Dvojica mladića sede u uglu „Lude kuće", malog lokala ušuškanog ispod krošnji novobeogradskog bloka 45.
Na kariranom stolnjaku je nekoliko pivskih flaša, a na zidu iznad je portret muškarca u uniformi.
„Slučajno sam prolazio biciklom kroz rodno mesto ovog tipa", kaže Maks sa Novog Zelanda, pokazujući na fotografiju Ratka Mladića, bivšeg generala Vojske Republike Srpske, osuđenog pred Haškim tribunalom za genocid i zločine protiv čovečnosti.
Koji metar dalje, na centralnom mestu na zidu, vise slike Radovana Karadžića, njegovog komandujućeg, takođe osuđenog na doživotni zatvor zbog genocida i zločina počinjenih tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Upravo je on učinio da „Luda kuća" postane svetski poznata - tokom više od 12 godina skrivanja od Haškog tribunala, uglavnom pod lažnim identitetom „doktora Dragana Dabića", često je dolazio u taj lokal, gde je ponekad svirao gusle dok ga, navodno, niko među gostima nije prepoznao.
- Decenija od hapšenja Ratka Mladića
- Genocid u Srebrenici, 25 godina kasnije: Lične priče ljudi koji su jula 1995. bili deca
- Sve što je obeležilo suđenje Slobodanu Miloševiću i zašto je danas važno
Optužnica protiv Karadžića podignuta je 1995, a godinu dana kasnije, podnosi ostavku sa mesta predsednika Republike Srpske.
Uhapšen je 21. jula 2008. godine.
„Šta je prva stvar koje se setim kad pomislim na to? Olakšanje jer je uspešno završen vrlo delikatan i opasan posao", kaže za BBC na srpskom Vladimir Vukčević, tada prvi čovek Akcionog tima za hapšenje i lociranje haških begunaca.
Novinari iz čitavog sveta odmah su se sjatili u Beograd, obilazeći, između ostalog, i mesto gde je vreme provodio jedan od najtraženijih ljudi na svetu za kojim je bila raspisana i nagrada vredna pet miliona dolara.
„Dolaze i dalje ljudi, pitaju da li mogu da slikaju", kaže konobar.
„Što da ne, slikajte, baš me briga".
Kako je uhapšen Karadžić?
Vukčević ističe da je akcija hapšenja bila „vrlo delikatna".
„Držali smo ga pod prismotrom, pratili njegovo kretanje i jednog dana je sa torbama krenuo negde, ka gradskom prevozu.
„Ušao je u autobus koji ide u pravcu (beogradskog naselja) Batajnice".
Sumnjali su, kaže, da je Karadžiću dojavljeno da se sprema hapšenje, i zato su morali da krenu u akciju.
„Pošto je u autobusu bilo još ljudi, naglasio sam da to moramo da uradimo tako da nema povređenih i žrtava", seća se Vukčević.
Jedan od pripadnika Bezbednosno-informativne agencije (BIA) je bio među putnicima u autobusu.
„On nas je izveštavao da je Karadžić seo, da kod njega nema nikakve panike i da mirno posmatra putnike oko sebe - kao da je znao da će biti uhapšen.
„Pratili smo ga, pratili, pratili, i u jednom momentu sam rekao Mikiju (Rakiću, savetniku tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića) - 'nećemo da čekamo da izađe, nego ćemo da zaustavimo autobus i krenemo u akciju'.
„Tako je i bilo".
Autobus je presretnut, agent BIA je prišao Karadžiću i „upozorio ga da ne pravi nikakve probleme, beži ili pruža otpor".
„On je to vrlo disciplinovano podneo, da ne kažem hladnokrvno", kaže Vukčević.
U medijima je tokom godina bilo dosta spekulacija da Karadžić zapravo nije uhapšen 21. jula, već tri dana ranije - u petak.
Međutim, Vukčević to negira.
„Ne, ne, ne, sve se dogodilo tog dana", ističe.
Karadžić je odmah po hapšenju sproveden u BIA, pa u Tužilaštvo za ratne zločine, gde je utvrđen njegov identitet.
Vukčević kaže da je transformacija nekadašnjeg lidera RS bila „holivudska".
„On je inače dosta živahno hodao", priseća se.
„Međutim, tada je pustio kosu i bradu i vukao nogu kao da ima štule - potpuno je promenio ponašanje".
Ništa nije hteo da pije, samo vodu.
