Sovjetski Savez nije raspolagao sa mnoštvom tehnoloških dostignuća koja je imala NASA - ali to ih nije sprečilo da pre Amerikanaca iskorače u svemir.
Evo i kako.
U roku od nekoliko dana nakon povratka na Zemlju, Jurij Gagarin stao je uz sovjetskog lidera, Nikitu Hruščova, na Crvenom trgu u Moskvi, gde su ga dočekale desetine hiljada ljudi koji su slavile njegov uspeh.
Bilo je to gromoglasno, i uglavnom spontano, slavljenje sovjetskih dostignuća.
Ali inženjera koji je omogućio prvi let čoveka u svemir nigde nije bilo.
Tek kada je umro 1966. godine, svetu je otkriveno ime glavnog dizajnera Sergeja Pavloviča Koroljeva.
- Aleksej Leonov: Rus koji je mogao da bude prvi čovek na Mesecu
- Zašto nema Rusije u trci na Mars
- Skrivene opasnosti čovekovog prvog leta u svemir
Ovaj genije u srcu ruskog svemirskog programa bio je jedna od strogo čuvanih tajni Sovjetskog Saveza.
Rođen u Ukrajini, Koroljev je nadgledao dizajn ogromne rakete R7 koja je u orbitu lansirala prvi satelit, prvog psa, prvog muškarca, prvu ženu i prvog čoveka koji je koračao svemirom.
Razvio je kapsule, kontrolne sisteme i rigorozne provere koje su osigurale da se svaka osoba koju je tokom života poslao u svemir vrati živa.
Propagandna vrednost samog njegovog dela bila je dovoljna da garantuje status supersile Sovjetskom Savezu.
Ali, za razliku od njegovog poznatog američkog rivala Vernera fon Brauna, identitet „glavnog dizajnera" smatrao se previše dragocenim da bi se delio sa svetom.
„Nema dovoljno zasluga za inženjere i tehničare koji su radili na svemirskoj letelici, jer su to vojske ljudi koje su to zaista omogućile", kaže Kejtlin Luis, kustoskinja međunarodnih svemirskih programa u muzeju Smitsonijan u Vašingtonu.
„Potrebna je neverovatna količina energije i truda da bi se čovek sačuvao u svemiru."
Koroljevljevi inženjeri smislili su briljantna rešenja za izazove svemirskog letenja čoveka, često različita od onih koja su odabrale njihove američke kolege.
Jednostavnost je ponekad bila pokretana ograničenjima sovjetske tehnologije.
Na primer, lanser R7 projektovan je kao interkontinentalna balistička raketa.
Na visini od oko trideset metara i sa četiri pojačala vezana uz bokove, veličina rakete određena je masom nuklearne bojeve glave koju je nosila.
Budući da je sovjetsko nuklearno oružje bilo veće i teže od američkog rivala, rakete su morale biti snažnije.
To je značilo da, kada je u pitanju lansiranje svemirske letelice sa ukrcanim kosmonautom, i ova bi mogla biti veća.
„Za razliku od Amerikanaca, oni nisu morali da brinu hoće li napraviti te skokove minijaturizacije ili učiniti tehnologiju kompaktnijom", kaže Luis.
„Američka avionska industrija prešla je sa vakumskih cevi na tranzistore, ali Sovjeti su i dalje koristili vakumske cevi u svojim svemirskim letelicama do sredine šezdesetih godina."
Sovjetska kapsula Vostok, koja će u svemir odvesti prvog muškarca, a kasnije i prvu ženu, sigurno je imala malo veze sa NASA letelicom Merkjuri.
Jedva veći od čoveka iznutra, Merkjurijev modul u obliku konusa bio je natrpan prekidačima i brojčanicima, ručicama i dugmadima.
Bilo je to čudo elektronike i minijaturizacije.
Vostok je, sa druge strane, podsećao na džinovsku izdubljenu topovsku kuglu obloženu jastučićima.
Bio je tu i radio - koji je izgledao poput auto-radija, sa telegrafskim ključem za prenos Morzeove azbuke kao rezervne kopije - i jedna instrument tabla.
Unutar ove kutije bio je postavljen oslikani globus, čije se kretanje kontrolisalo elektro-mehaničkim računarom kojim su upravljali točkovi i zupčanici.
To je putniku dalo naznaku o položaju u orbiti.
Odsustvo složenih instrumenata takođe je otkrilo još jednu suštinsku razliku između dve nacije.
Očekivalo se da američki astronauti Merkjurija pilotiraju svojim letelicama.
Vostok je automatski delovao po unapred utvrđenom nizu, ostavljajući kosmonautu malo posla.
Jedini način na koji su mogli da otpuste nekoliko ručnih kontrola bio je da ukucaju tajni kod na tastaturi.
Kod je zapečaćen u kovertu ispod sedišta, koja će se otvoriti u slučaju otkazivanja automatskih sistema.
Koroljev je, međutim, bio među nekoliko ljudi koji je Gagarinu pre leta došapnuo brojeve.
Topovski dizajn Vostoka takođe je olakšao povratak u Zemljinu atmosferu. Astronauti Merkjurija morali su pažljivo da orijentišu svoju kapsulu radi zaštite toplotnog štita.
