Tridesetog juna 1908. godine, eksplozija se pronela vazduhom iznad zabite šume u Sibiru, blizu reke Podkamenaja Tunguska.
Smatra se da je vatrena lopta bila široka između 50 i 100 metara.
Opustošila je 2.000 kvadratnih kilometara tajge u ovoj oblasti, porušivši oko 80 miliona drveća.
Zemlja se zatresla.
Prozori su popucali u obližnjem gradiću više od 60 kilometara dalje.
Tamošnji stanovnici osetili su vrelinu udara, a neki su čak bili oboreni sa nogu.
Udarac je pratila buka nalik padanju kamenja sa neba ili pucnjave iz pušaka.
Srećom pa je oblast u kojoj se desila ova masovna eksplozija bila retko naseljena.
- Kiša meteora: Šta je i kako nastaje
- Šta nam otkriva dugo iščekivani izveštaj Pentagona o NLO-ima
- Misterije svemira i nestanak džinovske zvezde
Nema zvaničnih izveštaja o ljudskim žrtvama, mada je jedan lokalni uzgajivač jelena navodno stradao nakon što ga je eksplozija odbacila u drvo.
Stotine irvasa takođe je bilo pretvoreno u ugljenisana trupla.
Prema iskazu jednog svedoka, „nebo se razdvojilo, a visoko iznad šume čitav severni deo neba izgledao je kao da je prekriven vatrom…".
„U tom trenutku, došlo je do velikog praska na nebu i čuo se glasan zvuk udarca.
„Udarac je bio praćen bukom nalik kamenju koje pada sa neba ili pucnjavi iz pušaka."
Ova „Tunguska eksplozija" ostaje najsnažnija te vrste zabeležena u istoriji - proizvela je oko 185 puta više energije od atomske bombe bačene na Hirošimu (prema nekim procenama, čak i od toga više).
Seizmički potresi primećeni su na takvim udaljenostima kao što je Velika Britanija.
A opet, više od stotinu godina kasnije, istraživači i dalje postavljaju pitanja šta se tog sudbonosnog dana tačno desilo.
Mnogi su ubeđeni da je za eksploziju bio odgovoran asteroid ili kometa.
Ali pronađeno je vrlo malo ostataka ovog velikog vanzemaljskog predmeta, otvorivši put mnogo ekstravagantnijim objašnjenjima za eksploziju.
Tunguska oblast u Sibiru je zabito mesto, sa drastičnom klimom.
Ima dugu surovu zimu i veoma kratko leto, kad se zemlja menja u blatnjavu nenastanjivu močvaru.
Zbog toga je veoma teško stići u tu oblast.
Kad se desila eksplozija, niko nije otišao na lice mesta da je istraži.
To je delimično tako zato što su ruske vlasti imale mnogo prečeg posla od zadovoljavanja naučničke znatiželje, kaže Natalija Artemijeva iz Planetarnog naučnog instituta iz Tusona, u Arizoni.
Zatekao je ogromnu oblast s oborenim drvećem, prostirući se na teritoriji širokoj 50 kilometara.
Politički sukobi u zemlji su se pojačavali - Prvi svetski rat i Ruska revolucija bili su udaljeni svega nekoliko godina.
„Bilo je samo par napisa u lokalnim novinama, čak ni u Sankt Petersburgu ili Moskvi", kaže ona.
Tek je nekoliko decenija kasnije, 1927. godine, ruski tim predvođen Leonidom Kulikom konačno otputovao do te oblasti.
On je naišao na opis događaja šest godina kasnije i ubedio ruske vlasti da je taj put neophodan.
Kad je konačno stigao tamo, razaranje je i dalje bilo itekako očigledno, skoro 20 godina posle eksplozije.
Zatekao je ogromnu oblast sa oborenim drvećem, prostirući se na teritoriji širokoj 50 kilometara u neobičnom obliku nalik leptiru.
Pretpostavio je da je u atmosferi eksplodirao meteor iz svemira.
Čudilo ga je što nema kratera nastalog od udara ili, zapravo, nikakvih ostataka meteora uopšte.
Da bi to objasnio, sugerisao je da je močvarno tlo bilo suviše meko da bi sačuvalo šta god da je udarilo u njega i da su ostaci posle sudara ostali duboko zakopani u njemu.
Kulik se i dalje nadao da može da pronađe ostatke, kao što je i napisao u svojim zaključcima iz 1938. godine.
„Trebalo bi da očekujemo da naiđemo, na dubini jedva manjoj od 25 metara, smrskanu masu tog niklovanog gvožđa, pojedinačne komade koji bi mogli da teže do sto ili dvesta metričkih tona.
