Istorija kinematografije je prepuna slavnih reditelja koji su imali plodne i uspešne karijere i bogate filmografije.
Uostalom, zar to nije i ultimativna želja svakog ljubitelja filma - da njegov omiljeni autor objavljuje filmove svake ili barem svake druge godine?
Blago ljubiteljima Vudija Alena koji i u poznijim godinama funkcioniše u takvom ritmu.
Ili studentima filma koji obožavaju Džona Forda - oni imaju oko 140 filmova ovog majstora na raspolaganju.
D.V. Grifit ih je napravio čak 532!
Treba li uopšte pominjati fantastičnog Raula Volša i glavobolju koju njegova filmografija zadaje urednicima televizija koje se odvaže da prirede ciklus njegovih filmova?
Ili onu velikog Hičkoka koja broji više od 60, uglavnom genijalnih filmova.
- Bernando Bertoluči: Pet ključnih filmova velikog stvaraoca
- Miloš Forman: Češki film u američkom pakovanju
- Sećanje na filmski klasik - „2001: Odiseja u svemiru"
Nasuprot ovakvim džinovima, postoje i velikani koji nisu toliko produktivni.
Pogledajte samo spisak reditelja koji su i dalje aktivni, a koji u svom saldu imaju manje (ili tu negde) od 10 filmova - Kventin Tarantino, Denis Vilnev, Tod Hejns, Aronofski, Nolan, Dejvid Linč, Terens Malik ili dva Andersona (Pol Tomas i Ves).
Vole ih i publika i kritičari, blagajne i festivali.
Obožavamo ih i cenimo, ali želimo još njihovih filmova.
A tu je onda i jedan Serđo Leone.
Jedan od najvećih i najuticajnijih, bez ikakve dileme.
Otišao je pre tačno 32 godine.
Iza sebe je ostavio 7 filmova. Sedam.
Kinematografiju je zadužio kao malo ko u istoriji.
A ipak, mnogo nam je ostao dužan.
Sledi priča o njegovim remek-delima.
A na kraju ćete dobiti i bonus, koji će vas dotući.
- O jetri uz vino: Zašto jaganjci i dalje nisu utihnuli - tri decenije kasnije
- Četiri razloga zašto treba gledati „Paklenu pomorandžu" (i jedan zašto ne)
- Zašto u filmu „Kazablanka" ima toliko slavnih citata
Rođen je u Rimu, a iako su mu roditelji bili Edviga Valkarengi, glumica iz neme ere i pionir filma, reditelj Vinćenzo Leone (poznatiji kao Leone Roberto Roberti), Serđo je mislio da će se pronaći na pravnom fakultetu.
Ta iluzija je trajala samo nekoliko meseci.
Već sa 19 godina je učestvovao u stvaranju jednog remek-dela - bio je pomoćnik Vitoriju de Siki 1948, kada su nastali Kradljivci bicikla.
Od pedesetih godina prošlog veka počinje da piše scenarije i da učestvuje u glomaznim i spektakularnim koprodukcijama koje su tada snimane po Italiji - Kvo vadis (1951) i Ben Hur (1959).
A onda se reditelj Mario Bonard razboleo tokom snimanja Poslednjih dana Pompeja (1959), pa je Serđo bio pozvan da ga završi.
Samo dve godine kasnije, režirao je svoj prvi film Kolos sa Rodosa.
U tom trenutku je već bio opremljen veštinom da proizvodi jeftine filmove koji izgledaju kao holivudski spektakli.
Špageti vesterni
Gola hronologija zvuči otprilike ovako:
Prvo je 1964. nastao film Za šaku dolara (Per un pugno di dollari ili A Fistful of Dollars), baziran na Kurosavinom Jođimbu (1961) koji je i sam, veruje se, nastao kao reakcija na Hemetov roman Crvena žetva iz 1929.
Ovaj film je za glavnog protagonistu imao relativno uspešnog američkog TV glumca Klinta Istvuda.
Ovo je bio i prvi špageti vestern.
Usledila su još dva filma u ovom popularnom podžanru - Za dolar više (Per qualche dollaro in piu ili For a Few Dollars More, 1965.) i Dobar, loš, zao(Il buono, il bruto, il cattivo ili The Good, The Bad and the Ugly, 1966.).
Ovaj serijal će ostati zapamćen kao „dolarska trilogija" ili „trilogija o Bezimenom".
