Postoji jedan fascinantan podatak iz biografije Čarlija Čaplina koji naizgled nema mnogo veze sa filmom.
Čaplin je autor pesme Osmeh koja je dugo slovila za jednu od najpopularnijih svih vremena, a retke su radio stanice iz 20. veka koje ovu numeru nemaju u vrhu plej liste.
Priča iza te numere je podjednako fascinantna kao i njena popularnost.
Čaplin je bio poznat kao autor koji je razvio veliku strast prema muzici, a naročito je prepoznavao njen značaj u filmovima.
Još kao dete je sam naučio da svira klavir, violinu i čelo, ali nikada nije bio muzički školovan.
Nikada nije ni naučio da čita note i da se služi muzičkim pismom u komponovanju.
Zbog toga je imao nekoliko kompozitora i aranžera koji su bili u stanju da njegove zamisli pretoče u dela.
- Komedijom protiv Hitlera - 80 godina od Čaplinovog „Velikog diktatora"
- Nije teorija zavere: Tito, Hitler i Staljin bili komšije
- Miloš Forman: Češki film u američkom pakovanju
Prvi kompozitorski posao Čaplin je obavio za film Svetlosti velegrada iz 1931, tako što je angažovao Dejvida Raskina.
Raskin je bio mladi kompozitor i strpljivo je slušao Čaplinova objašnjenja o tome kako bi muzika trebalo da opsluži film, kao i njegova pevušenja i mumlanja.
Stvorio je instrumentalnu temu koja je bila glavni muzički motiv čuvenog filma.
Od tog trenutka, Čaplin je postao kompozitor u sopstvenim filmovima.
Od kasnih 50-tih, pa sve do smrti, muzički je opremio i sve njegove neme dugometražne, kao i veliki broj kratkih filmova.
Ali ovim priča o „najpopularnijoj pesmi svih vremena" tek počinje.
Originalna instrumentalna verzija iz njegovog poslednjeg nemog filma Moderna vremena (1936), na kojoj su Čaplin i Raskin radili nedeljama, bila je veliki uspeh, ali ta muzika nikada nije ni trebalo da postane pesma.
Ali to se dogodilo punih 18 godina kasnije.
Na osnovu teme iz Modernih vremena, Džon Tarner i Džefri Parsons su napisali tekst i prearanžirali instrumental u melodiju.
Ona je prvenstveno, prema rečima autora, trebalo da oživi lik i duh Čarlijeve skitnice, poznate po osmehu koji nije skidao sa lica ni u najtežim i najtužnijim trenucima.
Tako je nastao ovaj muzički standard i klasik za sva vremena.
Prvu vokalnu verziju pesme je otpevao besmrtni Net King Kol, a posle toga pesma je doživela i ogroman broj obrada.
Svakako su najpoznatije verzije Džudi Garland i Majkla Džeksona, a od skorašnjih, pamti se ona Džimija Durantea iz filma Džoker Toda Filipsa.
Raskin nikada nije potpisan kao ko-autor ove pesme, kredit koji je svakako zaslužio, ali ni njegovo ime nije zaboravljeno.
Teško je reći da Čaplin nije zaslužio da se isključivo njegovo ime vezuje čak i za vokalnu verziju ovog velikog hita.
I da, naravno, pesma se zove Osmeh. Kako drugačije?
Pre 20 godina, Endrju Saris, jedan od najznačajnijih teoretičara i kritičara i autor čuvene autorske teorije o filmu, nazvao je Čaplina rečima koje je bilo nemoguće pripisati bilo kome drugom:
„Čaplin je, bez dileme, najvažniji umetnik kojeg je kinematografija proizvela, on je sasvim sigurno najčudesniji izvođač i još uvek najuniverzalnija filmska ikona".
Britanski filmski institut ga opisuje kao „dominantnu figuru svetske kulturne baštine".
Tajm magazin svrstava ga u „100 najvažnijih ljudi 20. veka" zbog osmeha koji je doneo na lica miliona ljudi i zbog toga što je „manje-više izmislio globalnu prepoznatljivost i što je pomogao da se jedna industrija pretvori u umetnost".
Goran Terzić, profesor filmske montaže na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu ističe da je Čaplin bio prva medijska superzvezda u 20. veku.
Zanimljivo je, tvrdi, da su i mnogi drugi genijalni umetnici tog vremena, poput Bertolda Brehta i Pabla Pikasa bili fascinirani njegovom pojavom.
