Kada je upitate da se priseti događaja od pre 30 godina, na licu joj se pojave tragovi prošlosti, a ona pomalo nevoljno upita - „a je l' mora?".
Sonja Leka danas živi u Ličkom Petrovom Selu, na 90 kilometara od mesta gde ju je kao studentkinju mašinstva nadomak zvanja inženjerke zatekao početak rata za koji sama kaže da je pokušala da ga potisne u sećanju.
„Dosta mi je, jer se milion puta pričalo o tome, a ja mislim da ne vredi pričati jer se ljudi nisu opametili i neće se opametiti.
„Posle svakog rata, kada prođe neki period, svi se sete eh, da smo bili pametni - pa čemu onda priča", kaže ona za BBC na srpskom.
Generaciju kojoj pripada opisuje kao trajno obeleženu ratnim sukobima, strahovima, izbeglištvom, neizvesnošću povratka.
„Opametili su se oni tihi, koji se ne čuju.
„Onaj ko je osetio rat, kome je neko nestao - taj se mora opametiti i videti celu glupost toga jer se ljudski životi ne mogu vratiti, kao ni izgubljeno vreme moje generacije."
- Kad Vukovar progovori o čemu inače ćuti
- Oluja 25 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora"
- Tri lica Oluje
- Život na granici ne čeka političke odluke
U proleće 1991, na području Like izbili su sukobi između lokalnih Srba i hrvatske policije, a prvi veći oružani okršaj desio se na Plitvičkim jezerima, na Usrks, 31. marta te godine.
Pobunjeni Srbi tvrdili su da se ne osećaju bezbedno u referendumskoj atmosferi u kojoj je Hrvatska glasala o izdvajanju iz Socijalističke Federalne Republike Jugoslavije (SFRJ), dok su hrvatske vlasti tvrdile da žele da uspostave red i kontrolu na teritoriji celokupne Hrvatske.
Događaji su bili uvod u oružani sukob tokom kojeg se u narednim godinama Jugoslavija raspala u krvavom ratu.
Rat menja život - na lošije, ali i bolje
Sonja Leka domaćica je na terasi udruženja „Tara" u kome se žene Ličkog Petrovog Sela okupljaju i neguju stare zanate.
Tišina sela na samoj granici Hrvatske i Bosne i Hercegovine pomalo se i ne uklapa u njen očigledno živi duh „gradske devojke".
„Rat mi je totalno promenio način života na lošije, ali i na bolje - zbog same filozofije života.
„Ne uzbuđujem se više zbog trivijalnih stvari, nisu mi više bitne sitnice, imam li ovo ili ono, važno mi je samo da imam internet i da sopstvenu energiju ne rasipam bez veze - važno je da si sit i zdrav."
Prisećanje na „stari život" zato će prolaziti uz stalne opaske da je duboko potisnut, ali se obrisi promena pojavljuju 1991.
„Te promene nisu spore, ne ide ni prebrzo, ali polako osećaš da nešto ne štima - da nisi siguran u stanu, gradu, u vlastitoj zemlji, da se prave razlike.
„Moja familija ima nasleđene traume iz Drugog svetskog rata, kao nasleđena memorija da nam se isto moglo desiti - odlučili smo da nećemo čekati."
Na prostoru Like, 1941. godine uspostavljena je vlast nacističke Nezavisne države Hrvatske, a Srbi, Romi i Jevreji ubijani su ili odvođeni u koncetracione logore.
Karlovac su zamenili Ličkim Petrovim Selom gde ih je i sustigla vest o prvim pucnjavama poslednjeg dana marta 1991.
„Sećam se magle, u selu je nastala gužva, svi su bili iznenađeni, ali verovali smo da ćemo imati zaštitu Jugoslovenske narodne armije i da se nemiri neće dozvoliti.
„Kad sam se vratila u Karlovac, po kafićima se više nije govorilo, već se šaputalo - atmosfera je bila sasvim drugačija."
Ratne godine u Ličkom Petrovom Selu značile su trajnu promenu životne sudbine.
„Slušala sam kako se pojavio internet, a ja živim u selu, strepim svako veče da li će neko doći na vrata i nemam struje.
