Ljudi sa velikom snagom volje često se smatraju superiornim nad onima sa manje samokontrole. Ipak, imati jak karakter možda nije uvek dobra stvar.
Pre nekoliko godina, osamdeset Parižana je dobilo priliku da učestvuju u pilot projektu nove igre, nazvane „Ekstremna zona".
Producent je pozdravio svakog učesnika u studiju i rekao im da će se pojaviti u parovima - jedan kao „ispitivač", a drugi kao „takmičar".
Tek kada su učesnici izašli na scenu, a voditelj im je objasnio pravila, stvari su se sasvim smračile.
Ispitivaču je rečeno da takmičara kazni za bilo kakve pogrešne odgovore oštrim električnim udarom.
Morali bi da povećaju intenzitet svaki put, do ukupno četiristo šezdeset volti - više od dvostrukog napona evropske utičnice.
Ako bi par prošao kroz dvadeset sedam rundi, pobedili bi u predstavi.
Tada bi takmičar bio odveden u komoru i vezan za stolicu, dok je ispitivač sedeo na centralnoj sceni i igra je započela.
- Može li desetogodišnjak da bude hladnokrvni ubica
- Zašto su neki ljudi izuzetni
- Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
Budući da je to bila jednostavno samo pilot emisija, učesnicima je rečeno da za pobedu u igri nema novčane nagrade - ipak, velika većina ispitanika nastavila je da upravlja šokovima, čak i nakon što su mogli da čuju bolne jauke koji su dopirali iz komore.
Srećom, ovi vapaji za pomoć bili su samo gluma - nije bilo strujnog udara.
Ispitivači su nesvesno učestvovali u složenom eksperimentu koji je naučnicima omogućio da istraže način na koji različite osobine ličnosti mogu uticati na moralno ponašanje.
Mogli biste očekivati da su najgori prestupnici bili impulsivni i asocijalni - ili, u najmanju ruku, bez snage karaktera.
Ipak, francuski naučnici otkrili su upravo suprotno. Učesnici koji su postigli najviše savesnosti - osobina koja se obično povezuje sa pažljivim, disciplinovanim i moralnim ponašanjem, bili su spremni da izvrše najveće šokove.
„Ljudima koji su navikli da budu ugodni i organizovani i čija je socijalna integracija dobra, teže je ne poslušati", objašnjava Loran Beg, bihejvioralni naučnik sa Univerziteta u Grenobl-Alpu koji je analizirao ponašanje učesnika.
U ovom slučaju, taj profil ličnosti značio je da su spremni da muče drugo ljudsko biće.
Ova otkrića pridružuju se nizu novih studija koja pokazuju da ljudi sa visokom samokontrolom i disciplinom imaju iznenađujuću tamnu stranu.
Ovo istraživanje može nam pomoći da shvatimo zašto uzorni građani ponekad postanu toksični, što ima važne implikacije za naše razumevanje neetičnog ponašanja na radnom mestu i šire.
Prevazilaženje impulsa
Decenijama se samokontrola doživljavala kao apsolutna prednost.
Može se proceniti na različite načine - od upitnika koji proučavaju savesnost (koji uzima u obzir nečiju sklonost samodisciplini i organizaciji) do eksperimentalnih mera snage volje (kao što je čuveni „Maršmalov Test").
U svakom slučaju se videlo da ljudi sa visokom samokontrolom imaju bolji učinak u školi i na poslu i da usvajaju zdraviji način života.
Ređe je da će se prejesti ili uzimati drogu, a verovatnije da će vežbati.
Njihova sposobnost da prevaziđu svoje osnovne nagone značila je da su ljudi sa većom samokontrolom takođe imali manje šanse da se ponašaju agresivno ili nasilno, a ređe su imali i krivični dosije.
Iz ovih razloga se verovalo da samokontrola doprinosi snazi nečijeg „karaktera".
Neki naučnici su čak išli dotle da su tvrdili da on sadrži neku vrstu „moralnog mišića" koji određuje našu sposobnost etičkog delovanja.