„Doživljavan je kao tvorac svih njegovih filmova, a zbog lika skitnice i cele poetike koja je to pratila, sve se to prihvatalo kao vrlo autentična stvar, što se donekle uklapa i u Serisovu autorsku teoriju", navodi Terzić.
Seris je poprilično umanjivao značaj onih koji su bili potpisani samo kao reditelji, objašnjava Terzić.
„Smatrao je da ako nisi i scenarista i nisi imao druge doprinose tokom stvaranja filma, onda si uglavnom doživljavan kao organizator i nisi mogao da budeš svrstavan u ravan sa piscima ili slikarima koji su sami bili odgovorni za kompletno delo", kaže on.
- Najstariji bioskop na svetu pred zatvaranjem: „Korona gora od Velike krize"
- Sećanje na filmski klasik - „2001: Odiseja u svemiru"
Skitnica
Slika Čaplinovog skitnice ja postala deo istorije kulture.
Prema scenaristi i reditelju Sajmonu Lovišu, ovaj lik je prepoznatljiv i ljudima koji nikada u životu nisu videli Čaplinov film.
Filmski istoričari se slažu da je za komediju Čaplin bio ono što je američki režiser D.V. Grifit bio za dramu.
Iako se uglavnom oslanjala na slepstik - komediju improvizacije, nasilja i destrukcije - uticao je i na autore poput Ernsta Lubiča koji je bio poznat po sofisticiranim delima.
Sve njegove inovacije su bile vrlo brzo prihvatane i postajale su uobičajena praksa u zanatskom procesu pravljenja filmova.
Ogroman je broj filmskih autora na koje je uticao - italijski režiser Federiko Felini ga je zvao „nekom vrstom Adama od kojeg smo svi mi nastali", dok je Žak Tati rekao da bez Čaplina on nikada ne bi snimio nijedan film.
Rene Kler je takođe smatrao da je Čaplin inspirisao praktično svakog filmadžiju, a impresioniranost Čaplinom nisu krili ni Majkl Pauel, Bili Vajlder, Vitorio de Sika, Ričard Atenboro i drugi.
Ruski režiser Andrej Tarkovski je čak rekao da je Čaplin „jedina osoba koja je u filmsku istoriju ušla bez trunke sumnje i da filmovi koje je ostavio iza sebe nikada nisu zastareli".
- Elizabet Tejlor - deset godina od smrti fatalne glumice
- Bernando Bertoluči: Pet ključnih filmova velikog stvaraoca
Profesor Terzić kaže da na montaži ne proučavaju previše Čaplinov doprinos jer bi bilo preterano davati mu počast.
Ali studenti generalno dobro reaguju na tu epohu, bez obzira na to koga od velike četvorke (Čaplin, Kiton, Lojd i Lengdon) proučavaju jer je njihova komika vanvremenska i besmrtna.
„Ni u smislu faktografije i dizajna to ne bi smelo nikada da zastari na način na koji neke druge pojave u filmu mogu"
„Naročito u kontekstu toga da se filmska umetnost tada isključivo zasnivala na vizuelnom, a tek kasnije su došli zvuk, muzika i neki drugi elementi", primećuje Terzić.
I zaista, čak i u 21. veku nekoliko Čaplinovih filmova se i dalje smatra klasicima i među najvećim filmskim delima ikada snimljenim.
Tako, na primer, anketa slavnog filmskog časopisa Sajt end saund na listu stavlja Svetlosti velegrada, Moderna vremena i Zlatnu groznicu.
Ali početak nije bio lak.
Portal Biografija navodi da se prvi put pojavio na filmu u februaru 1914. godine (The One-Reeler Making a Living) i iako nije bio zadovoljan ovom ulogom, publika je imala drugačije mišljenje.
Već za drugo pojavljivanje, Čaplin je osmislio lik skitnice koji ga je i proslavio.
Ovaj film se zvao Kid Auto Races at Venice, ali pravi proboj je napravljen u maju 1914, kada je izašao i njegov debitantski film koji je i režirao.
Zvao se Caught In the Rain i bio je toliko uspešan da je posle njega Čaplin sam i režirao sve filmove u kojim se pojavljivao.
Kompletan proces proizvodnje ovog filma je trajao sedam dana.
Usledili su novi naslovi, sve veća sloboda u produkciji, veći budžeti i bonusi, a onda se pojavila i Edna Parvins sa kojom je u narednih osam godina snimio čak 35 filmova.
I skitnica je počela da se menja, pa smo tako dobili i film Banka koji je prvi sa nesrećnim krajem, što je do tada bilo nezamislivo.
Već od 1915, Čaplin je zvezda i fenomen čije su se figurice prodavale kao što se danas prodaju figure superheroja.
Bio je toliko popularan, da je već tada morao i sudski da brani svoje ime koje je tako brzo postalo pravi brend.
Sloboda koju je imao u pravljenju filmova je bila za to vreme nezamisliva, pa je imao prilike da snima i u rodnoj Engleskoj (tamo je snimio poslednji kratki film - The Pilgrim), ili da pravi ljubavne filmove (A Woman in Paris).
Dok je završavao film Cirkus, u Americi se pojavio i prvi zvučni film, ali Čaplin je bio poprilično skeptičan prema svemu tome jer se plašio da će novotarija ubiti ekspresivnost i umetnost pokreta.
Ignorisao je novu tehnologiju i počeo da radi na svom poslednjem nemom filmu, još jednom dragulju pod imenom Svetlosti velegrada.
Iako su nemi filmovi tada već bili prošlost, Čaplinova formula je i dalje funkcionisala - ovaj sjajni film je zaradio više od tri miliona (tadašnjih) dolara.
Publika ga je i dalje obožavala, ali on je bio u tranziciji.
Posle 16 meseci pauze i putovanja po Evropi i novog braka, sa Polet Godar, napisao je knjigu i vratio se u Ameriku.
Novo doba ga je i dalje zbunjivalo, pa je tako i sledeći film bio bez dijaloga, ali sa muzikom.
Moderna vremena nisu baš sjajno prošla, naročito kod filmskih kritičara, ali i ovaj film je vremenom stekao kultni status.
- Da li je Tom Henks deo izumiruće sorte pravih filmskih zvezda
- „Gaga je bio moj heroj"- pet godina od smrti glumca Dragana Nikolića
Glasovi
Iako se danas čini da je njegov prelazak na zvučni film bio lak i uspešan, očigledno je bilo da se Čaplin mučio kao i ostali stvaraoci iz te epohe.
A tu je i večno pitanje o tome da li je Čaplin bio uspešniji u nemoj ili zvučnoj epohi.
„On se prilagodio na zvučni film, iako je prilično teško sada utvrditi čvrste kriterijume za to", kaže Terzić.
„Te dvadeste se najviše cene kod njega, a posle Velikog diktatora koji je iz 1940. i njegov je prvi pravi zvučni film, on ima interesantnog Gospodina Verdua, kao i ostvarenja iz 50-tih i kasnije koja više nisu toliko upečatljiva".
Kada ga poredite sa svim što se tada dešavalo, o njemu se više ne može govoriti kao o ostalim klasicima tog vremena, što je nekako i prirodno, smatra Terzić.
„Možda ga možemo, recimo, porediti sa džez legendom Lujem Armstrongom, recimo, i svim onim što je on radio 30-tih kada je bio revolucionaran, da bi kasnije prihvatio neki mejnstrim, ali na vrhunski način".
Takvi ljudi imaju kvalitet da, bez obzira na vreme ili stil, pružaju vrhunske stvari.
„Ali sve je to potpuno prirodno, i teško je očekivati da neko bude genije punih 50 godina".
„Možda samo Alfred Hičkok u nekom smislu, ali čak i kod njega u poslednjim filmovima se oseća zamor".
- Kako je tvorac „Ajkule“ proveo ostatak života braneći ove životinje
- O jetri uz vino: Zašto jaganjci i dalje nisu utihnuli - tri decenije kasnije
Početkom 40-tih, kada je počeo i Drugi svetski rat, Čaplin je počeo da nailazi na razne probleme i kontroverze - zbog političkih stavova je počela da kopni i njegova popularnost.
Dosta je podsećao na Hitlera - i zbog biografskih i fizičkih sličnosti - pa je rešio da napravi komediju o njemu.
Lik skitnice je zamenio jevrejskim berberinom.
Uspeh je bio spektakularan i to na globalnom planu, ali film je imao svoj neobičan kraj koji je u isto vreme bio i kontroverzan.
U njemu je Čaplin imao petominutni monolog tokom kojeg je gledao pravo u kameru.