„Ako mene pitate, on je najveći od svih italijanskih režisera", piše o Leoneu Kventin Tarantino u predgovoru za knjigu Kristofera Frejlinga ,,Bilo jednom na Divljem zapadu: Snimanje remek-dela".
I zaista, trilogija je bila revolucionarna.
U istoriji kinematografije nije bilo mnogo filmskih stvaralaca koji su od starih žanrova pravili nove svetove na njihovim ruševinama.
A niko to nije bolje radio od onih italijanskih tipova kao što su bili Leone, Korbuči, Tesari i Điraldi, navodi Tarantino.
„Oni su bili najbolji. Žan Pjer Melvil je to uradio sa francuskim gangsterskim filmom, ali Italijani su bili još bolji.
„Uglavnom su svi počeli kao filmski kritičari, a onda napredovali do pozicije scenarista, pa su postali pomoćnici reditelja, oni koji režiraju akcione scene.
„Samo su još oni iz francuskog Novog talasa toliko voleli filmove", zaključuje Tarantino.
- Da li je došao kraj eri holivudskih blokbastera?
- „Još jedna tura”: Kako odglumiti pijanca na filmu
- Kako je tvorac „Ajkule“ proveo ostatak života braneći ove životinje
Vreme u kojem se ovo dešava obeležava kriza u tradicionalnim američkim vesternima.
Reć je o šezdesetim godinama prošlog veka, kada su zvezde vesterna već postale potrošene i vremešne.
Novi, italijanski heroji su bili mladi momci, obučeni vrlo kul.
I nisu bili dosadni.
Dizajner Karlo Sini je, uz Morikonea, bio Leoneovo tajno oružje i jedan od neopevanih heroja tog vremena.
U američkim kaubojcima više nije bilo ničeg spektakularnog u samim scenografijama i kostimima - hroničari kažu da se od kostima uglavnom koristilo ono čega je bilo u magacinima velikh studija.
Simi i Leone su, međutim, razmišljali na drugi način.
U stripovskom stilu, oni su Klintu ogrnuli pončo (superherojski plašt?), i danas je taj pončo, baš kao i Melvilovi mantili, besmrtan.
„U Leoneovim vesternima imamo najbolju moguću, dizajniranu produkciju, najbolje moguće kostime i najbolje rekvizite.
„U tome Italijanima nije bilo ravnih", ocenjuje Kventin Tarantino.
On ističe i muziku kao faktor koji je promenio kinematografiju.
„Leone je bio prvi koji je muzici dao konkretan zadatak i koji je film pretvorio u operu.
„Znam da postoje primeri iz istorije koji demantuju ovaj stav, ali postoji osećaj da je Leone bio prvi tip koji je montirao film prema muzici na takav način.
„Pre njega se to dešavalo samo slučajno kada bi neko pomislio da bi bilo kul da neka filmska sekvenca ima tu vrstu pristupa, ali niko to nije radio sa celim filmom.
„A sada svi tako rade: izabereš neki rokenrol standard i onda scenu režiraš u skladu sa tom pesmom.
„Sve je počelo sa Leoneom i Morikoneom, naročito sa Dobar, loš, zao", kaže Tarantino.
Nije slučajno da Tarantino na ovaj način govori o Leoneu i Morikoneu, jer su oni i po svojoj formi i obliku uticali na njegove filmove.
Uostalom, on je i sam tvrdio da su Petparačke priče špageti vestern na moderan način.
Zatim je koristio i delove Morikoneovih kompozicija u vlastitim filmovima.
A na kraju je i angažovao slavnog kompozitora za film Podlih osam (Hateful Eight, 2016.).
- Slavni kompozitor Enio Morikone preminuo u 91. godini
- „Adio, maestro": Enio Morikone - život u fotografijama
- Uz koje melodije su se ljudi iz Srbije oprostili od Morikonea
Trilogija je i po nekim drugim stvarima bila revolucionarna i uticajna. Korišćenje i kombinacija realizma i nasilja su bili do tada neviđeni.
„Ovi filmovi danas ne izgledaju preterano nasilno, ali tada su bili jer stvari nisu bile uzimane za ozbiljno.
„Italijani se smeju nasilju, a postoji i taj specifičan vid humora vezan za vešala", kaže Tarantino.
Elvis Mičel, profesor i filmski kritičar, kaže da kada predaje istoriju filma, studente provlači kroz razne epohe i prikazuje im filmove iz 20-tih, 40-tih, 50-tih.
