Bolne i zastrašujuće tajne koje su doskoro boravile u tamnim hodnicima sećanja ili podsvesti sve češće izlaze na videlo.
Sve je više devojaka i žena koje nalaze snage da ispričaju sopstvena traumatična iskustva seksualnog uznemiravanja ili zlostavljanja.
Optužbe za seksualno uznemiravanje devojčica u Istraživačkoj stanici „Petnica" samo su poslednje u nizu slučajeva iznetih u javnost od početka godine - od zlostavljanja u školi glume Miroslava Aleksića do tvrdnje o podvođenjima devojaka u Jagodini.
„Toga će sad biti dosta, meni je koleginica koja je psihoterapeutkinja rekla da otkad je slučaj Aleksić bio u medijima, klijenti su odjednom počeli da pričaju o seksualnom zlostavljanju.
„Nisu uopšte došli iz tog razloga, ali zbog toga kako su te priče izašle u javnom prostoru, one osećaju da je sad u redu da se o tome priča", kaže za BBC na srpskom Ana Todorović, psihološkinja iz Srbije koja radi kao naučna saradnica u Oksfordskom centru za emocije i afektivnu neuronauku.
- „Užasno je teško, silovana sam sa sedam godina" - slučaj iz Srbije pokrenuo lavinu ispovesti u regionu
- Evo kako izgleda seksualno zlostavljanje
- Slučaj Petnica i seksualno nasilje: Šta do sada znamo
Pre dolaska u Veliku Britaniju Todorović je predavala na seminaru iz psihologije u Petnici, pa na optužbe za uznemiravanje pet bivših polaznica protiv jednog muškarca da ih je uznemiravao ne gleda samo profesionalno.
„Ja sam tamo bila pre 15-20 godina kad sam bila na studijama i u mom društvu sad se javljaju devojke sa tim pričama, a toga sigurno ima i u mlađim generacijama.
„Verujem da je u celoj zemlji krenuo mali talas poveravanja", dodaje Todorović.
Ovaj slučaj se delimično razlikuje od prethodnih jer je, čak i na društvenim mrežama značajno manje optužbi da su žrtve ili njihovi roditelji krivi za ono što se desilo.
Takođe, izostali su komentari da „žrtve to koriste za samopromociju", jer su želele da budu anonimne.
A to je korak u dobrom pravcu, smatra Todorović.
- Otkud plišane igračke na trgovima u Crnoj Gori
- Nasilje u tramvaju: Zašto se „smrznemo" kada smo svedoci nasilja
- U paklu seksualnog zlostavljanja
Šta uraditi kad vam neko ispriča lično iskustvo?
Kako se postaviti ako drugarica, ćerka ili poznanica ispriča da je doživela neprijatnost sa učiteljem, nastavnikom ili trenerom?
Psiholozi se slažu da je najvažnije pažljivo saslušati, sve dok imaju potrebe da govore.
„Kad čujete priče koje su strašne, prvi impuls je da ih negirate, pomislite 'to mora da je neki nesporazum, možda nije baš tako strašno', ali sve te misli treba da odagnate.
„To ne treba da iskažete, već da pošaljete poruku verujem ti", ističe Todorović.
Druga važna poruka bliskoj osobi treba da bude „žao mi je, to nije smelo da ti se desi", dodaje.
Njima je potreban neko ko može da ih čuje, a neće ih osuditi, savetuju stručnjaci.
„Žrtve treba slušati, treba im verovati i skinuti to breme krivice, srama i odgovornosti, i treba ih podržati.
„Ti saveti su univerzalni i važe i za prijatelja i za terapeuta i za roditelja", smatra i Ivana Jakšić, socijalna psihološkinja sa Fakulteta političkih nauka.
Ako se i vama desilo nešto slično, imaćete želju da odmah podelite isksutvo. Ali - strpite se.
„Kad vam se neko poverava, nemojte pričati o sebi.
„Zahvalite se osobi na poverenju koje vam je ukazala i obećajte joj da nikome nećete reći šta joj se dogodilo bez njenog eksplicitnog pristanka", savetujeTodorović.
Žrtva treba sama da odluči želi li da taj razgovor bude početak njenog poveravanja vama ili drugima.
U razgovoru se može pomenuti i mogućnost obraćanja nekoj od nadležnih službi, savetovalištu ili policiji, ali bez insistiranja.
„Ne forsirati ništa i ono što je važno zapamtiti - ovo sve ne mora da bude u jednom razgovoru.
„Bitno je da (žrtva) od vas dobije potvrdu da je ona okej i da ste spremni da je slušate kada je ona spremna da priča", navodi Todorović.
Šta ne treba raditi?
