Većina boksera će vam reći da udarci ne bole toliko mnogo kao potresi koje doživljavaju van ringa.
Situacije u kojima ste primorani da u poslednjem trenutku prihvatite borbu ili kada vas retko plaćaju iako vam je to bilo obećano ili kada shvatite da vaš menadžer radi za protivnika.
Sve su to trenuci kada vas obuzimaju ljutnja, bes i gorčina, trenuci poznati mnogima koji se bave sportom.
- Srpski boks uzvraća udarac
- Od hale Pionir do leda u Čikagu: Kako je srpski hokejaš dobio priliku koja se ne propušta
- Muhamed Ali - nikad anđeo, zauvek najveći
I onda zamislite da ste Len Džonson, penzionisani bokser srednje kategorije, sa više od 100 borbi iza sebe.
Zamislite kako jedne septembarske noći 1953. godine ulazite u Old ebi tephaus pab u Mančesteru posle napornog dana u kojem ste vozili autobus po gradu.
Džonson, koji je tada bio u ranim pedesetim godinama, izbegavao je alkohol, ali je naručio turu za prijatelje.
Ali optimizam, razgovor i šale koje su se orile lokalom brzo su zamrle u jednom jedinom trenutku.
Njegova narudžbina je odbijena i on je izbačen napolje zbog boje kože.
Nije to bila prva situacija u kojoj je bokser doživeo diskriminaciju zbog toga što je bio crn.
Ali Džonson je uzvratio, baš kao što je to činio tokom cele karijere.
Najstariji od četvoro braće, Džonson je rođen 22. oktobra 1902. u Klejtonu, delu Mančestera, od oca iz Sijera Leonea i majke Irkinje.
Sa boksom se upoznao tako što je bio umešan u tuču na poslu, da bi ga otac Bili odveo da gleda boks meč.
Džonson se nije istog trenutka pronašao u ovom sportu i bio je vrlo iznenađen kada je saznao da ga je otac prijavio za borbu samo par nedelja kasnije.
Nije znao gotovo ništa o tome kako se boksuje, još manje je znao kako da se pripremi za meč, ali je trenirao najbolje što je umeo.
Njegova majka je pronašla stari kanap za sušenje veša i on mu je poslužio za preskakanje.
Meč je održan 1921, u Alhambra pozorištu u Openšou kraj Mančestera.
Njegov protivnik je bio lokalni tinejdžer Džeri Hogan.
Neiskusni Džonson je iz tog meča izašao kao pobednik, nokautom u trećoj rundi, ali ispostavilo se da je imao i dosta sreće.
„Džeri je bradom naleteo na moju šaku i srušio se na pod - zaista nemam predstavu kako sam ga nokautirao", rekao je Džonson, koga je u knjizi „Nekrunisani bokserski šampion" citirao autor Rob Hauard.
Sreća ili ne - ali ta neočekivana pobeda je bila samo početak.
- Iz ringa u biznis - bokserski as Meni Pakjao pomaže influenserima
- Povratak Gvozdenog Majka: Da, Tajson se vraća u ring - na neki način
Džonsonov otac je bio bokser i obojica su sticali iskustvo u borbama u„ šatrama" na putujućim vašarima, prihvatajući izazivače iz publike.
Ovakve „borbe" nisu trajale dugo, ali su u to vreme smatrane dobrim načinom da izbrusite sopstvenu veštinu.
Na taj način je Džonson stekao odbrambene veštine koje će uskoro postati njegov zaštitni znak.
Vremenom se razvio u izrazito čvrstog boksera koji je bio u stanju da izbegne veliki broj udaraca, ali i da dosta dobro uzvraća, pa je karijeru u kojoj je imao 93 pobede završio sa 36 nokauta.
U ringu, posle neubedljivog starta koji je zamalo doveo do ranog penzionisanja, uskoro je postao protivnik koga su svi izbegavali.
Pravi proboj je napravio 1925. godine kada je porazio Rolanda Toda, tada vladajućeg britanskog šampiona u srednjoj kategoriji, dva puta za sedam meseci.
Iste te godine pobedio je i Teda Kida Luisa, boksera kog je Majk Tajson jednom prilikom opisao kao „verovatno najvećeg boksera koji je ikada došao iz Velike Britanije".
