Ranih 1980-ih godina, autor Dugal Dikson je objavio kultnu knjigu Posle čoveka: Zoologija budućnosti, u kojoj je zamišljeno kako bi život mogao da izgleda milion godina u budućnosti.
Dikson je predvideo rovčice koje koriste repove kao padobrane, leteće majmune i izuzetno dugačke sklupčane zmije koje se propinju i hvataju ptice u letu.
Predvideo je i noćne ptice koje nabijaju plen na dugačke bodlje koje izviruju iz njihovih grudi i ptice sa licem nalik cveću koje izgledom privlače insekte u potrazi za polenom pravo u gladna usta.
- „Kako sam u Srbiji pronašla još jednu 'Lejdi' i svetsku senzaciju"
- Priča o Nišliji, prvom neandertalcu u Srbiji
- Naučnica iz Srbije otkriva svet praistorijskih mama i beba
Nekoliko decenija kasnije, Dikson kaže kako njegova knjiga nije bila pokušaj da predvidi budućnost, već istraživanje svih mogućnosti sveta prirode.
„Popularne knjige o evoluciji, čak i kada to ne rade namerno, sugerišu da je evolucija nešto što se dešavalo u istoriji", kaže on.
„To nije tačno. Evolucija se odvija i danas, a nastaviće da se odvija i u budućnosti, mnogo pošto nas više ne bude".
I dok je Diksonova knjiga bila fikcija, većina biologa se slaže da će, milionima godina od danas, Zemlja biti potpuno drugačija.
„Mislim da će izgledati kao neka tuđinska planeta", kaže Atena Aktipis, evolucioni biolog sa Univerziteta u Arizoni.
Štagod da se desi, nama će izgledati strano i neverovatno - baš kao što bi i današnji svet, u kojem dominiraju sisari, izgledao nemoguće iz perspektive ere u kojoj su živeli dinosaurusi.
Pa kako bi onda mogao da izgleda život u budućnosti?
Kakva stvorenja bi mogla da se razviju za, recimo, 100 miliona godina, s obzirom na sve što danas znamo o životu na Zemlji i evolucionim principima?
Krenimo tako što ćemo se vratiti mnogo milona godina unatrag u eru u kojoj je već bilo života na našoj planeti.
U vreme Kambrijske eksplozije, pre nekih 540 miliona godina, Zemlja je, prema Džonatanu Lososu, evolucionom biologu sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, bila naseljena velikim brojem poprilično „uvrnutih" stvorenja, koja kao da su izašla iz nekog crtanog filma.
„Berdžis Šejl u Kanadi je bio zaista bizaran zverinjak", piše on u knjizi Neverovatne priče: Sudbina, verovatnoća i budućnost evolucije.
Jedna od životinja, halucigenija, sa tanušnim, cevastim telom prekrivenim redovima velikih bodlji i krutim nastavcima sa kandžama, bila je više nalik „nečemu izniklom iz jedne od epizoda Futurame".
- Traganje za poreklom savremenih ljudi „vodi do Bocvane“
- Kako su ljudi počeli da govore i šta su prvo rekli
- Dan kada se srušio svet dinosaurusa
Shodno tome, nije nemoguće da će slična, čudna i neobična stvorenja nastati u budućnosti.
„Skoro bilo šta što možete da zamislite, već se pojavilo negde, u nekom trenutku, kod nekih vrsta", tvrdi Losos.
„Potrebno je samo vreme, i nešto neočekivano će se već pojaviti".
Prema Lososu, svet bioloških mogućnosti je prostran i mi po svemu sudeći još nismo videli sve.
„Za početak, ja nisam ubeđen da nam je život na Zemlji otkrio svaki mogući način ili makar veći deo mogućnosti opstajanja na jednoj ovakvoj planeti", napisao je on.
Ipak, i dalje je teško predvideti koja će mogućnost biti iskorišćena u budućnosti.
Pogledajte video o Darvinovoj teoriji evolucije
U Lososovoj knjizi su analizirani argumenti i za i protiv predvidljivosti evolucije - pitanje je samo da li bi se istorija ponavljala u slučaju da se dogode isti uslovi.
Dokazi su rasparčani i mi jednostavno ne znamo do kog stepena je evolucija predvidljiva i da li se može ponoviti nakon dužeg vremenskog perioda.
Ako tome svemu dodamo i element verovatnoće - ogromna vulkanska erupcija ili asteroid koji pogađa Zemlju - čvrsta predviđanja postaju skoro nemoguća.
Ipak, neke stvari možemo da prognoziramo.
Kao prvo, moramo da istaknemo uticaj velike evolucione sile koja već menja svet oko nas - Homo sapiensa.
Ukoliko će ljudi napredovati milionima godina, oni će imati evidentan uticaj na budućnost evolucije, a prirodna selekcija će iznedriti nove varijetete života koji će preživljavati u izmenjenom, zagađenom svetu koji stvaramo.
„Već možemo da vidimo evoluciju ptičjeg kljuna specijalizovanog za vađenje hrane iz konzervi ili pacove koji su razvili masno krzno uz pomoć kojeg se probijaju kroz toksične otpadne vode", piše paleontolog Piter Vord u knjizi Budućnost evolucije iz 2001.
- Preispitivanja Čarlsa Darvina oko „gnusne misterije“ koja ga je mučila do kraja života
- Drevni „Ljubavnici iz Modene“ bili su muškarci
- Praistorijski seks: Kad su se sreli pogledi ljudi i neandertalaca
Vord predviđa razne mogućnosti za nove tipove vrsta koje imaju odlike „korova".
To su izdržljiva, adaptibilna stvorenja koja nemaju ništa protiv suživota sa ljudima i koja su sposobna da koriste njihov svet - domaće mačke, pacovi, rakuni, kojoti, vrane, golubovi, vrapci, čvorci, muve, buve, krpelji i crevni paraziti.
Na vrelijoj, suvljoj Zemlji koju su zagrejali ljudi, nedostatak vode takođe bi mogao da izazove nove adaptacije.
„Mogu da zamislim životinje koje su razvile neobične osobenosti ne bi li iskoristili vlagu iz vazduha", kaže Patriša Brenan, evolucioni biolog sa koledža Maunt Holioki iz Masačusetsa.
„Krupnije životinje bi mogle da dobiju produžena jedra ili kožne zaliske koji bi rano ujutru mogli da se izdužuju i sakupljaju vlagu.
Ukrasne kragne nekih gmizavaca bi mogle da postanu jako velike i predimenzionirane, ne bi li na taj način prikupile vodu".
U vrelijem svetu, Brenan takođe predviđa porast broja golih sisara i ptica:
„Sisari bi mogli da izgube krzno na nekim delovima tela da bi mogli da prikupljaju vodu u kožnim džepovima.
Na zagrejanoj planeti, toplokrvne životinje bi mogle da imaju poteškoća, pa bi tako ptice u toplijim predelima mogle da izgube ono perje koje im daje oblik i liniju da bi izbegle pregrevanje organizma, dok bi sisari mogli da izgube veliki deo krzna".
U budućnosti bi ljudi mogli da odluče da i direktno manipulišu životom - u stvari, to se već dešava.
Istraživač Lorin Holt je početkom ove godine za BBC Fjučr i seriju Duboka civilizacija rekla da bi jedna od mogućih putanja života mogla da bude „post-prirodna".
U takvom scenariju, genetski inženjering, biotehnologija i uticaj kulture bi mogli da preusmere evoluciju ka radikalno drugačijim putevima, od komaraca koji nose genetski kod do mehaničkih dronova oprašivača.
Evolucija života bi mogla da bude upletena u želje i potrebe samog čovečanstva.
- Pronađen dokaz o „najvećem žrtvovanju dece u istoriji"
- Upoznajte zemlju dinosaurusa
- Leta bi mogla da postanu „pretopla za ljude“
- Više od tri milijarde ljudi će do 2070. živeti u ekstremno toplim mestima
Svejedno, postoje i alternativni putevi evolucije u budućnosti: naši najprosvećeniji potomci bi, na primer, mogli da odluče da prirodu ostave da ponovo pronađe svoj evolutivni tok, jer bi u suprotnom ljudi mogli da izumru.
Izumiranje naročito može da dovede do brisanja evolucionih inovacija.
U suštini, masovno uništenje vraća evolucioni sat na početak, navodi Vord.
Posle prethodnih masovnih izumiranja, kaže on, biljke i životinje na Zemlji su se radikalno menjale.
Tokom izumiranja u permu, pre nekih 252 miliona godina, eliminisano je oko 95 odsto morskih i 70 odsto vrsta suvozemnog sveta, uključujući i reptile koji su imali peraje na leđima, kao i masivne reptile koji su bili nalik na sisare i koji su tada vladali Zemljom.
To je dinosaurusima dalo prostora da evoluiraju i preuzmu dominaciju među suvozemnim životinjama.
Ovakav ishod je bio neočekivan i neverovatan, baš kao i onaj kada su sisari zamenili dinosauruse nakon kredno-tercijarnog masovnog izumiranja.
„Nije to bio samo preokret, nego i nešto što bismo mogli nazvati tačkom prelaska", piše Vord.
„Masovno izumiranje je promenilo mnogo više od broja vrsta na Zemlji. Promenilo je i izlgled Zemlje".
Neki naučnici misle da je, posle izumiranja, moguće da se pojave potpuno novi oblici života sa novim sposobnostima.
U prvih milijardu godina na Zemlji, na primer, život životinja koje udišu kiseonik je bio nezamisliv, jer kiseonik nije bio prisutan u velikoj meri, a ni ćelije nisu bile dovoljno evoluirale da bi mogle da ga iskoriste u vidu energije.
To se zauvek promenilo sa Velikom oksidacijom, pre nekih 2,4 milijarde godina, kada je dolazak bakterija sposobnih za fotosintezu doveo do prvog masovnog izumiranja na Zemlji.
„Zahvaljujući mikrobima, cela planeta je imala kiseonik i to je prouzrokovalo velike promene", kažr Leonora Bitelston, evolucioni biolog na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu.
„Bilo je mnogo evolucionih inovacija koje je bilo teško predvideti pre nego što su se desile - ali onog trenutka kada su počele da se pojavljuju, promenile su našu planetu".
- U fotografijama: Kako je izgledalo ledeno doba u Amazoniji
- Polarni medvedi u opasnosti da budu gotovo istrebljeni
Tako da se postavlja pitanje - ako ljudi izumru, kakve će se sve lude i prefinjene stvari desiti u narednih 100 miliona godina?
Da li će drveće početi da hoda ili da se gosti životinjama nakon što ih ubije toksičnim isparenjima ili otrovnim strelicama?
Da li bi morski život mogao da se promeni tako što bi paukovi otišli u vodu i uz pomoć mreža počeli da skupljaju sardine, ili tako što bi ribe mogle da nauče da lete ne bi li se hranile insektima ili pticama?
Da li bi životinje iz velikih morskih dubina mogle da počnu da projektuju vlastite holograme ne bi li zavarale predatore, privukle plen ili impresionirale partnere za parenje?
Možda bi kitovi ubice ili somovi mogli da povrate sposobnosti svojih predaka da trče po suvom da bi mogli i po kopnu da budu efikasni u lovu?
Da li bismo mogli da vidimo i organizme kako nastanjuju i ranije slabo istražena staništa: možda bi lagane, ali otrovne gljivice mogle da plutaju vadzuhom kao vazdušne meduze i da upliću i konzumiraju sve na šta nalete?
Da li bi insekti i paukovi mogli da izgrade svilenkasta gnezda u oblacima da bi se na nebu hranili organizmima sposobnim za fotosintezu?
I ako bi biljke ili mikrobi evoluirali sa sposobnošću da kao solarni paneli upijaju i koncentrišu sunčevu svetlost, da li bi zelene oaze života nabujale i na ledenim glečerima?
Nijedno od ovih fantastičnih stvorenja ne zvuči kao nešto nemoguće, kaže Aktipis.
Mnoga od njih se baziraju na onome što već postoji u prirodi: morski paukovi, kao i oni što jedre vazduhom, postoje.
Tu je i svet mikroba u oblacima, kao i riba-škorpion iz dubina koja ima bioluminiscentne loptice kojima privlači plen.
Neke vrste kitova ubica i somova mogu da izađu na obalu u lov, a male, nezavisne oaze života bujaju na ledu u kojem ima ostataka kriokonita, crne prašine sačinjene od čađi, stena i mikroba.
Džo Vulf, evolucioni biolog sa Harvarda, primećuje da postoji drveće koje „hoda" vrlo polako, približavajući se tako izvorištima vode.
Ona misli da je moguće da drveće evoluira i lovi tako što će koristiti otrovne gasove ili čak i bodljikave grane.
Konačno, već imamo i biljke mesoždere kao što je Venerina muholovka.
Ona ukazuje i na postojanje paukova koji se hrane ribom i kaže da bi oblaci nastanjeni mikrobima možda i mogli da nastanu od mnoštva sićušnih organizama (pikocijanobakterije) koji žive u gornjim slojevima okeana.
- Devojčica iz jezera izvukla mač star 1500 godina
- Veliko otkriće: Pronađeni očuvani ostaci medveda iz ledenog doba
Sve što je potrebno za ove neobične adaptacije u prirodi je ekstremno okruženje.
Na Zemlji već postoji dosta takvih mesta i to se neće promeniti.
Samo zamislite, na primer, kako bi mužjaci ribe-škorpiona odgovorili na kritični izostanak potencijalnih partnera za parenje u okeanskim dubinama.
Kada mužjak pronađe ženku, on se zapravo spoji sa njenim telom.
„Pošto je malo verovatno da će ponovo pronaći ženku, on se predaje i za nju postaje samo uzgredni rezervoar sperme", kaže Kristin Huk, bihevioralni ekolog sa Univerziteta u Koledž Parku u Merilendu.
„Mogli bismo da vidimo još životinja koje rade ovakve stvari, a mogu da zamislim i kako vremenom nastaju životinje koje su u stanju da se same oplođuju kada se potraga za partnerom pokaže uzaludnom".
Na osnovu onoga što znamo o prirodi, ne bi trebalo da pretpostavimo kako će stvorenja u budućnosti ostati ograničena na sadašnja staništa.
Lin Kaporale, biohemičar i pisac, ističe da neke leteće ribe već mogu da love insekte (pa čak i ptice), dok su neke ribe u stanju da hodaju obalom, ali i da se penju na drveće.
Čak i lignje ponekada lete iznad površine okeana, koristeći kapljice vode kao pogon i peraja kao krila.
Ovaj potencijal za menjanjem staništa vodi i ka nekim zaista fantastičnim mogućnostima.
Zamislite žabu i njenu gušu koja može da nabrekne sa spoljne strane kao neku torbu puna gasa koja se koristi za pozive na parenje.
U knjizi, Vord predviđa da će ona da evoluira u „cepelinoid", novi tip plutajuće životinje koja će vladati nižim slojevima atmosfere.
Žabi bi evolucija mogla da donese sposobnost pravljenja hidrogena iz vode i njegovog skladištenja u grlu, pomažući joj tako pri skakanju, a eventualno i pri letenju kroz vazduh.
Njene noge - sada više nepotrebne za hodanje - bi mogle da postanu viseći pipci koji se koriste za hranjenje.
Žabe bi evolucijom mogle da dobiju i na veličini, ne bi li izbegle da i same završe kao hrana, čak i do razmera plavog kita.
Džinovski cepelinoidi bi plutali kroz vazduh kao meduze, koristili svoje pipke za lov zverki kao što su jeleni ili za ispašu vrhova stabala.
Potpuno bi ispunile nebo, a njene senke bi dominirale pejsažom - bilo bi to doba letećih žaba.
Cepelinoidi, kaže Vord, su „bajka - ali i u ovoj priči postoje naznake stvarnosti".
Nekada je postojao prvi leteći organizam, kao i prvi plivajući organizam i mi znamo da je još mnogo vrsta evoluiralo iz njih, pošto su im evolucione inovacije dozvolile da preuzmu stanište u kojem nikada nisu boravile.
S obzirom na to da je naše razumevanje evolucije i genetike nepotpuno i da će mnogo toga zavisiti i od slučajnosti, niko sa sigurnošću ne zna kako će izgledati budućnost.
Predviđanje pobednika evolucije u budućnosti je kao predviđanje pobednika na berzama ili prognoza vremena, kaže Vord.
Imamo neke podatke koji nam omogućuju da nešto predvidimo, ali tu je i veliki stepen neizvesnosti.
„O bojama, navikama i oblicima nove, evoluirane faune, možemo samo da nagađamo".
Losos se slaže sa tim. ,,Na kraju dana", kaže on, ,,mogućnosti su toliko velike i neizvesne da je postalo bespredmetno uopšte spekulisati o tome kako bi život mogao da izgleda, jer postoji previše otvorenih pitanja.
Život bi mogao da se menja na različite načine".
Ali ako su nam čudnovate pojave koje imamo u današnje vreme neka vrsta vodiča, onda bismo morali da računamo i na mogućnost da bi evolucija u budućnosti mogla da krene i nekim frapantnim putanjama.
Usput, veliki deo trenutnih prirodnih različitosti i individualnosti i dalje ostaje neistražen.
I zaista, Dikson napominje da je nekolicina njegovih originalnih i „isključivo spekulativnih" kreacija koje je opisao u svojoj knjizi Posle čoveka iz 1981, naknadno i otkrivena: hodajući slepi miševi, na primer, kao i zmije koje su u stanju da zgrabe šišmiša u letu.
Evo šta je on napisao u predgovoru za izdanje knjige iz 2018. godine:
„Toliko sam puta naišao na na nove ekološke ili evolucione procese za koje sam pomislio da bi, da su se našle u mojoj knjizi, kod svih izazvale salve smeha".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