Sredinom 2010. godine, Liad Uziel sa izraelskog univerziteta Bar-Ilan počeo je da istražuje da li kontekst može igrati važnu ulogu u određivanju posledica naše samokontrole.
Nagađao je da je ta osobina samo korisno sredstvo koje omogućava ljudima da postignu bilo koji cilj - i dobar i loš.
U mnogim situacijama, naše socijalne norme nagrađuju ljude koji sarađuju sa drugima, tako da ljudi sa visokom samokontrolom lako poštuju pravila.
A ako promenimo te društvene norme, onda bi ljudi sa visokom samokontrolom mogli ispasti manje skrupulozni u ophođenju prema drugima.
Da bi testirao ideju, Uziel se okrenuo standardnom psihološkom eksperimentu nazvanom „igra diktatora" u kome se jednom učesniku daje suma novca i nudi prilika da je podeli sa partnerom.
Zahvaljujući našim socijalnim normama da budemo kooperativni, ljudi su često prilično velikodušni.
„Racionalno, nema razloga da se drugom igraču daje bilo kakav iznos", objašnjava Uziel, „ali ljudi često daju oko trećinu doprinosa drugima".
Istraživači su otkrili da su ljudi sa visokom samokontrolom bili velikodušni ako su se bojali da će im biti suđeno zbog škrtog ponašanja.
Međutim, ako su njihovi postupci bili lični, bez straha od osude drugih, tada su bili mnogo sebičniji od ljudi sa niskom samokontrolom - odlučivši da unaprede svoje vlastite interese, a ne da pomažu drugima.
U ovim okolnostima gotovo svu sumu zadržali su za sebe.
Čini se da su ljudi sa visokom samokontrolom pažljiviji kada čine antisocijalni čin i izbegavaju da ih uhvate.
Dejvid Lejn i kolege sa Univerziteta Zapadni Ilinoj u SAD-u nedavno su ispitivali ljude o određenim sumnjivim ponašanjima kao i da li su pretrpeli posledice svojih postupaka.
Sasvim sigurno, otkrili su da će ljudi sa visokom samokontrolom verovatnije izbeći kaznu zbog opasne vožnje i varanja na testovima, u poređenju sa ljudima sa lošijom samokontrolom.
Još jednom se čini da pažljivo procenjuju društvene norme prihvatljivog ponašanja i pridržavaju ih se kada je veća verovatnoća da će nedelo uticati na njihovu reputaciju.
Mašine za uništavanje
To su sumnjiva moralna dela, ali ako to dopuštaju društvene norme, jaka snaga volje može doprineti delima surovosti.
U jednoj jezivoj studiji, psiholog Tomas Denson sa Univerziteta u Novom Južnom Velsu u Australiji pozvao je učesnike u laboratoriju sa neobičnim zadatkom - hranjenjem bubica u mlinu za kafu.
Učesnici nisu znali da je „mašina za istrebljenje" nameštena tako da se bubama omogući da pobegnu pre nego što ih ubiju - ali mlin je i dalje proizvodio uznemirujući hrskavi zvuk dok su insekti prolazili kroz mašinu.
Učesnicima je rečeno da je cilj eksperimenta bolje razumeti određene „interakcije čoveka i životinje" - opravdanje za zadatak koji je taj čin trebalo da učini društveno prihvatljivijim za učesnike.
Ispostavilo se da su efekti samokontrole zavisili od osećaja moralne odgovornosti ljudi.
Za ljude koji su bili posebno zabrinuti zbog etičkih posledica svojih postupaka, povećana samokontrola malo je uticala na ishod.
Ubili su umeren broj buba, ali izgleda da im veća samokontrola nije olakšala izvršavanje naredbi.
Za ostale učesnike, međutim, veća samokontrola značajno je povećala broj buba koje su bili spremni da unište.