Trebalo je da za Džonsona ove pobede budu odskočna daska za dominaciju i dalje uspehe u narednom periodu.
Ali to se nije desilo.
To ipak nisu bile borbe za titulu i to samo iz jednog razloga.
,,Pravilo 24" Britanskog bokserskog borda je propisivalo da kandidati za titulu moraju da „imaju bele roditelje".
Ovo pravilo koje je podržala i Vlada usvojeno je 1911. godine, a na snazi je ostalo sve do 1948.
Iste te godine Dik Tarpin je postao prvi crni bokserski šampion u Velikoj Britaniji, pobedom nad Vinsom Hokinsom na poene pred 40.000 gledalaca na Vila Parku.
Tarpinov brat Rendolf će 1951. godine postati i prvak sveta u srednjoj kategoriji pobedom nad Šugarom Rejom Robinsonom.
Džonson nije bio jedini sportista tog vremena koji je bio uspešan borac, ali izuzet iz elite tog vremena.
Nekih 50 kilometara dalje, u Liverpulu, borio se Riči Kid Taner, momak iz Gvajane, koji je smatran za vrhunskog boksera u perolakoj kategoriji, ali koji se nikada nije borio za titulu.
Neprihvatanje crnih boksera se tada nije dešavalo samo u Britaniji.
Početkom 20. veka, Amerika je bila besna zbog činjenice da je najbolji teškaš bio crnac.
Džek Džonson, koji nije bio Lenov rođak, tokom sedam godina koliko je bio prvak sveta, doživeo je toliko neprijatnosti da je morao da napusti zemlju.
Pomilovan je 2018, čak 72 godine posle smrti.
Len Džonson je takođe bio primoran na bekstvo.
Otišao je iz Britanije 1926. godine proveo šest meseci u Australiji.
Tamo je pobedio Harija Kolinsa i tako postao šampion Imperije (danas bi se to smatralo šampionom Komonvelta) u srednjoj kategoriji.
Džonson je smatrao da mu je to iskustvo donelo „veliku moć", iako posle toga nije usledio trijumfalni povratak u Veliku Britaniju.
Rečeno mu je da ova titula neće biti priznata u njegovoj zemlji.
Bio je to samo jedan od faktora koji će u njemu izazvati veliko razočaranje u svet boksa.
„Zabranjeno mi je da idem u Albert Hol i nacionalni sportski klub".
„U stvari, gdegod je bilo velikog novca, meni je bio zabranjen pristup", rekao je Džonson 1930, u knjizi Majkla Herberta „Nikada nokautiran".
„Predrasude prema obojenim ljudima su me sprečile da se borim za titulu. Smatram da više nema koristi od bilo čega što se dešava u ovom poslu".
Džonsonova karijera se bližila kraju.
Njegova poslednja borba je održana 1933.
Njegova ljubav prema sportu se ipak održala sve do izbijanja Drugog svetskog rata i on se povremeno i dalje borio u šatorima putujućih vašara.
Ali tada je započeo i drugi čin u predstavi njegovog života.
Onaj sa političkom pozadinom.
Pred kraj rata, Džonson je postao član Komunističke partije.
Bio je aktivan u zajednici u Mos Sajdu u Mančesteru i često je intervenisao u slučajevima u kojima se javljala rasna diskriminacija.
Bio je i jedan od lokalnih predstavnika u uticajnom Pan-Afričkom kongresu, održanom 1945. u njegovom rodnom gradu.
Tokom bokserske karijere Džonson je smatran za „lokalnog heroja" u sopstvenoj zajednici, objašnjava autor knjige Herbert.
„Svi su ostajali budni posle njegovih velikih mečeve u Belviju", kaže on.
„Svi bi bili na nogama dok ga taksi ne bi dovezao kući i uvek bi ga sačekao bučan pozdrav."
- „Sada podržavam rivalku za koju sam nekada mislila da je prevarant“
- Tragedija i novi život: „U trenutku kad nisam osetio noge, znao sam da će se sve promeniti“
Ljudi iz Mančestera su mu uzvratili, pa je mogao da računa na istaknute građane i gradonačelnika da će potpisivati peticije i podržavati njegove kampanje.
Pošto se povukao iz boksa, Džonson je postao vrlo blizak sa Polom Robesonom, igračem američkog fudbala, pevačem, glumcem i političkim aktivistom.