Ali, dodaje, tek kada prikaže nekog Leonea, njegovi učenici imaju ozbiljnu reakciju i počinju da prepoznaju elemente moderne kinematografije uz koju odrastaju.
„Tek tada oni pomisle: 'Aha, ovo nije neki stari film'", kaže Mičel.
„Njegovo korišćenje muzike, scenografija, smisao za humor.
„Oni prepoznaju nadrealizam kod Leonea, kao i svo to ludilo koje prepoznaju u filmovima iz 90-tih. Za njih je to trenutak kada film počinje da evoluira".
Tarantino primećuje da „Leone nije neko koga samo proučavaš, sa Leoneom sve počinje".
Divljenje završava rečima koje definišu sve ono što je Leone postigao ovom slavnom trilogijom.
„Leone predstavlja najgrandiozniju kombinaciju kompletnog filmskog stiliste i pripovedača.
„Ova dva elementa su u principu nespojiva.
„Kada to radite sa takvim stilom i to u okviru žanra, kada obraćate pažnju i na sva pravila tog žanra i kada ih u isto vreme i nemilosrdno rušite - to je trenutak kada vam on isporuči predivan vestern", naveo je Tarantino.
- Kako je nekada izgledalo gledanje filmova u bioskopima Srbije
- Džek Nikolson puni 84 godine: Život u slikama
- Da li je Tom Henks deo izumiruće sorte pravih filmskih zvezda
Bilo jednom… u Americi
,,Film koji me je naterao da i sam razmišljam o pravljenju filmova, film koji mi je pokazao šta sve radi režiser, kako se kroz kameru kontroliše tok filma - zove se Bilo jednom na Divljem zapadu", kaže Kventin Tarantino.
Uspeh prethodne italijanske trilogije je Leoneu obezbedio kartu za Holivud.
Paramaunt ga je pozvao da režira Bilo jednom na Divljem zapadu (Once Upon A Time In the West).
Glavne uloge su igrali Čarls Bronson, Henri Fonda, Klaudija Kardinale i Džejson Robards.
Nije poznato da li je Leone već tada bio svestan da započinje novu, „Bilo jednom" trilogiju.
Bio je to dugačak (tri sata) i nasilan, neki bi rekli čak i mračan film koji se pred očima gledalaca odvijao kao neki san, prepun referenci na mitologiju Divljeg zapada i američkih vestern filmova.
Iako sniman uglavnom u Evropi (Španija i Italija), delovi su morali da budu snimljeni i u Dolini spomenika u Juti, mestu na kojem je Džon Ford snimio skoro sve svoje kaubojske filmove.
Sve do finalnog revolveraškog obračuna, publika je zakovana za svoja sedišta, što i nije neko čudo kada se zna ko je sve bio umešan u njegov scenario - Serđo Donati ga je napisao prema priči Bernarda Bertolučija i Darija Arđenta.
Ali ovaj kapitalni film nije mogao da prođe onako kako je to zasluživao.
Paramaunt definitivno nije imao sluha za Leoneovu viziju, pa je film u montaži iskasapio, što je i doprinelo slabom rezultatu na američkim bioskopskim blagajnama.
Evropa ga je, međutim, obožavala.
Samo u Francuskoj, ovaj film je zaradio tri puta više novca nego što je koštao, a o uticaju koji je ostvario su knjige napisane.
I to ne samo na film - svako ko je ikada u ruke uzeo neki od francuskih, belgijskih ili italijanskih vestern stripova (Poručnik Bluberi, Džeremaja…) zna o čemu se ovde radi.
Leone se nije libio da i ovim filmom razbije mnoge konvencije - usporavao je radnju kadgod bi se ona primakla klimaksu i tako pojačavao napetost.
Odlagao je revolveraške obračune, insistirao na krupnim, baš krupnim kadrovima na licima i očima svojih likova, rukama spremnim da izvuku kolt iz futrole, na muvi koja šeta po licu revolveraša.
Umeo je čak i „rampu da preskoči" - kao u trenutku kada Klaudija Kardinale uđe u ovaj neverovatan film.
I naravno, tu su bili i Morikoneova muzika i usna harmonika Čarlsa Bronsona.
Sareš Sudhakaran, režiser i producent, u video eseju detaljno je analizirao sve trejdmark trenutke iz filmova Serđa Leonea.