Ništa što bi osobu koja se poverava moglo dodatno da povredi.
Iako treba saslušati s pažnjom, bitno je ne „kopati" previše.
Prema mišljenju stručnjaka, nije dobro ni pokušavati da se razgovor prebaci na veselije teme, niti sugerisati da to što se desilo „nije tako strašno".
„Sve rečenice koje počinju sa `Eto, bar si sad jača` ili `Eto, bar si naučila` treba izbegavati", upozorava Todorović.
Trauma nije samo iskustvo povređivanja ili nasilja, već i neadekvatna reakcija koja usledi, te zato treba biti vrlo obazriv.
„Mi kao prijatelji ili bliske osobe hoćemo da tu situaciju popravimo, da im oduzmemo bol, ali to jednostavno nije moguće.
„Ono što je njima potrebno je da prihvatimo da ih to boli", dodaje psihološkinja.
To je posebno važno kada dete poželi da pred roditeljem odškrine vrata neprijatnih iskustava.
- Seksualno nasilje u Srbiji - kome se obratiti za pomoć
- Kako da učimo decu da kažu „da", ali i „ne"
- Šta raditi ako dete pretrpi seksualno zlostavljanje
Kako da se postave roditelji?
Ipak, i u toj situaciji stručnjaci savetuju roditelje da najpre saslušaju i smireno postupe.
„Ne sme biti prekomernih reakcija kakvim mogu biti skloni pojedini roditelji - `idem da mu polomim noge`, `treba li ja sad nekog da bijem`, jer takva reakcija kod deteta izaziva strah, sad i za roditelja.
„A uz strah od počinioca, to će dovesti samo do zatvaranja deteta", navodi Ivana Jakšić.
Često se čuju komentari da otuđenost u savremenim porodicama dovodi domanje spremnosti dece da se povere roditeljima.
Treba razumeti da čak i u porodicama ispunjenim ljubavlju i poverenjem, deca oklevaju da se povere roditeljima kako bi ih zaštitila od teških saznanja, objašnjava Jakšić.
„Ipak, osnovni razlog zbog kojeg žene ne prijavljuju nasilje je da veruju da su same krive za to što im se dogodilo ili bar da nisu bile dovoljno snažne ili mudre da se odbrane", kaže Jakšić.
Isti obrazac važi i za Petničarke, po pravilu uspešne i talentovane učenice i naučnice.
„I one razmišljaju - eto, otišla sam tamo da budem najpametnija, a šta mi se dogodilo, kako sam mogla da budem tako glupa, kako sam podlegla njegovoj manipulaciji", ukazuje ona.
Otuda negiranje, potiskivanje i zaboravljanje - sve su to odbrambeni mehanizmi.
Kako se odupreti?
Postoje istraživanja, kaže Jakšić, koja potvrđuju da ukoliko dete, tokom ranog detinjstva, raste uz roditelje koji ga prihvataju bezuslovno onakvo kakvo jeste i dozvoljavaju da pogreši - ono će kasnije lakše smoći snagu da im saopšti i loša iskustva, bez bojazni da će biti osuđivana ili odbačena.
„Važno je da to roditelji eksplicitno kažu deci, iako se to podrazumeva - ukoliko ti se dogodi bilo šta, ukoliko misliš da si pogrešio ili pogrešila, neka ti roditelji budu prva adresa kojoj ćeš se obratiti.
„U redu je, nećemo te zbog toga manje voleti, svi smo nekad pogrešili", predlaže Jakšić.
Percepcija sebe kao žrtve - koja je uvek nedostatna, manjkava - srozava samopoštovanje, a to može biti uvod u anksioznost i depresiju, upozorava ona.
To je univerzalni mehanizam koji važi za sve žrtve, ne samo one koje su preživele seksualno nasilje.
„Roditelji od rođenja treba da grade takav odnos sa decom i da od njih ne zahtevaju perfekciju", dodaje Jakšić.
To bi, kaže, trebalo da važi u svim, pa i u slučajevima nadarene dece, poput one koja su pohađala i pohađaju „Petnicu".
Deca koja su od roditelja dobila poruku da su vredna ljubavi i poštovanja takva kakva jesu, biće ne samo spremnija da se povere roditeljima, već i da reaguju i prijave nasilje drugima.
Kao polaznicu i danas, saradnicu u Petnici, što Jakšić s ponosom ističe, posebno ju je dotakla priča o uznemiravanju koje se godinama, prema navodima iznetim u listu Vreme, dešavalo tamo.
Bila je među saradnicima koji su još u januaru pisali upravi stanice i tražili njihovu odgovornost, ali nije bilo adekvatne reakcije dok se priča nije pojavila u medijima.
