Pre više od pedeset godina, deveti album Bitlsa „predstavljao je savršeno prikladan epilog za jednu od najluđih, najuzbudljivijih godina 20. veka", ali do dana današnjeg on ostaje jednako misteriozan i neuhvatljiv kao Mobi Dik.
Pre osam godina, stajao sam u prostoriji u kojoj nije bilo ničeg drugog sem Belih albuma.
Za instalaciju „Kupujemo Bele albume", kalifornijski umetnik Raderford Čeng napunio je malu galeriju na Menhetnu sa 693 vinilne kopije devetog albuma Bitlsa, nekima na zidovima, nekima u rafovima.
Omot, koji je dizajnirao pop-art umetnik Ričard Hamilton, slavno je prazan, ali svaka od tih kopija bila je izbledela, isflekana, iscepana, iscrtana, potpisana ili na neki drugi jedinstven način izmenjena, bilo ljudskom rukom ili prostim protokom vremena.
- Let it Be: 50 godina od poslednjeg albuma Bitlsa
- Da li su Bitlsi pušili u toaletu Bakingemske palate, a ko je krao toalet papir
- Magija Bitlsa - album Ebi Roud ponovo na prvom mestu top lista
Dok sam ih proučavao, slušao sam kako istovremeno svira više kopija prve strane i polako prestaje da bude usaglašeno, pretvarajući ove izuzetno slavne pesme u nešto jezivo i neobično.
Bilo da ga smatrate najboljim albumom Bitlsa ili ne (ja da), to je svakako najbitlsovskiji od svih albuma
Ima nečega u Belom albumu što mami slušaoce da se poigraju s njim.
Džoan Didion je ukrala njegov naslov za zbirku eseja iz 1979. godine, elegiju o kalifornijskim snovima šezdesetih.
Producent Danger Mouse isekao je njegove delove i prekombinovao fragmente uz vokale Džej Zija sa njegovog Crnog albuma da bi napravio meš-ap Sivi album iz 2004. godine.
Džem bend Phish obradio je svih 30 pesama na bini za Noć veštica 1994. godine.
Čarls Menson je, ozloglašeno, imao svoje teorije.
Čak mu je i naslov bio prerađen: Bitsli su ga nazvali Bitlsi, ali su njihovi obožavaoci imali neke druge ideje.
Novo reizdanje iznova je učinilo album nepoznatim, sa 27 demo snimaka, 50 neobjavljenih verzija i temeljenom digitalnom rekonstrukcijom Džajlsa Martina, sina producenta Bitlsa Džordža Martina.
Beli album je jedina ploča najanaliziranije grupe u istoriji popularne muzike koja i dalje zadržava značajnu dozu misterije, prosto zato što ih sadrži toliko mnogo.
Bilo da ga smatrate najboljim albumom Bitlsa ili ne (ja da), to je svakako najbitlsovskiji od svih albuma.
„Velelepna vila"
On, stoga, privlači dve vrste obožavalaca: urednike i širitelje.
Urednik doteruje i skraćuje plejlistu da bi stvorio doslednije zadovoljavajuću ploču.
Širitelj je prihvata onakvom kakva jeste, sa svim njenim nesavršenostima.
Nekada sam se igrao s tim da budem urednik (zbogom „Wild Honey Pie", do viđenja „Savoy Truffle") i završio sa tesno spakovanom plejlistom besprekorno savršenih pesama.
Ali to nije bio Beli album, isto kao što Mobi Dik ne bi bio Mobi Dik bez onih opširnih poglavlja o industriji lova na kitove.
Radni naslov Belog albuma bio je Kuća za lutke i on zaista može da se uporedi sa nekakvom velelepnom vilom, njenim balskim dvoranama, spavaćim sobama, dečjim sobama, podrumima i prostorijama punim smeća koje se retko posećuju.
Započinje vicom, a završava se uspavankom.
Između te dve tačke, ova svaštojedna ploča zagriza u folk, bluz, rokenrol, ska, kantri, du-bop, psihodeliju, Tin pen eli, musique concrete i šlagere, nudeći istovremeno pionirske uvide u prog-rok i hevi metal.
Samo „Happiness is a Warm Gun" je tri pesme u jednoj.