On samo u jednoj sceni obračuna u salunu uspeva da nabroji sedam filmskih elemenata koji predstavljaju tog jedinstvenog Leonea.
Tako Sudhakaran izdvaja neočekivane ulaske likova u kadar, već pomenute krupne kadrove, elemente iznenađenja, napetost i počasno mesto za muziku i za dijaloge.
A Tarantinovu fascinaciju ovim filmom vidimo i u skoro svim njegovim delima.
Uostalom, on to i ne krije: „Za mene je to bila kompletna škola filma u jednom filmu.
„On je čista ilustracija uticaja na jednog filmskog autora. Uputstvo kako da potpišete sopstveni film".
Tarantino je bio potpuno fasciniran, jer je spoznao način na koji će praviti sopstvene filmove.
„Na kraju je film Bilo jednom na Divljem zapadu stvorio estetiku koju sam prihvatio", zaključuje Tarantino.
U naletu produktivnosti, Leone je prihvatio poziv da režira sledeći film, Bila jednom jedna revolucija, koji je, istina, imao i druge nazive - Duck, You Sucker ili Duck Your Head (Giu la testa).
Iako je želeo samo da ga producira, Leone je na kraju pristao da u rediteljskoj stolici zameni Pitera Bogdanovića koji nije uspevao da nađe zajednički jezik sa studijom.
Film se bavi Meksičkom revolucijom 1910. godine.
Glavni junaci su Huan Miranda (Rod Stajger), amoralni meksički odmetnik i Džon Melori (Džejms Koburn), bivši član Irske Republikanske Armije (IRA).
Njih dvojica, posle problematičnog upoznavanja i velikih žrtava, postaju heroji Revolucije.
Poslednji Leoneov vestern je i jedan od najpotcenjenijih njegovih filmova.
U trenutku prikazivanja, ovo delo gotovo da nije imalo nikakav ozbiljan ugled.
Sve što je stiglo mnogo godina kasnije, bilo je neuporedivo sadržajnije.
Ponovo je slavljen Leoneov stil, njegov osećaj za detalje, kao i spektakularni specijalni efekti.
Ovaj „Zapata vestern" je, očekivano, bio zabranjen u Meksiku sve do 1979, jer se smatrao uvredljivim po meksički narod i samu Revoluciju.
Na sledeći, poslednji Leoneov film, svet je morao da čeka punih 13 godina.
Leone je prvo odbio poziv da režira Kuma, jer je već radio na drugoj gangsterskoj priči.
Istorija kaže da je čitavih deset godina proveo u pripremi ovog projekta, nastalom prema romanu The Hoods bivšeg mafijaša Harija Greja.
Priča je bila zasnovana na četvorici njujorških jevrejskih gangstera koji su od detinjstva bili prijatelji.
Finalni produkt je bio četvorosatni magnum opus Serđa Leonea.
Robert de Niro i Džejms Vuds su bili nosioci glavnih uloga.
Slično filmu Bilo jednom na Divljem zapadu, i ovo je bila svojevrsna meditacija na temu američke mitologije, ovog puta gangsterske.
Film je doživeo rekordne ovacije na festivalu u Kanu.
Legenda kaže da se 20-minutni aplauz čuo sve do kafe-bašti na Kroazeti.
Ali za sve to nije mario Vorner Braders, studio koji je i proizveo film.
Holivud je, jednostavno, smatrao da je ovo preveliki zalogaj za američku bioskopsku publiku, pa je ponovo pribegao masakru u montažnoj sobi.
Film je bio drastično skraćen na samo dva sata.
Flešbek struktura je bila odbačena u korist linearne naracije.
Rezultat ovakve operacije je bio užasan: kritike su bile poražavajuće, rezultat na blagajnama katastrofalan.
Tek kada je film objavljen u izvornoj, Leoneovoj verziji, stiglo je i priznanje kritike.
Džin Siskel, jedan od najuticajnijih filmskih kritičara tog vremena je bioskopsku verziju filma nazvao „najgorim filmom 1984. godine", dok je za originalnu, evropsku verziju kazao da se radi o „najboljem filmu" iste te godine.
Njegov kritičarski partner, Rodžer Ebert je za film rekao da se radi o „poemi o nasilju i pohlepi".
Biskopska travestija, kako su mnogi kritičari nazivali skraćenu verziju filma, je duboko pogodila Leonea.
Bio je to njegov poslednji film.