Neki su sugerisali da bi Tungunska eksplozija mogla da bude rezultat sudara materije i antimaterije
Ruski istraživači su kasnije saopštili da je razaranje izazvala kometa, a ne meteor.
Komete se uglavnom sastoje od leda - ne od stene, kao meteoriti - tako da bi odsustvo fragmenata tuđinske stene imalo više smisla.
Led bi počeo da isparava odmah po ulasku u Zemljinu atmosferu i nastavio to da čini kad udari u zemlju.
Ali to nije bio kraj ove rasprave.
Zato što je tačan identitet eksplozije bio nepoznat, brzo su počele da niču neobične alternative.
Neki su sugerisali da bi Tungunska eksplozija mogla da bude rezultat sudara materije i antimaterije.
Kad se to dogodi, čestice se dezintegrišu i emituju snažne nalete energije.
Drugi predlog bio je da je izvor nuklearna eksplozija.
Još ekstravagantnija sugestija bila je da se vanzemaljski svemirski brod srušio na lokaciji tokom potrage za pijaćom vodom Bajkalskog jezera.
Kao što biste mogli da pretpostavite, nijedna od tih teorija nije se primila.
Potom, u ekspediciji iz 1958. godine na samo mesto događaja, istraživači su u tlu otkrili sićušne ostatke silikata i magnetita.
Dodatne analize pokazale su visoku koncentraciju nikla, poznatog sastojka meteorske stene.
Objašnjenje sa meteorom izgledalo je ispravno posle svega - i K.
Florenski, autor izveštaja o događaju iz 1963. godine, bio je rešen da jednom za svagda pokopa sve fantastičnije teorije:
Njih su više brinuli veći asteroidi koji bi mogli da izazovu globalna izumiranja
„Iako sam svestan prednosti senzacionalističkog publiciteta prilikom skretanja pažnje javnosti na neki problem, mora se istaći da nezdravo interesovanje iskazano kao posledica izvitoperenih činjenica i dezinformacija nikad ne sme da se koristi kao osnova za unapređenje naučnog znanja."
Ali to nije sprečilo druge da se pojave sa još maštovitijim idejama.
U cenjenom časopisu Nejčer, 1973. godine objavljena je studija koja je sugerisala da se crna rupa sudarila sa Zemljom i izazvala eksploziju.
Drugi su brzo opovrgli tu teoriju.
Artemijeva kaže da su ovakve ideje prosto nusprodukt ljudske psihologije.
„Ljudi koji vole tajne i 'teorije' obično ne slušaju naučnike", kaže ona.
Ogromna eksplozija, u sadejstvu s odsustvom kosmičkih ostataka, plodno je tle za ovakvu vrstu spekulacija.
Ali ona kaže i da naučnici moraju da preuzmu izvesnu odgovornost, zato što im je trebalo mnogo vremena da analiziraju mesto eksplozije.
Njih su više brinuli veći asteroidi koji mogu da izazovu globalna izumiranja, kao što je to učinio asteroid Čiksklab.
On je iskorenio većinu dinosaurusa pre 66 miliona godina.
Jedan tim je 2013. godine priveo kraju većinu spekulacija iz prethodnih decenija.
Predvođeni Viktorom Kvasnicijom iz Nacionalne akademije nauka Ukrajine, istraživači su analizirali mikroskopske uzorke stena sakupljenih sa mesta eksplozije 1978. godine.
Stene su bile meteorskog porekla.
Ključno, fragmenti koje su analizirali bili su izvađeni iz sloja treseta poreklom iz 1908. godine.
Razne gravitacione interakcije mogu da dovedu do toga da asteroidi drastičnije promene orbitu
Ostaci su sadržali tragove minerala ugljenika po imenu lonsdelit, koji ima kristalnu strukturu skoro kao dijamant.
Ovaj konkretan mineral poznat je po tome da se formira kad struktura koja sadrži grafit, poput meteora, udari u Zemlju.
„Naša studija uzoraka iz Tunguske, kao i istraživanje mnogih drugih autora, ukazuje na meteorsko poreklo Tunguske ekskplozije" kaže Kvasnicija.
„Mi smatramo da se u Tunguskoj nije desilo ništa paranormalno."
Glavni problem, kaže on, jeste taj što su istraživači proveli suviše vremena tražeći krupne komade stena.
„Trebalo je tražiti veoma male čestice", kao što je ova koju je proučio njegov tim.
Ali to nije konačan zaključak.
