su objavljena pisma koje je razmenjivao sa princezom.
Nazvana „Dragi tata pisma", pokazala su da je princ Filip bio izvor ogromne podrške Dajani, što potvrđuju topao ton njene prepiske.
Mohamed Al Fajed, otac Dajaninog poslednjeg životnog pratioca, njegovog sina Dodija, nagovestio je tokom istrage o njenoj smrti da je princeza ubijena po naređenju princa Filipa. Istražni sudija je u potpunosti odbacio te tvrdnje.
Princ Filip, vojvoda od Edinburga, bio je čovek snažne volje i nezavisna ličnost koja se našla u srcu britanskog društva.
'Direktan pristup'
Bio je vođa po prirodi, a njegova uloga ga je prisiljavala da uvek bude na drugom mestu; čovek čiji se borbeni temperament često kosio sa osetljivošću njegovog položaja.
"Samo sam činio ono što mislim da je najbolje", rekao je jednom za BBC. „Ne mogu odjednom da promenim iz korena način na koji radim. Ne mogu da promenim sopstvena interesovanja ili način na koji reagujem. To je, prosto, moj stil."
Baš je te osobine naglasio premijer Dejvid Kameron u junu 2011, na vojvodin 90. rođendan.
„Uvek je postupao na svoj neuporediv način, razumnim, direktnim pristupom koji je britanskom narodu, verujem duboko, bio izuzetno drag."
Filip je uspešno iskoristio sopstveni položaj učinivši ogroman doprinos životu Britanije i snažno pomogao monarhiji da nađe mesto u promenjenim društvenim stavovima tokom svih ovih godina.
Ali njegovo najveće dostignuće je, bez sumnje, njegova postojanost i snaga njegove podrške kraljici tokom njene duge vladavine.
Smatrao je da je njegov posao, kako je rekao biografu, „da obezbedi sve da kraljica može da vlada."
U govoru na proslavi obeležavanja zlatne svadbe, kraljica je odala počast suprugu, kraljevskom pratiocu sa najdužim stažom u britanskoj istoriji.
„On je čovek koji ne prihvata lako komplimente, ali je, jednostavno, bio moja snaga i oslonac svih ovih godina. I ja, kao i čitava njegova porodica, ova i još mnoge druge zemlje, dugujemo mu mnogo više nego što bi on uopšte tražio, a mi nikada nećemo biti svesni."
Sve fotografije su podložne autorskim pravima.
Bonus video:
