Dva čoveka koji su stali rame uz rame sa Borisom Jeljcinom pružajući otpor pokušaju puča tvrde komunističke struje u Moskvi 1991. prisećaju se kritičnih sati tokom kojih je spašena ruska demokratija - i dele razočaranje društvom koje je u međuvremenu nastalo.
To je jedan od večnih prizora iz savremene ruske istorije, slavna slika Borisa Jeljcina dok drži govor na tenku ispred parlamenta u Moskvi 19. avgusta 1991. godine.
Bio je to trenutak kad je budućnost Sovjetskog Saveza visila o koncu.
Tog jutra je grupa pripadnika komunističke tvrde struje organizovala puč protiv reformi Mihaila Gorbačova.
Sovjetski lider bio je zatočen na Krimu, a na ulice Moskve izvedeni su vojska i tenkovi.
- Čovek koji je Putinu otvorio vrata Kremlja
- „Bezbožna utopija”: Kako su se u Sovjetskom Savezu plakatima borili protiv religije
- Sojuz: Sovjetski svemirski relikt koji je opstao
Činilo se da je era glasnosti i perestrojke privedena kraju.
Ali posvećena grupa demokrata okupila se ispred ruskog parlamenta, koji je u naredna tri dana postao redovno mesto okupljanja.
To je velelepno zdanje u krivini reke Moskva, a tog avgusta postalo je poznato kao „Bela kuća".
Boris Jeljcin, novi predsednik Ruske Sovjetske Socijalističke Federalne Republike, spremao se za najodvažniji trenutak.
Moralna dilema
Tog jutra se u „Beloj kući" nalazio i Mihail Arutjunov.
On je naučnik koji se osamdesetih zainteresovao za ljudska prava.
Kao i mnogi drugi u tim burnim godinama, nekako je uspeo da se nađe u politici i sada je bio poslanik u ruskom parlamentu.
Mihail Arutjunov je tih čovek, ali čelične volje, sa beskompromisnim stavom prema onome što smatra da je ispravno i pogrešno, i do današnjeg dana izgleda kao blago rasejani profesor.
„Bio sam toga jutra blizu Jeljcina u 'Beloj kući'", priseća se on.
„On je odlučio da izađe pred tenkove. Dozvao me je i rekao: 'Ajmo!', i mi smo izašli. Popeo se na tenk i održao slavni govor."
Iako mnogi u to vreme nisu znali kako će se sve to završiti, on insistira na tome da tog jutra strah nije bio faktor.
„Nismo se plašili. Bili smo sigurni da ćemo pobediti - da smo u pravu i da ćemo mi pobediti."
- Gorbačov zabrinut zbog nuklearnog sporazuma
- Hladni rat nekada i sada
- Kako su Sovjeti osvojili Britaniju na fudbalskom terenu
Na fotografijama i televizijskim snimcima od toga dana Mihail Arutjunov može da se vidi kako stoji na tenku iza Borisa Jeljcina, blago zamišljen, jedan od raznorodne ekipe telohranitelja, političara i demonstranata koji su se usudili da poveruju da mogu da pobede sistem koji je Rusijom vladao od 1917. godine.
U tom trenutku se jedan od komandanata iste tenkovske divizije borio s onom vrstom moralne dileme sa kojom nijedan vojni oficir ne želi da se susretne - da li da posluša naređenje ili se ogluši o njega i uradi ono što smatra da je ispravno.
Sergej Jevdokimov bio je probuđen u kasarni nedugo posle ponoći i primio naređenje da poveze tenkove na Moskvu.
Ne znajući tačno šta se dešava, u tajnosti je u svakom slučaju obećao sebi dok se kotrljao širokom avenijom do glavnog grada da nikog neće povrediti.
Postavio je tenkove na reci preko puta „Bele kuće", a potom dobio naređenje da ih preveze preko mosta i postavi direktno ispred parlamenta.
Kad se našao tamo, zapodenuo je razgovor sa jednim od demonstranata, biznismenom Sergejem Bračikovim.
„Popeo se na moj tenk i postavio mi ovo pitanje: 'Hoćeš li pucati u nas? Ili bi radije da pređeš na našu stranu i počneš da braniš parlament?'".
Bes
Sergeja Jevdokimova brinulo je da bi biznismen mogao da bude iz KGB-a, ali su ga ubedili da ipak uđe u „Belu kuću" i popriča sa nekim od starijih poslanika unutra.
Kad se vratio, naredio je svojim ljudima da opkole parlament i okrenu tenkove tako da su topovske cevi okrenute ka spolja, od zgrade a prema bilo kakvom potencijalnom napadu.
Trebalo je još dva dana da puč izgubi zamajac, ali su ti dramatični gestovi od prvog dana bili najzaslužniji što je tvrdokorna struja izgubila vetar u leđa.
Po raspadu Sovjetskog Saveza, Boris Jeljcin je postao predsednik nove Ruske Federacije.
Mihail Arutjunov je ostao u politici još svega nekoliko godina posle 1991.
Oštro se protivio prvom ratu sa Čečenijom i krajnje se razočarao novom Rusijom u čijoj je izgradnji učestvovao.
Gledao je, bespomoćno, kako oligarsi i korumpirani zvaničnici zamenjuju članove Komunističke partije kao nova elita zemlje.
„Na kraju smo završili baš onako protiv čega smo se sve vreme borili", kaže on.
„Stanovništvo se deli na ekstremno siromašne i ekstremno bogate.
„Nažalost, naš narod je oduvek bio veoma pasivan sem u kritičnim trenucima."
On predviđa da dani ruske revolucije još nisu okončani, „mislim da će ono što se upravo dešava na kraju dovesti do još jednog talasa besa."
Komandant tenkovske divizije Sergej Jevdokimov napustio je vojsku u vreme kad je finansijska kriza u Rusiji devedesetih počela da pokazuje zube.
Narednih nekoliko godina menjao je niz slabo plaćenih besperspektivnih poslova u sektoru obezbeđenja, jedva uspevajući da sastavi kraj s krajem.
Gledao je kako zemlja u čijem je rađanju pomogao postaje nemerljivo bogatija na konto ekonomske liberalizacije i visokih cena nafte i robe.
Ali je gledao i kako ideali za koje je sve rizikovao lagano propadaju.
Dvadeset godina kasnije, Rusija je neka vrsta demokratije, ali je sistem duboko manjkav, lišen svake odgovornosti i korumpiran.
„Ono čemu sam se nadao onomad 1991. godine nije se baš ostvarilo. To je velika šteta", kaže on.
„Ali život je sada mnogo bolji nego što je bio u Sovjetskom Savezu.
„Nije baš ono što smo očekivali, ali je bolji."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