- Naučnici priredili „novi atlas univerzuma“
- Kročite na planetu na kojoj pada kamena kiša, a okeani su od lave
- Perseidi - kiša meteora poput nijedne druge
Meteorske kiše se dešavaju često.
Mnoge manje takve kiše su neprimećeno mogle da ostave svoje ostatke na Zemlji.
Uzorci sa meteorskim poreklom mogli su da poteknu baš iz jedne od njih.
Neki istraživači su takođe izrazili sumnju da sakupljeni treset datira zapravo iz 1908. godine.
Čak i Artemijeva kaže da mora da revidira svoje modele da bi razumela potpuno odsustvo meteorita iz Tunguske.
Ipak, u skladu sa ranim opservacijama Leonida Kulika, danas najširi konsenzus ostaje da je Tungunsku eksploziju izazvalo ogromno kosmičko telo, poput asteroida ili komete, u sudaru sa atmosferom Zemlje.
Većina asteroida ima stabilne orbite i mogu se naći u asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera.
Međutim, „razne gravitacione interakcije mogu da dovedu do toga da asteroidi drastičnije promene orbitu", kaže Garet Kolins sa Imperijalnog koledža u Londonu.
Ova stenovita tela povremeno mogu da uđu u Zemljinu orbitu, što ih može prebaciti na trasu sudara sa nama.
U tački u kojoj jedan od njih uđe u našu atmosferu i počne da se raspada, on postaje poznat kao meteor.
Ono što je Tungusku eksploziju učinilo toliko dramatičnom bilo je što je to bio izuzetno redak događaj onoga što istraživači nazivaju „megatonski" događaj - jer je emitovana energija bila otprilike 10-15 megatona TNT-a, mada su iznesene i veće procene.
To je i razlog zašto je toliko teško do kraja shvatiti Tungusku eksploziju.
To je jedini događaj te jačine koji se desio u skorijoj istoriji.
„To ograničava naše razumevanje", kaže Kolins.
Artemijeva sada kaže da postoje očigledni stadijumi koji su se odigrali, a koje je ona istakla u pregledu objavljenom u Godišnjem pregledu zemaljske i planetarne nauke 2016. godine.
Većina ljudi misli da oni nagrnu iz otvorenog svemira i ostave za sobom krater
Kao prvo, kosmičko telo je ušlo u našu atmosferu pri brzini od 15-30 kilometara u sekundi.
Srećom pa nas naša atmosfera dobro štiti.
„Raspršiće stenu po širini manju od fudbalskog terena". objašnjava istraživač NASA-e Bil Kuk, koji predvodi NASA-inu Kancelariju za meteoridno okruženje.
„Većina ljudi misli da oni nagrnu iz otvorenog svemira i ostave za sobom krater, a da u zemlji ostane ogromni komad stene koji se puši. Istina je upravo suprotna."
Atmosfera će uglavnom razbiti stene nekoliko kilometara iznad Zemljine površine, proizvevši povremenu kišu manjih stena, koje, kad udare u zemlju, već budu hladne.
U slučaju Tunguske eksplozije, meteor koji je padao mora da je bio izuzetno krhak, ili je eksplozija bila toliko jaka da je uništila sve ostatke osam do 10 kilometara iznad Zemlje.
Ovaj proces objašnjava drugi stadijum događaja.
Atmosfera je raspršila predmet u sitne komade, dok ih je istovremeno jaka kinetička energija pretvorila u toplotu.
„Taj proces je sličan hemijskoj eksploziji. Kod konvencionalnih eksplozija, hemijska ili nuklearna energija pretvaraju se u toplotu", kaže Artemjieva.
Snažna vrelina je za posledicu imala udarni talas koji se osetio stotinama kilometara
Drugim rečima, bilo kakvi ostaci onoga što je ušlo u Zemljinu atmosferu pretvorili su se u tom procesu u kosmičku prašinu.
Ako se događaj odigrao na ovaj način, to objašnjava odsustvo velikih komada kosmičkog materijala na licu mesta.
„Veoma je teško pronaći čestice veličine milimetar u tako velikoj oblasti. Zato je neophodno pretražiti treset", kaže Kvasnicija.
Kad je predmet uleteo u našu atmosferu i raspao se, snažna vrelina je za posledicu imala udarni talas koji se osetio stotinama kilometara.
Kad je ovaj nalet vazduha potom udario u zemlju, oborio je svo drveće u blizini.
Artemijeva sugeriše da je ogroman stub dima nastao iz potiska vazduha nagore, kog je potom sledio oblak, „hiljadama kilometara u prečniku".