Pričao je o fašizmu i o zaustavljanja rata, a film je dobio pet Oskara.
Čaplinov privatni život nije bio tako uspešan.
Veza sa potpuno opsesivnom Džoan Beri je bila pakao koji je podrazumevao i sudski proces posle raskida.
Suđenje je poprimilo bizaran tok pošto je Beri izjavila da je trudna sa Čaplinom, a on je to uz pomoć testa krvi uspeo da porekne.
Ipak, sud tada nije priznavao medicinsko utvrđivanje očinstva i porota ga je proglasila krivim.
Kontroverzi je doprinela i činjenica da se Čaplin, samo dve nedelje posle presude, oženio osamnaestogodišnjom Unom O'Nil.
On je tada imao 54 godine.
Čaplin i O'Nil su u braku ostali do kraja njegovog života, a imali su osmoro dece.
Ni film Gospodin Verdu nije poboljšao situaciju i konflikt koji je imao sa Amerikom.
Film je bio neuspešan, a njegovi politički stavovi su izazvali vlast da ga proglase komunistom.
Sam je otišao u egzil i 1952. krenuo u Evropu, a FBI mu je momentalno zabranio povratak na američko tlo.
Vratio se 1972, da primi počasnu nagradu Akademije.
Tada je dobio i najveći aplauz u istoriji dodele Oskara koji je trajao 12 minuta.
Kritičara Fransoa Trifo smatra da njegov rad može da bude podeljen u dve faze, podseća profesor Terzić.
„U prvoj, u kojoj je uglavnom glumio, on je skitnica i vagabund, dok je u drugoj fazi on najpoznatiji čovek na svetu", podseća profesor Terzić na reči slavnog francuskog autora.
Neki njegovi kasniji filmovi su još više autobiografski nego oni iz faze burleski, smatra on.
„Tako na primer, Svetlosti pozornice, pa čak i Kralj Njujorka i Gospodin Verdu - sve su to bili filmovi koji su u stvari bili njegovi komentari na sopstvenu karijeru", kaže Terzić.
On kaže da je Trifo govorio da su se sva Čaplinova dela bavila pitanjem identiteta.
„Trifo nastavlja sa tezom koja se tiče njegovog porekla - mi znamo da mu je otac bio alkoholičar, a majka imala probleme sa mentalnim zdravljem.
On je već sa devet godina iskusio svašta, uključujući i zatvor i glad, skitao je po Londonu bez igde ikoga - bio je na potpunoj margini", govori Terzić.
Smatra da nisu na mestu kritike da mu filmovi više nisu bili smešni, to je kao da zamerite Starom zavetu što u njemu nema dovoljno saspensa.
„On je napustio mit o Šarlu skitnici, ali je na drugi način pokušao da zadrži neke mitske elemente u svojim filmovima.".
„Čarli Čaplin je bio oličenje nekoga ko stvara, nije služio filmu, već se služio filmom", dodaje Terzić.
Endrju Seris je jednom prilikom napisao kako je Baster Kiton bio oličenje „čistog" filma, dok je Čaplin predstavnik „teatarske kinematografije".
I tako, tačno 132 godine pošto se rodio u Londonu i punih 100 i više godina kako je počeo da pravi filmove, Čaplin je i dalje figura koja se ne zaboravlja i čiji se značaj ne može porediti verovatno ni sa jednim filmskim stvaraocem.
Spomenici Čaplinu se mogu videti ne samo na londonskom Lester skveru, već i u Slovačkoj, Poljskoj, Irskoj, Indiji, Italiji, Španiji i Švajcarskoj.
Zvezde se možda ne smeju, ali jedna mala planeta u našem sistemu koju su otkrili sovjetski astronomi ima baš širok osmeh. Zove se 3623 Čaplin.
Umro je na Božić 1977. godine, a sahranjen je u Švajcarskoj.
Tri meseca posle sahrane, njegovo telo je ukradeno.
Uni Čaplin su otmičari mrtvog Čarlija tražili 600.000 dolara za otkup, ali su Gančo Ganev i Roman Vardas ubrzo bili uhapšeni i poslati u zatvor.
Ali ne pre nego što su Uni poslali pisamce u kojoj su joj se izvinili. Ona im je sve oprostila
Pogledajte video o filmu o Srebrenici „Quo vadis, Aida"
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