- Podignuta optužnica protiv Miroslava Aleksića
- Dragan Marković Palma u policiji dao iskaz povodom navoda o podvođenju devojaka
- Milutin Jeličić se javio na izdržavanje kazne zatvora zbog nedozvoljenih polnih radnji
- Glumac Branislav Lečić negirao navode o silovanju, tvrdi da je pristao na poligraf
Slučaj Petnica - po čemu je drugačiji?
Uopšteno gledano, ni po čemu, u odnosu na prethodne.
Ponovo je uključen muškarac koji koristi autoritet da zloupotrebljava maloletne ili mlade devojke.
Pet žena, nekadašnjih polaznica ove ustanove, za beogradski nedeljnik Vreme, podelilo je priče o pretrpljenom zlostavljanju.
U blizini ove nadaleko čuvene stanice, u istom selu pored Valjeva, nalazi se i Petnička pećina - mračna i kamena grdosija koja spolja pleni lepotom.
Danas se čini da stanica i pećina, ne dele samo ime i adresu, već da ih veže dublja simbolika.
U tekstu novinarke Jovane Gligorijević stoji da se čovek koji je označen kao nasilnik amaterski bavio fotografijom, te da su, prema navodima devojaka sa kojima je autorka razgovarala, odlazile su kod njega da im pregleda radove, provodeći i po nekoliko sati u njegovim prostorijama.
Neke od njih je prisiljavao da ih fotografiše nage, nekada i pod dejstvom alkohola, dodaje list.
„Kad ste autoritet mladoj osobi, bilo da je reč o studentima ili srednjoškolcima, oni vam se dive", napominje Todorović.
Ona radi u laboratoriji koja se bavi proučavanjem mentalnog zdravlja adolescenata.
Tokom adolescencije, u prirodnom procesu osamostaljivanja, mladi se sve manje i manje oslanjaju na roditelje, a više traže druge izvore autoriteta, dodaje.
„Na tom putu i sklapaju vrlo duboka prijateljstva s drugim ljudima.
„Ne postoji period života kad se toliko vezuju za druge ljude kao u adolescenciji, obično se vezuju za druge adolescente, ali neko ko je odrastao i ko ume tu da se uglavi,može to da iskoristi", upozorava Todoorović.
Većina odraslih će biti dobronamerna i neće to zloupotrebiti, ali slučaj iz Petnice pokazuje onu manjinu.
Kako takvi slučajevi ostaju javna tajna?
Nekadašnji i sadašnji direktor „Petnice" delimično ili u potpunosti negirali su da su znali za takvo ponašanje.
I u ovom slučaju, kao i kod prethodnih, posle pisanja medija ispostavlja se suprotno - kao da su svi znali šta se dešava.
A onda se postavlja pitanje - kako niko od starijih, posvećenih dobrobiti dece, nije reagovao, već je fotografisanje devojčica bilo javna tajna?
Odgovor leži u nekoliko isprepletanih psiholoških procesa, koje je zbog dobrobiti „Petnice" kao naučnog centra za mlade, važno rasvetliti, navodi Ivana Jakšić.
Oni ne aboliraju učesnike, ali objašnjavaju kako „inače ispravni ljudi rade krive stvari".
U stanici, napominje, većinu čine žene, a veći deo njih je imao kontakt sa ovim nasilnikom.
Neke je uspeo da fotografiše, neke ne, ali je verovatno za većinu to bilo neprijatno iskustvo ili trauma, dodaje psihološkinja.
„Onda vi to zaključate negde u svesti i teško vam je da mislite o tome, a zatim dolazite u situaciju da šaljete svoje polaznice kod njega i vama to bolno iskustvo s njim čak ni tad ne dolazi u svest", kaže Jakšić, koja je u Petnici bila i polaznica i predavačica.
Pored mehanizma potiskivanja, među ljudima se javlja i želja za uklapanjem - sa čovekom za koga se danas navodi da je nasilnik, družili su se gotovo svi rukovodioci i većina saradnika.
„On nije imao realnu moć, ali je imao veliki socijalni kapital.
„Da nije bilo toga možda bi on većini dece bio sumnjiv, ovako ljudi kojima se vi divite i poštujete i neverovatni su stručnjaci u oblastima - kad se oni druže s njim, ta zvezdana prašina prelazi i na njega", opisuje Jakšić.
Na kraju, ali ne i manje važno, navodi ono što se stručno naziva difuzija odgovornosti.
„To je kao slučaj nasilja kada je momak udarao devojku na Adi, a niko od prisutnih ne reaguje, čekajući ostale, jednostavno - odgovornost se raspe", kaže Jakšić.