Činilo se da im je stalo da izvrše zahtev naučnika i bili su u stanju da prevaziđu bilo kakav osećaj odbojnosti prema zadatku - pretvarajući ih u efikasnije ubice.
- Može li nešto dobro da proistekne iz sveta prevrnutog naglavačke
- Hrabra žena koja je pronikla u tajne kontrole snova
Igrači „Ekstremne zone" pokazali su vrlo sličan obrazac ponašanja - samo u mnogo većem obimu.
Eksperiment je inspirisan kontroverznim eksperimentima Stenlija Milgrama 1960-tih, koji su testirali da li će učesnici biti spremni da u ime nauke muče drugu osobu električnim udarom.
Milgramov eksperiment je izveden da pokaže nepokolebljivu poslušnost ljudi prema autoritetu - ali francuski istraživači su želeli da znaju koje vrste ličnosti su najosetljivije.
Otkrili su da su učesnici sa većom samokontrolom (mereno testom savesnosti) bili spremni da svog partnera u igri udare sa oko sto volti više - do te mere da je njihov partner ućutao, glumeći nesvesticu ili smrt.
Zanimljivo je da je visoka prijatnost - želja da se udovolji drugima - jedina osobina ličnosti koja je povećala ovo bezosećajno ponašanje.
„Skloni su da više sprže žrtvu strujom, verovatno da bi izbegli neprijatan sukob sa TV voditeljem", kaže Beg.
„Želeli su da budu pouzdani ljudi i da se pridržavaju svoje obaveze."
U svom radu, Begov tim suprotstavlja se otkriću procene filozofkinje 20. veka Hane Arent o visoko rangiranom nacisti Adolfu Ajhmanu.
Arent je skovala čuvenu frazu „banalnost zla" da bi opisala kako svakodnevni ljudi, poput Ajhmana, mogu počiniti dela velike okrutnosti.
Prema istraživanju Bega, osobine koje ljude navode na nemoralno ponašanje ne moraju biti samo svakodnevne - već zapravo i poželjne - u drugim situacijama.
Ljudi sa visokom savesnošću i saglasnošću su ljudi koje bismo obično izabrali da budu naši zaposleni ili supružnici.
Toksično radno mesto
Beg naglašava da ovo istraživanje treba ponoviti pre nego što izvučemo opšte zaključke o ljudskoj prirodi, ali zanimljivo je nagađati da li bi osobine poput visoke samokontrole mogle predvideti nečiju umešanost u mnoga svakodnevna dela nemorala - velika i mala.
Sve bi zavisilo od snage socijalnih normi, kaže Lejn.
„Mislim da bi se ovi rezultati mogli generalizovati i na druga ponašanja ako bi ljudi mogli da se uvere da su to zločini bez žrtava, koje drugi već čine", kaže Lejn.
Postoje neki dokazi, na primer, da se izbegavanje plaćanja poreza povećava sa porastom osvešćenosti - što bi odgovaralo ovim nalazima.
U međuvremenu, na radnom mestu zaposlenici modela uzorni radnici mogu biti i ljudi koji kradu iz kompanije „pod pretpostavkom da im 'taj novac neće ni nedostajati'", kaže Lejn.
Uziel u međuvremenu pretpostavlja da je veća verovatnoća da će neko sa visokom samokontrolom postupiti bezobzirno kada grupna kohezija počne da se raspada.
U to spadaju i trenuci kada je sopstveni osećaj moći ili autoriteta ugrožen ili kada se oseća konkurencijom drugima.
Mogli bi vam poslovno zabiti nož u leđa da bi, na primer, napredovali na poslu - ili se ulagivali šefu, ne obazirući se na to kako će njihovo ponašanje uticati na druge.
Ako je tako, mogli bismo početi da cenimo ljude oko sebe koji su malo manje disciplinovani i prijatni od ostalih.
Možda nas frustriraju svojom nepouzdanošću, ali bar u „Ekstremnoj zoni" oni su ti za koje želite da odluče o vašoj sudbini.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
