„Ja nisam ubica, ali sam vam predstavljen kao ubica. Neću govoriti o politici, ali hajde da se nađemo, popijemo čaj a mogao bih da vam recitujem poeziju", rekao je sa blagim osmehom i staloženo.
To uopšte nisam očekivala od jednog važnog pripadnika Talibana.
Obratila sam mu se sa molbom za intervju poslednjeg dana istorijskih pregovora u Dohi, u Kataru, između militanata i avganistanske vlade.
Već sam bila pošla na aerodrom kad sam spazila deo talibanske delegacije u predvorju hotela, okruženu novinarima.
Ukazala mi se poslednja prilika da dođem do tog dragulja koji bi neko od njih mogao da mi saopšti i odjednom da inspiraciju za sjajan članak.
Ali on nije doputovao u Dohu da bi govorio o poeziji. A nisam ni ja.
- Sve što treba da znate o ratu u Avganistanu
- Američki izgubljeni rat protiv droge
- „Mali Mesi“ ponovo ostao bez dresa
„Neću vam ništa reći"
Izveštavanje o pregovorima iza zatvorenih vrata uvek predstavlja izazov, a stvari baš nisu obećavale ispočetka.
Kad sam prvi put stigla u luksuzni hotel Šeraton koji gleda na zaliv u Dohi, spazila sam starije pripadnike Talibana kako se muvaju okolo.
Bacila sam torbu na zemlju i pohitala im sa molbom za neplanirani intervju.
Pogledajte: U inat Talibanima - kartanje i noćni život u epicentru rata
Nekada možete da navedete ljude da se otvore ako ih zateknete nespremne i to je ponekad jedini način da dobijete upotrebljiv citat mimo pažljivo sročenog saopštenja za medije.
„Neću vam ništa reći", odmah je kazao talibanski delegat - nije me očekivao dok sam mu prilazila, sa kamerom u ruci.
Primetila sam da mu je neugodno i odmah sam se povukla.
Pozdravila sam ga s osmehom i rekla mu da ga neću intervjuisati ja već moj muški kolega - ja sam bila tu samo da držim kameru.
Težina mog zadatka u Dohi odmah je postala očigledna.
Izbegavanje pogleda
Na kraju sam dobila priliku da razgovaram baš sa tim liderom, ali tokom svih intervjua koje sam vodila sa njim i drugim članovima talibanske delegacije, primetila sam da me neki predstavnici ne gledaju u oči i postalo je jasno da oni nisu toliko opušteni u društvu žena kao kada razgovaraju sa muškarcem.
Oni veruju da ako ne poznajete ženu i gledate je u oči, to bi moglo da joj ukaže nepoštovanje i smatra se grehom.
Intervjuisala sam jednog višeg talibanskog portparola čitava tri minuta i on nijednom nije digao pogled ka meni.
Iskreno verujem da ako me nekada još jednom bude sreo, možda se neće ni sećati da mi je dao intervju.
Ali ništa od toga me nije previše iznenadilo, jer samo videti uživo grupu koja se godinama krila i ratovala, tu ispred vas, i čak i kad vam odgovara na pitanja - bilo je pre svega nekoliko meseci potpuno nezamislivo.
I zato sam se pripremila za još neočekivanog.
Istorijski događaj
Kad su se avganistanska vlada i talibansko vođstvo, posle više meseci neuspešnih dogovora, složili oko datuma i lokacije prvog susreta licem u lice, delovalo mi je od ključne važnosti - baš kao i mnogim drugim avganistanskim novinarima - izveštavati sa tog istorijskog događaja.
Posle više decenija krvoprolića i ubijanja, dve strane su se konačno saglasile da pregovorima pokušaju da okončaju silne godine ratovanja.
Pred očima mi se odvijala istorija.
Videla sam mnogo raznih promena i događaja od 2002. godine, kad je nastao post-talibanski Avganistan, i odmah morao da nastavi borbe protiv militanata.
Sada, nekih 18 godina kasnije, zakleti neprijatelji su se susreli na pregovorima o pomirenju.
- Naoružava li Rusija avganistanske Talibane
- Bombaš se razneo na predavanju, 48 žrtava
- Avganistan: Eksplodirala bomba na svadbi, stradalo 63 ljudi
Šta obući?
Od trenutka kad je avion uzleteo iz Kabula za Dohu, razmišljala sam o svakom aspektu tog događaja, od ženskih prava do sudbine građanskih sloboda, ustava i drugih tema na obe strane.
Dok sam planirala kako ću izveštavati, razmišljala o idejama, intervjuima i pitanjima, nešto drugo mi se javilo kao mnogo bitnije.
„Šta da obučem?", zapitala sam se.
Pitanje nije imalo nikakve veze sa taštinom i možda čak ne bi ni palo na pamet nekom mom muškom kolegi.
Ali kao novinarka svesna strogih talibanskih zakona u vezi sa ženskim slobodama i pravima, morala sam da preispitam vlastiti kodeks oblačenja, uprkos činjenici da sam pokrivena od glave do pete, u mojoj uobičajenoj kancelarijskoj odeći, o kojoj druge devojke ni ne zastaju da razmisle dok je nose svaki dan na ulicama Kabula.
Došla sam da intervjuišem najviši ešalon talibanskog vođstva, a lični pristup bio je ključan na tom trodnevnom zadatku.
Pre samo osamnaest godina, nisam smela da hodam ulicama u onome što sam nosila tokom ove konferencije.