„Kada sam dolazila u Beograd, nisam palila svetlo u kupatilu, nisam prala kosu uveče - ponašala sam se kao da nema struje.
„Srozaš se, a onda počneš da razmišljaš kako nisi to zaslužio, da tako završiš."
Rezignacija životom imala je i neobične „žrtve".
„Pisala sam i dnevnik, ali ga nigde sada ne mogu naći.
„Mislim da sam, u sopstvenom filozofiranju, u jednom trenutku rešila da ga bacim jer nikome neće koristiti, niko neće učiti na tuđem iskustvu."
- Šta je Zagrebu ostalo od Milana Bandića
- Balkanska iskustva sa mirovnjacima - od pomagača do tražioca pomoći i nazad
Posle akcije hrvatske vojske Oluja 1995, odlazi kao izbeglica u Beograd, gde živi kod rodbine narednih sedam godina koje opisuje kao „neugodne".
U rodni kraj najpre se vraća njen otac, a onda i 2002. godine ona rešava da se trajno preseli na selo.
„Jedini uslov je bio da stave dve utičnice za telefon - želela sam internet, a od prvih para sam kupila kompjuter.
„Počela sam da tkam tradicionalne torbe koje sam želela da prodajem na Plitvicama, ali sam onda naučila šta su udruženja i odlučili smo da osnujemo nešto."
Ponosno će istaći da je sve o udruženjima naučila na internetu, a s nešto gorčine u glasu i da ljudi retko dele znanja već mnogo radije - podozrenje, čak i njeni sunarodnici.
„Svi su bili veoma skeptični, em su svi govorili da su žene pa se lako posvađaju, em je bilo primera da su izbijale svađe i na nacionalnoj osnovi.
„Danas nema otvorenih ekscesa, ali podela ima - uspomene su još sveže."
O udruženju se pisalo i u Japanu, stranci su oduševljeni tradicionalnim proizvodima od vune iz Like.
Leka je tako zaokružila lički identitet, za koji kaže da je najtačnije definiše.
„Ja u svim prijavama, gdegod ima mogućnosti, napišem da je moja država SFRJ - uostalom, u njoj sam rođena.
„Danas sam ja Srpkinja u Hrvatskoj i ne mogu reći da sam iz Srbije, kad nisam."
Amaterski se bavi fotografijom, kaže da joj je za slike njenog kraja dovoljan samo telefon koji uvek ima u džepu.
„Ja se ispunjavam tim prostorom, volim širinu, slobodu.
„A to je meni donelo ratno iskustvo."
- Tri decenije od dana kada je Hrvatska odlučila da napušta Jugoslaviju
- Zašto će biti važan „Poslednji Srbin u Hrvatskoj"
„Hrvatska" i „srpska" smena u restoranu
Željko Orešković ima hotel, restoran, planove za najveći apartmanski kompleks na Plitvičkim jezerima.
Ima i nadimak, Macola - a i smisao za humor kada pokušava da odgovori na pitanje o odnosima Srba i Hrvata koji rade u njegovim turističkim kapacitetima.
„Ja njih podelim - Hrvati rade do podne, Srbi popodne, da ne bi bilo rata u kuhinji.
„Šalim se, naravno - to su generacije koje dođu ovde da rade, da zarade za hleb."
Orešković je u Korenicu došao neposredno posle Oluje 1995. godine iz 40-ak kilometara udaljenog Ličkog Lešća.
„Odmah sam kupio jedan lokal, pa još jednu kuću od vlasnika.
„Ranije sam vozio autobus, pa sam znao koliko ljudi prolazi ovim putem i zato sam došao ovde."
Osim što je zatekao ruševine, nije zatekao ono što mu je bilo neophodno za posao - ljude, koji su kraj napustili zbog rata i izbeglištva.
„Teško je bilo naći radnike, ovde nije bilo ljudi.
„Meni nikad nije bilo bitno ko je Srbin, a ko Hrvat - bitno je da je čovek.
„Ta pitanja su ljudima nametnuta - u ratu će ili on ubiti tebe, ili ti njega."
Zbog toga putnike, kamiondžije, a posebno vozače autobusa u Lici danas služe radnici iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, čak i Severne Makedonije.
„Kad čovek radi, nema vremena ni želje da razmišlja o ratu, o politici.
„Misli samo kako da preživi, dobije platu."
Mnogi nisu bili toliko strpljivi, pa je zato prosek godina stanovnika u ličkom kraju među najvišima u Hrvatskoj.
Mladi svih nacionalnosti ponovo se sretnu, ali u inostranstvu - iako im Orešković pomalo sanjarski predviđa neočekivani povratak.
„Ja sam prošao ceo svet, ali nigde se ne živi kao ovde.
„Mislim da će se ljudi brzo vraćati i počinjati da cene šta imaju ovde - da ovde rade kao što rade u inostranstvu, imali bi deset puta više."
- Heroji koji su prkosili ratu - zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo
- Zašto je Jasenovac „propuštena prilika" za pomirenje
Ante i Mišo
Opština Korenica izgubila je reč „Titova" u imenu, ali već drugi mandat ima tandem Hrvata Antu Kovača i Srbina Mišu Pricu na njenom čelu.
Kovač je na nedavnim lokalnim izborima osvojio drugi mandat predsednika opštine kao nosilac nezavisne liste - u Korenici tradicionalne stranke nemaju vlast već petu godinu.
„Ja sam rekao da Srbima neću obećavati ništa, osim da ih neću preskakati.
„Kad stavljamo rasvetu - stavljamo po redu, kad asfaltiramo - asfaltiramo po redu", kaže on, dok očima hvata pogled zamenika Miše Price.
Napominje da sve napetosti u regionu potiču iz dobre koordinacije srpskih i hrvatskih radikalnih političara koji udruženim snagama kroz zapaljive izjave doprinose međusobnom uspehu.
„Mislim da ovde žive dobri ljudi, ali mi u 50 godina variramo od bratstva i jedinstva do silovanja, klanja i ubijanja.
„Kad se sve završi, mi ne prođemo terapiju i odmah pričamo o ljubavi - a ja sam za to da gledamo interese."
Poklapanje interesa pronašli su delimično i u prošlosti.
„U kampanji smo tražili dodirne tačke, a ispostavilo se da to nije samo pitanje Srba i Hrvata već i Hrvata domaćih i Hrvata iz Bosne.
„Ispostavilo se da nam je svima zajedničko da smo napustili ognjište, a i da smo iznevereni od strane bivše vlasti."
Profesor hrvatskog jezika u ovaj kraj se doselio 2005. godine kada je na konkursu dobio posao nastavnika u školi, u vreme koje i sam opisuje kao mnogo teže nego današnje.
„Ovde nema odvojenih škola, mada je 2005. bilo indoktrinacije do te mere da su nastavnici maltretirali decu na nacionalnoj osnovi.
„Ako neko u hodniku škole pusti misu, to smeta i meni kao Hrvatu katoliku, jer tome tu nije mesto."
Svestan je Kovač da Srbi izbegli u akciji Oluja po povratku u Liku nisu bili dočekani sasvim raširenih ruku.
„Po povratku, Srbi su bili građani drugog reda i nisu mogli da dobiju državne poslove.
„Zato su se mnogi okrenuli stočarstvu i tako - obogatili."
Dopunjen je tako izvor prihoda opštine koja gotovo u potpunosti zavisi od Nacionalnog parka Plitvička jezera - četiri hiljade stanovnika Korenice ugošćava milion i 700 hiljada turista na Plitvicama godišnje.
Ipak, ni to nije dovoljno da zadrži ljude da se trajno nastane u ovom delu Hrvatske - predsednik opštine Kovač iznosi podatak da u Ličko-senjskoj županiji na kilometru kvadratnom živi svega šest stanovnika.
U Korenici je taj prosek osam do devet.
Kaže da mu je prioritet u opštinskom radu bio na zapuštenoj infrastrukturi, bazičnom snabdevanju vodom, dok za nešto više smatra da je potrebno da i turisti ostanu duže od jedne i po noći, koliko je trenutni prosek.
„Mi smo predlagali da nekadašnji vojni aerodrom Željava bude spomenik komunizmu, kroz Muzej Hladnog rata - svaka zemlja bi imala paviljon, da ispriča sopstvenu priču, a njihovi turisti, koji idu ovuda na more, obilazili bi kompleks.
„Tu bi došlo da živi bar deset istoričara, otvarala bi se radna mesta i za visoku stručnu spremu.
„Ne želim nikoga da potcenjujem, ali nama odlazi edukovana populacija, a preostaju kuvari i konobari - uz svu važnost posla kojim se bave."
- Sitnice koje život znače: Šta su sve poneli izbegli u Oluji
- Ambasador Hrvatske u Beogradu: „Žalosno je da nas poplave i potresi poučavaju da smo ljudi"
Kovačev zamenik Mišo Prica na lokalnim izborima nije imao rivala.
Politikom se bavi uz turizam - trenutno ima dve kuće sa apartmanima, a sređuje i treću.
„Ko ne čuva ovce ili se ne bavi turizmom - gotova mu je priča!
„A najgori je svaki početak - ko je krenuo ranije, već se za nešto izborio, sad bi početak bio još teži."
Prica kaže da ne raspolaže zvaničnim podacima o broju Srba u Korenici, ali tvrdi da na biračkim spiskovima ima oko 900 ljudi sa pravom glasa za manjinske liste mada procenjuje da je stalno naseljenih oko 500.
Pre rata, navodi on, samo u Korenici je živelo oko pet hiljada Srba.
Srbi zvanično čine 27 odsto stanovnika Korenice, a Prica kaže bi bio prezadovoljan da predstojeći popis pokaže da ih je i 20 odsto.
On se u Korenicu vratio posle skoro decenije izbeglištva u Subotici, pošto su mu vraćeni ključevi od kuće u koju su bili naseljeni Hrvati, takođe izbeglice.
„Video sam ovde neku budućnost - završićemo kuću, bavićemo se turizmom, znam jezike.
„Mlađi sin je od mene tražio i sve da prodamo, pa od toga kupimo automobile - ja sam to sve saslušao, doneo ovakvu odluku i nimalo se ne kajem."
Ne kaje se ni zbog onoga što se dešavalo 1991. godine, kada su počeli njegovi dani sa oružjem - što ni jednog trenutka ne krije već otvoreno kaže da je pušku „nosio svako ko je mogao".
„Tu sliku je teško zaboraviti - zima, sneg, tenzije, logični bunt naroda.
„Možda se moglo i drugačije, ali mislim da neko i nije hteo da bude drugačije pa je od tog dana krenulo sve loše za nas."
Iz 1991. godine lako će Prica preskočiti još pola veka unazad.
„Strah se nadovezao na 1941. godinu, mi smo iz priča znali šta se tada dogodilo i plašili smo se da ne dođe neko i ubija familiju.
„Ta slika je inicirala borbu za normalno življenje, to je bila borba za opstanak i slobodu."
Proleće 1991. produžilo se na četiri duge godine sukoba.
„Potpuno mi je promenjen život.
„Kad smo se vraćali kući s položaja, na kupanje, svima sam govorio da to neće moći dugo - ali je ipak predugo trajalo, svako malo je neko ginuo, pa sam mojima rekao da budu spremni i ako dođe red na mene."
- Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“
- Kako su četiri momka iz Pule probila kulturni embargo u Srbiji
Trideset godina kasnije, na pitanje kako se zove njegova država, bez oklevanja kaže da odgovor nije lak.
„Jednostavno pitanje, ali za mene vrlo nezgodno.
„Država mi je Hrvatska, imam dokumenta i poštujem zakone, ali ja uvek govorim da mi je Srbija jednako bitna i da je volim."
O ljubavi će nešto kasnije, dok se rado zajedno slikaju pod hrvatskim grbom, progovoriti i njegov opštinski šef, načelnik Ante Kovač.
„Ja obožavam Korenicu, ali je Mišo sigurno voli i više.
„Ja ne smatram da je moguće da Srbi ovu opštinu vole manje od mene."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