Ali priča o Tunguskoj eksploziji se tu ne završava. Čak i danas, neki drugi istraživači sugerišu da nam je promakao očigledan trag koji bi objasnio ovaj događaj.
Italijanski tim je 2007. godine izneo pretpostavku da je jezero osam kilometara severozapadno od epicentra eksplozije moglo da bude krater nastao od sudara.
Jezero Čeko, kažu oni, nije postojalo ni na jednoj mapi pre ovog događaja.
Luka Gasperini sa Univerziteta u Bolonji, u Italiji, otputovao je do jezera krajem devedesetih, i kaže da je teško objasniti njegovo poreklo na bilo koji drugi način.
„Sada smo sigurni da je ono nastalo posle sudara, ne od glavnog tela iz Tunguske, već od fragmenta asteroida koji je očuvala eksplozija."
Bilo kakvi „enigmatski" predmet na dnu ovog jezera mogli bi lako da se izvuku uz minimum napora
Gasperini čvrsto veruje da krupan komad asteroida leži deset metara ispod dna jezera, zakopan u sedimentu.
„Bilo bi veoma lako za Ruse da stignu tamo i krenu da buše", kaže on.
Uprkos žestokim kritikama na račun ove teorije, on se i dalje nada da će neko pretražiti jezero u potrazi za ostacima meteorskog porekla.
Da je jezero Čeko krater koji je nastao od udara nije baš popularna ideja.
To je samo još jedna „kvazi-teorija", kaže Artemijeva.
„Bilo kakvi 'enigmatski" predmeti' na dnu ovog jezera mogli bi lako da se izvuku uz minimum napora - jezero nije mnogo duboko", kaže ona.
Kolins se takođe ne slaže sa Gasperinijevom idejom.
On i kolege su 2008. godine objavili opovrgavanje teorije, istakavši da se blizu jezera nalaze „netaknuta starija drveća", koja bi bila potpuno uništena da je nekakav veliki komad stene pao u blizini.
Bez obzira na detalje, uticaj Tunguske eksplozije i dalje se oseća.
Istraživačke studije na ovu temu i dalje se objavljuju.
Danas astronomi isto tako zure u nebo sa moćnim teleskopima u potrazi za znacima da stene sa potencijalom da izazovu sličnu eksploziju idu ka nama i da procene kakav rizik one predstavljaju.
Kad se događaj sličan Tunguskoj eksploziji ponovi, ogromna je verovatnoća da se neće desiti ni blizu ljudske populacije
U Čeljabinsku, u Rusiji, 2013. godine je relativno manji meteor od oko 19 metara ostavio vidne posledice. Ovo je iznenadilo istraživače poput Kolinsa.
Njegovi modeli predvideli su da on neće izazvati onoliku štete kao što je izazvao.
„Najveći izazov je što je ovaj proces kad asteroid naruši atmosferu, uspori, pa krene da se raspada i pretvara svoju energiju u vazduh, jedan veoma komplikovan proces.
Mi bismo voleli bolje da ga razumemo, da bismo bolje predvideli posledice tih događaja u budućnosti."
Ranije se smatralo da se meteori veličine onog u Čeljabinsku pojavljuju otprilike svakih 100 godina, dok se događaji tipa Tunguska dešavaju jednom u milenijumu.
Ova procena je u međuvremenu revidirana.
Meteori veličine onog u Čeljabinsku bi mogli da budu 10 puta češći, kaže Kolins, dok bi Tunguska mogla da se dešava čak na svakih 100 do 200 godina.
Nažalost, mi smo i dalje bespomoćni protiv sličnih događaja, kaže Kvasnicija.
Ako bi se još jedna eksplozija poput Tunguske desila nad nekim naseljenim gradom, dovela bi do hiljada ako ne i miliona žrtava, u zavisnosti od toga gde udari.
Ali nisu sve vesti loše.
Verovatnoća da će se to desiti ekstremno je mala, kaže Kolins, naročito kad se uzme u obzir da je ogromna količina Zemljine površine prekrivena vodom.
„Kad se događaj sličan Tunguskoj eksploziji ponovi, ogromna je verovatnoća da se neće desiti ni blizu ljudskog stanovništva."
Možda nikad nećemo saznati da li je Tungusku eksploziju izazvao meteor ili kometa, ali na neki način to čak nije ni važno.
Oba su mogla da dovedu do žestoke kosmičke pometnje, o kojoj mi i dalje govorimo više od jednog veka kasnije.
Melisa Hogenbum piše članke za BBC Zemlja. Ona je @melissasuzanneh na Tviteru.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