Vostok je, međutim, bio u potpunosti prekriven materijalom otpornim na toplotu i jednostavno je ponderisan na dnu tako da je bio okrenut u pravom smeru.
- Šta nas čeka na nebu u 2021.
- Sojuz: Sovjetski svemirski relikt koji je opstao
- Lepota svemira od koje zastaje dah - u fotografijama
Ali što se tiče sletanja, Sovjeti su imali problem.
SAD su planirale pljusak u okeanu, dok bi se sovjetski kosmonauti vratili na kopno.
„Nisu mogli usporiti Vostok dovoljno da bi ljudi, ili bilo ko, preživeli sletanje unutar svemirske letelice", kaže Luis.
„I zato je Jurij Gagarin izbačen na šestom kilometru i kapsula je sletela odvojeno."
Za njegovu sledeću svemirsku letelicu, Voshod, Koroljevljevi inženjeri su dizajnirali „meki", normalni sistem za sletanje, koji je uključivao opružena sedišta za kosmonaute i raketni sistem koji bi pucao neposredno pre nego što kapsula padne na tlo.
Današnja svemirska letelica Sojuz koristi sličnu tehnologiju, iako putnici povratak na Zemlju još upoređuju sa velikom brzinom automobilske nesreće.
Druga velika novost kod Voshoda bila je ta što je, iako nije bila veća od Vostoka, da bi se takmičila sa američkom svemirskom letelicom Džemini sa dva čoveka, trebalo da nosi više od jednog kosmonauta.
Tri u stvari... a jedan od njih bi bio inženjer koji je pomogao u njenom dizajniranju.
Ova ideja regrutovanja inženjera, a ne samo pilota, za letenje u svemir bila je još jedna od Koroljevljevih inovacija.
SAD je nisu usvojile sve do ere Spejs šatla.
Dvostruki heroj Sovjetskog Saveza, kosmonaut Aleksandar Aleksandrov, započeće svoju karijeru radeći na Voshodu početkom 1960-tih, a kasnije će leteti Sojuzom tokom dve misije na sovjetske svemirske stanice.
Kada sam ga sreo u Moskvi, pre dve godine, objasnio je Koroljevljevo razmišljanje.
„Cela poenta izbora kosmonauta iz inženjerskih sektora je u tome da bi ti stručnjaci mogli da rade na raketama koje su projektovali i stvorili", rekao mi je Aleksandrov.
„Mogli su razumeti zašto i kako je raketa radila i da steknu iskustvo pilotiranja samom svemirskom letelicom koju su projektovali."
- Zašto nam veštački sateliti zaklanjaju pogled na svemir
- Kakve veze imaju opština Jezero u Bosni i sletanje Nasine letelice na Mars
Cinici bi takođe mogli sugerisati da je inženjer koji je zamislio letelicu takođe leteo, učinio čuda za kontrolu kvaliteta.
Pa ipak, oba leta sa posadom Voshod bila su uspešna - Sovjeti su poslali tri čoveka u svemir 1964. i prvog čoveka koji je hodao u svemiru, Aleksej Leonov, tokom leta Voshod-2 1965.
Međutim, možda najtrajniji Koroljevljev izum bila je raketa Sojuz.
Lanser koji danas koristi Rusija izgleda gotovo identičan originalnom R7 i prožet je sovjetskom jednostavnošću dizajna.
Ne i najmanje važan njegov sistem paljenja.
Sa pet raketnih motora i dvadeset komora za sagorevanje, kao i dvanaest manjih motora koji se koriste za upravljanje, neophodno je da se svi motori istovremeno pale.
U suprotnom, gorivo bi moglo da se izlije iz neosvetljenog motora i da izazove potencijalno katastrofalnu eksploziju.
Ova sinhronost se postiže korišćenjem džinovskih šibica. Jednom kada je Sojuz na nosaču za lansiranje, inženjeri postavljaju palice breze sa dva pirotehnička električna paljenja na kraju u mlaznice rakete.
Oni su povezani mesinganom žicom.
Neposredno pre lansiranja, upaljači se pale i plamen gori kroz žicu.
Kada su sve žice prekinute, to znači da u svakoj mlaznici gori plamen i bezbedno je otvoriti ventile pogona.
Sistem obezbeđuje puštanje goriva samo kada su sve ove džinovske šibice upaljene.
Koroljevljeva kuća u Moskvi - koju mu je (u tajnosti) poklonila sovjetska država 1959. godine - danas je sačuvana kao muzej.
Mesto je ispunjeno spomenicima svemirskog programa koji je nadgledao - modelima aviona i raketa, fotografijama kosmonauta, tehničkim knjigama i papirima.
Izvan njegove radne sobe, jedan od zidova prekriven je detaljnom mapom mesečeve površine.
Koroljevljevi snovi o sletanju sovjetskog građanina na Mesec nikada nisu ostvareni, ali njegovi dizajni žive na današnjim raketama, svemirskim letelicama i svemirskim stanicama.
Šezdeset godina pošto je Jurij Gagarin prvi put obišao Zemlju, inženjer koji je započeo svemirsku trku zaslužuje da se slavi jednako snažno.
Pogledajte video o sovjetskom kosmonautu Juriju Gagarinu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