U to vreme, Talibani su uveli strogi kodeks oblačenja koji se sastojao od plavog čadarija (odežde nalik hidžabu koja pokriva osobu od glave do pete) i kažnjavali su one koje se toga nisu pridržavale.
Koliko su se promenili, zapitala sam se, i kako će me primiti sada?
„Greške su činjene"
Imala sam dobar razlog da se nadam da su smekšali.
Kad sam imala otprilike četiri godine, pošla sam jednog dana do tetkine kuće sa majkom, koja je nosila čadari.
Dok smo pristizali, ona ga je podigla, otkrivši lice, a neki Taliban ju je na moje oči udario bičem. „Pokrij lice", povikao je.
Toga se najživlje sećam iz detinjstva - ne mogu da zaboravim taj dan, a čak i kad smo ušli u tetkinu kuću, uporno sam virila kroz prozor, iznova pitajući majku: „Da li nas je pratio? Hoće li doći po nas?"
Na konferenciji sam u razgovoru sa jednim predstavnikom Talibana podelila ovu uspomenu s njim i pitala ga šta misli o njoj.
„U prošlosti su činjene greške koje se neće ponoviti", odgovorio je on smireno.
Kad bi talibanska delegacija danas otputovala u Kabul, videla bi mnoge promene.
Značajan napredak bio bi vidnije prisustvo žena na raznim poljima: najmanje 25 mesta u parlamentu moraju da zauzimaju žene, imaju istaknuto mesto u medijima i zabavnim emisija, a sada imamo i mnogo mladih zvaničnica.
Povratak u školu
Ono što zaista možete da primetite jeste sve veće učešće devojčica i žena u obrazovanju.
Moja porodica je provela nekoliko meseci u Pakistanu, a vratila se nakon što je Amerika napala Avganistan, a na vlast došla prelazna vlada.
Sećam se kako sam širom Kabula viđala oglase za obrazovanje i svuda su bili izlepljeni plakati srećnih dečaka i devojčica kako u redovima idu ka školi na kojima je pisala: „Učimo."
Mojoj starijoj sestri nije bilo dozvoljeno da ide u školu pod Talibanima, ali sam pitala oca da li bih sada ja mogla i upisala sam se.
Danas ima gotovo deset miliona đaka koji pohađaju časove, uključujući veliki broj devojčica.
Do koje mere bi ova dostignuća mogla da budu žrtvovana u bilo kakvom mirovnom dogovoru?
„Ako postignete mirovni dogovor i vratite se u Kabul, mislite li da će se ovo ponoviti, ja sa kamerom i mikrofon stojim pred vama i postavljam vam pitanja?", pitala sam Suahila Šašina, portparola talibanske političke kancelarije u Kataru.
„Naravno da možete, ali moraćete da nosite islamski hidžab", odgovorio je on s osmehom.
Ugrožene slobode
U hotelskim hodnicima mogla sam da vidim kako su talibanski delegati opušteni dok strankinje hodaju svud oko njih u različitoj odeći i zapitala se da li bi militantni bili isto toliko opušteni kad bi svaka žena u Avganistanu živela onako kako to stvarno želi.
Ženska prava i slobode biće jedna od najtežih oblasti pregovora između dve strane.
Pet članova pregovaračkog tima koji zastupa vladu na ovoj konferenciji su žene, nasuprot grupi sastavljenoj isključivo od muškaraca, koji insistiraju da prema ženama mora da se ophodi po islamskom šerijatskom zakonu.
Ove žene će insistirati da saznaju, između ostalih osetljivih pitanja, da li će dve decenije njihovih dostignuća biti poštovane i uzimane u obzir tokom pregovora.
Pitala sam drugog člana talibanske delegacije za njegove stavove o ženama i zašto nema žena koje zastupaju Talibane.
„Mi imamo obrazovane žene; one rade iza kulisa i sada nije vreme da one budu ovde", rekao je on.
Potom je rekao da talibanska grupa nema problema s tim ako žene žele da rade, ali grupa želi da ženama bude prijatno i da budu poštovane.
„A ne kao vi, novinarka koja ovde radi naporno i umara se", dodao je on, u šali.
Generacijski jaz
Bilo je veoma zanimljivo videti dve različite generacije Talibana u Dohi: grupu ozbiljnih starijih zvaničnika kako sede uspravno u prvom redu, u jakom kontrastu sa neozbiljnim i opuštenim mlađim predstavnicima u zadnjim redovima.
Kad je Mula Baradar, šef talibanske delegacije, ušao u salu, mogli ste odmah da se osetite kako se atmosfera promenila i postala stroga, ali dok on nije bio prisutan, talibanski učesnici su bili opušteniji.
Govorila sam sa oko devet članova talibanske delegacije, a mlađi učesnici bili su veoma pristupačni, srdačni i govorljivi, i nije im smetalo što sam žena.
Mladi i žene skoro da i nemaju nikakvu ulogu u donošenju odluka u ovoj grupi, a opet Talibani prihvataju činjenicu da mladi ljudi čine većinu stanovnika u Avganistanu danas.
Oni su generacija sa pristupom obrazovanju, internetu i pametnim telefonima - generacija koja zahteva da ima glas u odlučivanju o budućnosti u svojoj zemlji.
Kakvu će budućnost oni imati?
E, pa na osnovu onoga što sam videla u Dohi, svakako ima nekih optimističnih znakova.
Ali neporecivo je da, daleko od muškaraca koji su nosili ispeglanu odeću u Dohi, stoji jedna mnogo veća grupa obučena za rat i borbu protiv vlade na svim linijama fronta u Avganistanu.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