Međutim, „to ne važi za upravu Petnice"` smatra ona, koja nije smela da čeka.
Ove nedelje je Petnice saopšteno da je dosadašnji direktor Nikola Božić podneo ostavku, a prethodno su nadležni započeli istragu o ovom događaju.
Ime čoveka označnog kao nasilnika obelodanio je bivši direktor Vigor Majić za N1.
Iako su rukovodioci najpre tvrdili da je sa njim raskinut radni odnos 2017. godine, utvrđeno je da su ga i kasnije povremeno angažovali.
„Opisivali su ga kao renesansnog genija kome su, eto, u starosti popustile inhibicije, a onda smo videli da su se te stvari dešavale od ranih devedesetih.
„Taj obrazac se provlači i ovde u Engleskoj, uvek se pitaju `šta bi nauka bez tih muškaraca` ili šta će Petnica bez njih, a ta ideja usamljenog genija bez koga se ne može je samo mit", navodi Todorović.
Kakva je situacija u Engleskoj?
I tamo postoje takvi problemi, ali je društvo u Engleskoj - od slučajeva zlostavljanja u katoličkim školama tokom 1990-tih - promenilo stavove.
Kao neprimereno ponašanje smatra se, ne samo, seksualno uznemiravanje maloletnica, već i između profesora i studentkinja na univerzitetima.
„Smatra se neprihvatljivim taj raskorak u moći jer veza ili odnos može u stvari da bude iskorišćavanje studentkinja.
„A za srednjoškolski uzrast je to apsolutno neprihvatljivo", dodaje Todorović.
Postoji i sistemski odgovor - na primer, svaka škola ima savetnika za decu, kome se mogu obratiti u vezi sa nastavom, ali i drugim problemima.
Ana Todorović čuva najlepše uspomene iz perioda provedenog u Petnici, te ju je zato ova priča, o kojoj nije znala dok je radila tamo, dotakla i „nanela puno bola".
„Primećujem sad i neke pokušaje da se omalovaži postupak ovih hrabrih žena, tvrdnjama da sve konce povlači neki muškarac koji se sveti Vigoru Majiću, to je pogrešno.
„To je skretanje pažnje sa žrtava", objašnjava Todorović.
Šta dalje?
Todorović kaže da je izuzetno važno što „postoji javni konsenzus da tako nešto nije smelo da desi".
„To nam pomaže da sad samo odlučimo kako dalje, a svi znamo u kom pravcu i kuda", ističe naučna saradnica sa Oksford univerziteta.
Ana Todorović predlaže da se oforme jasni mehanizmi i uvedu protokoli i kodeksi u svim obrazovnim institucijama, da bi žrtve znale kome da se obrate, ali i gde bi mogle da se informišu šta se podrazumeva pod seksualno zasnovanim nasiljem.
Istovremeno, treba zaposlenima objasniti zašto nije prihvatljivo da budu u vezi sa nekim ko je u podređenoj poziciji ili nad kime imaju moć.
Korak u tom pravcu načinjen je 2017. godine u Srbiji, ali se od njega i pre početka odustalo.
Tada je Ministarstvo prosvete odlučilo da povuče obrazovne pakete Incest trauma centra koji su se bavili ovom problematikom.
Radilo se o brošurama kako da kroz različite predmete nastavnici u osnovnim i srednjim školama deci objasne pojmove, ali i kako da se oni ophode ako im se požale na neki oblik nasilja ili trauma.
„Propustili smo taj voz, rekli su da nam to ne treba, a sad vidimo da nam i te kako treba.
„I za decu i za odrasle", podseća Ivana Jakšić.
Kao ilustrativan primer navodi kako je čak i na vrtićkom uzrastu objašnjeno u kojim situacijama dete treba da se obrati roditeljima i vaspitačima - kada dodiri neke osobe u predelu donjeg veša čine da se oseća ,,kao kišni oblak", a ne ,,toplo kao sunce".
U konkretnom slučaju Petnice, Jakšić priželjkuje sudski epilog.
„Bilo bi sjajno da do toga dođe, jer bi to i drugim žrtvama vratilo poverenje u policijske i sudske organe, mada je za neka dela nastupila zastara, ali i to je u redu.
„Žrtve nikome ne duguju da prijave nasilje, samo je važno da one zacele, a mi smo tu da im pomognemo", zaključuje Jakšić.
Psihičku, pravnu i lekarsku pomoć žrtve mogu zatražiti i pozivima na:
- SOS linija za žrtve nasilja - 0800 222 003
- SOS telefon Autonomnog ženskog centra - 0800 100 007
- Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu - 0800 101010
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