Inspiracije za pisanje pesama uključuje bombonjeru, časopis za oružje, film sa Litl Ričardom, sestru Mije Farou, majmunski seks i, u bodljikavo navijenoj „Glass Onion", istorijat samih Bitlsa.
Dok ga slušate, imate osećaj da gledate eksploziju na usporenom snimku
Beli album je bio prvo izdanje nekog velikog autora koje je nekoherentnost upotrebilo kao svesnu umetničku strategiju.
On sadrži popunjivače mesta iako ne postoje mesta koje treba popuniti, a poslagan je tako da dodatno istakne mešanje arhaičnog i avangardnog, besmislenog i dubokog, velikodušnog i toksičnog, sirovog i prosvetljenog, duhovnog i profanog, očajnički potresnog i suviše glupog da bi se dalo opisati.
Mnogi od ezoteričnih doprinosa Džona Lenona sami su po sebi atak na zdrav razum.
Biti urednik je pretpostaviti da su Bitlsi nekako pogrešili i da bi radije objavili 45 minuta hitova.
Biti širitelj je prihvatiti taj retki, omamljujući kvalitet koji biste mogli da nazovete sveopštost.
Možda su ga zbog toga nazvali Bitlsi.
Ovo su Bitlsi 1968. godine, sugerisao je naslov.
Sve ovo.
Čitava ta prokleta zbrka.
Tokom godina smo saznali skoro sve što može da se sazna o okolnostima njegovog nastanka.
Znamo da se zbog raznih svađa i napuštanja snimanja - prva faza raspada benda - sva četvorica Bitlsa pojavljuju u manje od pola pesama.
Znamo za svađalačko prisustvo Joko Ono, Ringovo uvređeno odsustvo sa „Back in the USSR", Džonov prezir prema Polovoj „bezveznoj muzici za bakice", i tako dalje.
Znamo da su bili manje od godinu dana udaljeni od trenutka kada će se poslednji put zajedno pojaviti u studiju, mada na novoobjavljenim demoima možemo da čujemo i da je tu još uvek bilo mnogo zabave, uprkos tim naprslinama.
Čak i u to vreme, zamišljam, čovek može da čuje grupu drugara iz kvintesencijalnog pop benda kako se cepaju na četiri pojedinca, a njihove muzičke fuzije raspadaju u diskretne žanrovske vežbe.
Kad ga slušate, imate osećaj da gledate eksploziju na usporenom snimku.
„Divlji, uskovitlani duh"
Beli album je, stoga, predstavljao savršeno prikladan epilog za jednu od najluđih, najuzbudljivijih godina 20. veka.
Bitlsi su ušli u studio Ebi Roud da bi započeli snimanje 30. maja, a finalne radove obavili 14. oktobra 1968. godine.
Tokom tog perioda:
- Šarl De Gol je ugušio studentske proteste u Parizu
- tenkovi Varšavskog pakta su ušli u Prag
- Robert F. Kenedi je ubijen u Los Anđelesu
- Džejms Erl Rej je uhapšen za ubistvo Martina Lutera Kinga
- Demokratsku nacionalnu konvenciju u Čikagu obeležili su haos i nasilje na veliko zadovoljstvo republikanskog predsedničkog kandidata Ričarda Niksona
- partija Baas je preuzela vlast u Iraku
- ofanziva Tet se okončala u Vijetnamu
- u Severnoj Irskoj su započele Nevolje
- Endi Vorhol je održao prvu izložbu u Velikoj Britaniji (i preživeo pokušaj atentata)
- feministkinje su protestovale zbog takmičenja za Mis Amerike u Atlantik Sitiju
- okončana je cenzura u britanskim bioskopima, navevši glumačku postavu Kose da izađu na binu goli
- u Velikoj Britaniji je otvorena prva klinika za abortuse
- NASA je lansirala prvu misiju sa čovečjom posadom (Apolo 7)
I to sve za samo 20 nedelja koliko su Bitlsi proveli u studiju.
Bila je to godina u kojoj se sve desilo odjednom.
Ako ste mislili da se stvari raspadaju a centar više ne drži sve na okupu, kako su samo Bitlsi imali savršenu ploču za vas.
Beli album izričito ne registruje gotovo ništa od toga.