Robeson je ohrabrio Džonsona u njegovom aktivizmu i želji da zaustavi rasnu diskriminaciju koja ga je proganjala i u ringu i van njega.
Jedan od Džonsonovih velikih uspeha je stigao usred svađe koja je izbila zbog prethodno pomenutog Old ebi tephaus pab incidenta u južnom delu Mančestera 1953.
„Len i njegov najbolji prijatelj Vilf Čarls su otišli kod gradonačelnika, okupili novinare i sa sobom doveli oko 200 ljudi pred pab," objašnjava Rašel Evaroa, jedan od menadžera Old ebi tephausa.
„Kao rezultat toga, gazdarica je poslužila Lena, iako on nije pio, i posle toga obojeni ljudi su nagrnuli u ostale pabove u Mančesteru".
„Bio je to zaista istorijski trenutak".
Svejedno, Džonson nikada nije uspeo da taj uspeh pretvori u održivi nastup na polju politike.
Bez obzira na istrajnost, na kraju je poklekao u trci za poziciju u Gradskoj skupštini.
- Čak Di - zašto je pesma „Fight the Power" i dalje važna
- Naomi Osaka: Kako je stidljiva i povučena devojka postala teniska zvezda
Džonson je umro 1974, u 71. godini.
Njegovi uspesi i borba možda govore o nekom drugom vremenu, ali postoji i snažna paralela sa današnjim trenutkom.
Old ebi tephaus pab je danas otvoren za sve i u njima su legende kao što su Džonson i Vilf poštovane.
U oktobru 2020. godine, za vreme Meseca crne istorije, tu je održana konferencija kojoj su prisustvovali članovi Džonsonove porodice.
Tu su govorili i razni istoričari i glumci koji se pojavljuju u Borcu, pozorišnoj predstavi o njegovom životu.
A tu je i inicijativa da se u njegovu čast, u gradu koji je i sam menjao, podigne spomenik.
Oni koji podržavaju tu ideju govore i o sličnom pokretu u gradu Plimutu.
Tamo su pobornici ideje sakupili 100.000 funti da bi podigli statuu Džeka Leslija, fudbalera koji je 1925. izbrisan sa spiska Engleske kada su selektori otkrili da je crnac.
Didž Malik-Džonson, jedan od osnivača pokreta Crni životi su važni u Mančesteru, vodi ovu inicijativu javno pričajući o Džonsonu i pokrećući onlajn peticiju.
„On sam je uvek pomagao ljudima", kaže Malik-Džonson.
„Kao i mnogi drugi, samo je radio ispravnu stvar, a za to nikada nije bio nagrađen.
„Bila bi to velika stvar kada bi njegov rad bio konačno priznat".
Lamin Turej, glumac i aktivista, član je Vatrogasnog bokserskog kluba iz Mosa u kojem je Džonson, smatra se, kratko radio.
„On je relativno nepoznat u Mančesteru i relativno nepoznat u Velikoj Britaniji", kaže Turej.
„A trebalo bi da je nacionalno blago".
„Imao je više od 130 borbi, pobedio je u 93. On je praktično britanski Muhamed Ali, pa je zato podatak da mi u stvari ne znamo ko je on - šokantan".
„Bio je borac i u ringu i van njega i ja smatram da je veoma važno da se to zapamti".
Gradonačelnik Mančestera Endi Barnam misli da Džonsonova priča „apsolutno mora da bude ispričana".
Ser Ričard Lis, predsednik gradske skupštine, takođe je otvoren za ideju da mu se u gradu podigne spomenik.
„Bilo bi sjajno da u Mančesteru imamo statuu Lena Džonsona", kaže ser Ričard.
„Lutfur Rahman, koji je izvršni član u odboru za spomenike, proučava ovaj slučaj i proverava šta imamo i šta nemamo pred javnu prezentaciju koja će u stvari predstavljati i istoriju celog grada".
Bokserski šatori su naučili Džonsona da se bori na svaki način, ko god da je protivnik, a on je to primenio i u ostalim sferama života.
Iako mu je uskraćen šampionski tron u sportu, niko ne može da porekne njegovu zaostavštinu koja i danas nastavlja da inspiriše.
Možda to i nije iznenađenje za čoveka koji je uvek bio ispred svog vremena.
Pogledajte video o Muhamedu Aliju
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