„Tu noć je tražio da ga ošišaju i odmah je bio onaj stari Karadžić… Išao je brzo i potpuno se vratio u svoju ličnost", kaže Vukčević.
Protest
„Dvoje stranih turista sa rančevima na leđima preneraženo je gledalo početak Knez Mihailove ulice, prepune policije pod punom opremom za razbijanje demonstracija".
Tim rečima je Momir Turudić, novinar Vremena, tog jula 2008. opisao proteste koji izbili u centru Beograda posle hapšenja Karadžića.
„Situacija je delovala poprilično nadrealno", seća se Turudić.
„Novinarski gledano, prva vest o tome je izazvala veliko uzbuđenje u redakciji i groznicu da li ćemo stići da temu obradimo na vreme", kaže.
Turudić je ubrzo iz redakcije Vremena izašao da vidi šta se dešava na ulicama.
„Iako je sve delovalo kao medijska bomba, sve je bilo normalno, nije se dešavalo apsolutno ništa", kaže.
„Išao sam od Beograđanke prema Knez Mihailovoj, kada se iz daljine čulo skandiranje, koje je postajalo sve jače što sam bio bliži Palati Albanija".
Tamo je zatekao veći broj policajaca.
„Tu sam video turiste iz teksta, ništa im nije bilo jasno.
„Bilo je dosta policije, čulo se skandiranje, nekoliko mlađih momaka je ležalo na stomaku, sa lisicama na rukama… Ali nije bilo baš toliko ljudi", navodi.
U narednih nekoliko dana, na beogradskim ulicama je zbog hapšenja Karadžića bilo dosta protesta i sukoba demonstranata i policije, a nekoliko novinara je povređeno.
Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja u kojoj su tada na visokim pozicijama bili aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegov prethodnik Tomislav Nikolić, organizovala je 29. jula demonstracije u kojima je povređeno 46 ljudi.
Među njima je bio i demonstrant Ranko Panić, koji je umro od posledica povreda nekoliko nedelja kasnije.
Protesti su utihnuli ubrzo nakon izručenja Karadžića Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u Hagu.
Turudić kaže da je glavni utisak Karadžićevog hapšenja bio da se konačno dogodilo nešto što su svi dugo očekivali.
„Predugo je sve to trajalo", kaže.
Zbog čega?
Vukčević navodi da je Karadžić dobro skrivan i da je pitanje „ko mu je dao takvu logistiku".
„Ništa od toga ne bi bilo moguće bez veze sa vlašću", smatra.
Ipak, niko za to nije osuđen.
„Miki Rakić je posle vršio pritisak na mene da procesiramo neke ljude - da ih utamničimo, kako je govorio - ali nismo mogli jer nije bilo dokaza".
„Tako da su izvukli neki za koje smo znali da su to radili", kaže.
Kako je zbog Karadžića uhapšen Tolimir
Vladimir Vukčević
Imali smo informaciju da se Karadžić nalazi na Novom Beogradu, u Ulici Jurija Gagarina.
Dobili smo informaciju da je na tom i tom spratu i zgradu smo stavili pod opservaciju.
Međutim, preko dana je ispred zgrade bilo veoma živo, a uveče su penzioneri igrali šah i zbog njih nismo mogli neopaženo da uđemo.
Tako smo počeli da pratimo izveštaje o vremenu i videli da će jednog dana biti provala oblaka.
I stvarno tako bude - padne kiša, penzioneri odu kući i mi krenemo.
Upali u stan i vidimo čoveka, misleći da je to Karadžić.
„Polako, braćo, ja sam Srbin", kaže on.
Ali to nije bio Karadžić, već Zdravko Tolimir, prvi bezbednjak Republike Srpske i drugi čovek iza Mladića, koji je takođe bio u bekstvu.
Tolimira smo tada uhapsili.
I šta se dešava - on ide u pritvor, ali tu noć ga nisu doveli u Ustaničku.
Dolazi ujutru Karla del Ponte (glavna tužiteljka Haškog tribunala u to vreme) i kaže: „Kakva je ovo svinjarija, kakav je ovo cirkus".
„Ne znam o čemu se radi", odgovaram.
Štampa je objavila da je Tolimir uhapšen u Bosni i Hercegovini.
„Zašto ste ga prebacili, zašto pravite cirkus", kaže ona.
Te noći je prebačen čamcem preko Drine i oni ga uhapse.