U retkim trenucima kad postane političan, on je rasplinut, sitničav ili nejasan.
Džon Lenon je bio toliko sučeljen povodom prolećnog talasa protesta da je sav ulog stavio na „Revolution 1" („Don't you know that you can count me out… in"), a njegov nedokučivi štokhauzenovski kolaž semplova „Revolution 9" sakrivao je više nego što je otkrivao.
Tek je decenijama kasnije Pol Makartni obelodanio da je „Blackbird" zamišljena kao oda ženama iz pokreta za građanska prava.
„Piggies" Džordža Harisona je jetka sačma mizantropije ispaljena ka svakom dovoljno glupom da bude običan.
- Pronađen izgubljeni nastup Bitlsa
- Kad je turista slomljenog srca sreo Bitlse u Indiji
- Devet muzičkih zvezda koje su mrzele vlastite albume
Većina pesama je napisana tokom kursa Transcendentalne meditacije u Indiji, daleko od barikada Pariza ili Praga.
Neki radikali iz '68 negodovali su zbog distanciranosti Bitlsa od prve linije fronta (i sasuli to Lenonu u lice), ali Beli album nije morao da opiše događaje iz te godine da bi dočarao njenu divlju, uskomešanu prirodu.
Poput albuma OK Computer grupe Radiohead ili pesme „Ghost Town" grupe Specials, to je jedna od onih ploča na kojima su se unutrašnja previranja benda pomešala sa nemirom šireg sveta: time što su ostali verni vlastitim tenzijama i nesigurnostima, Bitlsi su se moćno povezali sa svim tim osećanjima kod njihovih slušalaca.
Za mnoge ljude, 1968. je bila uzbudljiva, izluđujuća, oslobađajuća, zastrašujuća, smešna, tužna, depresivna, iscrpljujuća i zbunjujuća godina.
Sa kotrljajućim ludilom u „Helter Skelter", bespomoćnim voajerizmom u „While My Guitar Gently Weeps", samoubilačkim trenjem u „Yer Blues", morbidnim kapricom u „Rocky Raccoon", poraženim uzdahom u „I'm So Tired", halucinogenom nesvesticom u „Dear Prudence", zvučnom olujom u „Revolution 9" i nežnim stoicizmom u „I Will", bio je to album koji je izrazio svaku emociju baš kao i njenu suprotnost.
Ako ste mislili da se stvari raspadaju a centar više ne drži sve na okupu, kako su samo Bitlsi imali savršenu ploču za vas.
U listu Sandej tajms, Derek Džuel je napisao da su Bitlsi „nastali od, i stvarali za, svoje doba."
U mnogo manje bezvremenom prikazu, kritičar Njujork tajmsa odbacio je album kao „pomodna muzika za liftove, saundtrek za kofi šopove, žurke i diskoteke" i nepovoljno ga uporedio sa džez-rok grupom Blood, Sweat and Tears.
Ups.
Ali saosećam sa svakim ko je dobio zadatak da napiše prikaz za Beli album one nedelje kad je izašao, zato što ga je čak i danas nemoguće sumirati.
To ga i čini toliko živim.
Njegov raskošni prethodnik, Sgt Pepper's Lonely Hearts Club Band, ponekad podseća, decenijama kasnije, na 1967. godinu u obliku snežne kugle: izvrstan album, naravno, ali tesno zapečaćen, neprobojan za nove interpretacije.
Beli album zvuči prostrano, nezaštićeno i, na neki čudan način, fleksibilno.
Svaki put kad ga čujem, uvek postoji nešto što sam zaboravio ili što ne mogu da definišem.
Na prvi pogled, jedan od onih pretrpanih, disonantnih pop-art kolaža koji su proslavili Ričarda Hamiltona mogao je da bude prikladniji dizajn omota za album iz kog toliko toga preliva, ali njegov minimalizam prazne table šalje drugačiju poruku: shvatite ga kako hoćete.
Kao što je E.M. Forster rekao za roman Hermana Melvila, „Mobi Dik je prepun značenja: njegovo značenje je već drugi problem."
Više od pedeset godina kasnije, u još jednoj eri previranja, dislokacije, paranoje i konfuzije, Beli album ostaje veliki beli kit popularne muzike: večito uzbudljiv, večito neuhvatljiv.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