Umro je 30. aprila od srčanog udara, u 60. godini.
- „Seti se, seti, novembar je bio peti": Ko je lik sa najpoznatije maske na svetu
- Komedijom protiv Hitlera - 80 godina od Čaplinovog „Velikog diktatora"
Šta bi bilo…
U nedostatku realnih filmografskih jedinica, ostaje nam da maštamo kako bi jedan Serđo Leone, na primer, napravio rimejk filma Prohujalo s vihorom, što mu je bila velika želja.
Smatrao je da kapitalni roman Margaret Mičel zaslužuje jedno vernije čitanje, iako je obožavao Flemingovu verziju.
Isto toliko je voleo i stripove Aleksa Rejmonda, naročito Flaša Gordona, ali ponudu za režiju tog filma je odbio jer mu se nije dopao scenario.
Radio je i na TV seriji Kolt sa starim saradnikom Serđom Donatijem.
Slično filmu Vinčester '73 Entonija Mana, zamislio je da jedan kolt revolver prelazi od jednog do drugog vlasnika i tako priča priču.
Taj projekat je napustio ne bi li se posvetio projektu Mesto za koje samo Meri zna.
Trebalo je da to bude njegov poslednji vestern, sa Mikijem Rurkom i Ričardom Girom u glavnim ulogama.
Njih dvojica je trebalo da tragaju za izgubljenim blagom tokom Građanskog rata u Americi.
Ništa ni od toga.
U Don Kihota je takođe bio zaljubljen.
Klint Istvud je trebalo da bude naslovni lik, a Eli Valah Sančo Pansa.
Do kraja života je sanjao ovaj film.
Ali ništa ipak ne zvuči tako moćno i ni za čim ne bi trebalo toliko da žalimo kao za filmom Lenjingrad: 900 dana koji je Leone započeo odmah nakon filma Bilo jednom u Americi.
Inspirisan istoimenom dokumentarnom knjigom Harisona Salizberija, želeo je da stvori epsku ratnu priču o američkom ratnom fotografu (De Niro) koji se u opkoljenom Lenjingradu zaljubljuje u Ruskinju.
„Na samom kraju filma, snimatelj umire na dan oslobođenja Lenjingrada, dok snima trenutak predaje nemačkih vojnika", prepričao je kraj nikada napravljenog filma Serđo Leone.
„A devojka to saznaje slučajno, dok gleda filmski žurnal".
Filmu je 1989. bio odobren budžet od 100 miliona dolara, s tim što su nezavisni investitori iz Rusije obećali da će obezbediti polovinu te sume.
Morikone je obećao prisustvo, baš kao i njegov snimatelj Tonino Deli Koli.
Dva dana pre potpisivanja ugovora, Leone je iznenada umro.
Filmski svet je ostao dužan Serđu Leoneu.
Spisak nagrada i priznanja koje je dobio je mučno kratak: jedan Donatelo (italijanska verzija Oskara) za Bila jednom jedna revolucija, jedna BAFTA nominacija (engleska verzija Oskara) za Bilo jednom u Americi i još jedna nominacija za Zlatni globus za isti film.
I tu je kraj priznanjima.
Pravda je ispisana malo drugačije.
Ona se vidi u svakom filmu Kventina Tarantina i u svakom vesternu Klinta Istvuda.
Oskari za Istvudov film Neoprostivo (Unforgiven) mogu da se pripišu i Leoneu.
Ili još direktnije: da li bi Klint Istvud ikada postao ovakva zvezda da nije bilo Bezimenog heroja?
Da li bi uopšte postojao podžanr zvani špageti vestern?
Ko zna kako bi izgledala Divlja horda Sema Pekinpoa da nije bilo Leoneovih kaubojaca?
Da li bi uopšte bilo filma Bilo jednom u Meksiku da Robert Rodrigez nije bio zaljubljen u Leoneove filmove?
Ili Cui Harkovog Bilo jednom u Kini, pa čak i filma Bilo jednom u Midlendu Šejna Medouza?
Ni HBO verovatno nikada ne bi napravio seriju Dedvud da nije bilo Leoneovog uticaja.
Nema sumnje, istorija filma bi izgledala znatno drugačije u nekom tužnom, alternativnom univerzumu u kojem nema Serđa Leonea.
Veliki majstor možda iza sebe nije ostavio mnogo filmova, ali njegova zadužbina je ipak nepregledna.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