Zovem Mikija (Rakića) da vidim šta se dešava, on kaže „Rade Bulatović (nekadašnji šef BIA) napravio svinjariju, naredio da ga prebace".
Zovem Bulatovića.
„Šta si to uradio?"
„Naređenje".
„Ma kakvo naređenje, bre, šta je tebi. Čije naređenje?"
„Od premijera (Vojislava Koštunice)".
Luda kuća, 13 godina kasnije
„Zbog čega smo ovde? To je dobro pitanje", kaže uz osmeh 23-godišnji Džesi iz Holandije.
„Delovalo mi je kao interesantna i neobična stvar za uraditi u novom gradu", dodaje Maks.
Džesi navodi da u Beogradu ima dosta prijatelja i da mu se često vraća.
„Interesuju me politika i istorija regiona", kaže ovaj mladić plave kovrdžave kose.
Dodaje da dobro zna šta se sve dešavalo na ovim prostorima tokom 1990-ih.
„Stopirao sam širom Balkana i na taj način obišao sve zemlje bivše Jugoslavije, pa sam imao priliku da čujem dosta različitih perspektiva o ratu".
Kako kaže, nema problem da bude „u nečijem položaju, ali da ne bude deo toga".
„Zbog toga mi ne smeta da popijem piće na ovakvim mestima", kaže i pokazuje rukom na fotografije.
- Dejton, 25 godina kasnije: „Šta mi znači primirje kada sam izgubio celu porodicu“
- Heroji koji su prkosili ratu - zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo
- Genocid u Srebrenici, 25 godina kasnije: Ko je sve osuđen
Pored Mladića i Karadžića, inventar lokala čine i slike ruskog predsednika Vladimira Putina, kao i Moamera Gadafija, nekadašnjeg predsednika Libije.
Muzike nema, kao ni mnogo gostiju - njih dvojica su jedini u lokalu.
„Zanimljivo mi je da budem na mestu koje ima neobičnu perspektivu na određeno pitanje", kaže Maks.
On je u Beograd došao prvi put i to biciklom iz Bosne, kada je, kako kaže, primetio koliko se pogled na rat menja u zavisnosti od mesta u kojem se nalazite.
„Iako sve ovo nije u skladu sa mojim stavom, zanimljivo mi je da vidim da postoji", dodaje.
Šta dalje?
Turudić ocenjuje da je „potpuno opalo interesovanje za priče o Karadžiću i Mladiću", koji se pominju „samo za godišnjice hapšenja i suđenja".
„Posle pada Miloševića, stalno je pumpana priča da Srbija mora da uhapsi haške optuženike i kada su uhapšeni, to je bila prava medijska bomba", kaže.
„Tada je pumpana priča o i ratu u Bosni i Hercegovini, o Hagu, ali te teme nimalo ne interesuju mlađe generacije."
Osim toga, dodaje, sve je manje i onih koji se sećaju šta se tada dešavalo.
„Kod njih je taj diskurs ostao - ko je verovao da je Karadžić to što jeste, on veruje i dalje, ko nije, ništa mu se nije promenilo.
„Dolaze mladi koji o tome ne znaju nimalo ili malo, a pre svega ih ne zanima".
Međutim, nekoliko kilometara od „Lude kuće", ispred palačinkarnice Pinokio u Zemunu, gde desetak ljudi čeka na red, Karadžić je i dalje prisutan.
Na dnu menija piše - Radovan Karadžić 1, Radovan Karadžić 2.
Koliko dugo prodaju te palačinke?
„Odavno", kaže radnica kratko.
„Ima sve u izlogu", dodaje.
U izlog objekta zalepljen je tekst iz novina, objavljen 2008. godine, nekoliko meseci posle hapšenja Karadžića.
Milan Petrović, jedan od vlasnika palačinkarnice, kaže u tom tekstu da je Karadžić kod njih često jeo, što su shvatili tek posle hapšenja.
Palačinke „Radovan Karadžić" ubrzo su probali Džesi i Maks.
„Intrigantno mi da postoje palačinke koje se tako zovu, ali ne bih voleo da nešto slično vidim na Novom Zelandu", kaže Maks.
Kako kaže, razume da je istorija veoma kompleksna, ali „niko ne bi trebalo da slavi ljude koji su činili užasne stvari".
Kako do pomirenja?
„Potrebna je komunikacija i vreme… Ponekad mnogo vremena".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
