Kad uđete u planinsko selo Pera Melana na južnom grčkom poluostrvu Peloponez, vrlo je verovatno da ćete čuti tutnjavu skutera dok jezde uskim putevima i cvrkut ptica koje kradu zrelo voće sa drveća.
Ali ako priđete kafiću u centru sela, čućete prilično neobičan zvuk.
To je žamor razgovora starijih sugrađana na 3.000 godina starom jeziku po imenu cakonika.
Govornici su lingvistički potomci drevne Sparte, legendarnog grčkog polisa (grada države) i sastavni deo bogate kulturne baštine naroda zvanog Cakoni.
- Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću
- Koliko se danas razumeju Srbi i Albanci i da li novi rečnik može da pomogne
- Francuska zabranjuje engleske reči poput „klikbejt" i „podkast"
Toma Kunia, poznata kao „carica cakonike" zbog njenog izuzetnog vladanja ovim jezikom, govori prijateljici o hlebu koji je ispekla toga jutra, ali moj grčki prevodilac je ne razume.
Umesto toga, Kunia mu prevodi na grčki, a onda on prenosi meni, kao u igri Kineskih šaptača.
Očarana sam.
Ove žene su neki od poslednjih tečnih govornika jednog od najstarijih živih jezika na svetu.
To je jedino kontinuirano nasleđe drevnih Spartanaca i jedan od najstarijih jezika u Evropi.
Danas samo oko 2.000 od 10.000 Cakona, uglavnom starijih ljudi, i dalje uopšte govori cakonski, a jezik je ograničen na 13 gradova, sela i zaselaka oko Pera Melane.
Iako je grčki zvanični jezik regiona, cakonika se ovde često govori kod kuće i neobavezno u javnosti.
A opet njena budućnost ostaje neizvesna.
„Gubimo cakoniku bez autentičnih nastavnika", kaže Kunia.
„Pokušavam da je očuvam poslednjih 40 godina. To je moja dužnost."
Cakonika nije važna samo za identitet i kulturu Cakona, to je i jedino kontinuirano nasleđe drevnih Spartanaca.
On je i najstariji živi jezik u Grčkoj - stariji od savremenog grčkog za oko 3.100 godina - i jedan od najstarijih jezika u Evropi.
Kad odemo u Spartu, osećamo se kao kod kuće
„Ako izgubimo svoj jezik, nećemo više moći da tvrdimo da smo Cakoni", objašnjava Eleni Manu, nastavnica cakonike i autorka iz obližnjeg grada Leonidija, de fakto prestonice Cakonije.
Cakonika je zasnovana na dorskom jeziku kojim su govorili drevni Spartanci i jedini je preostali dijalekt zapadne dorske grane helenskih jezika.
Za razliku od njega, grčki potiče od jonskog i atičkog dijalekta iz istočne grane.
Iako svi oni koriste slično pismo, cakonika ima više fonetskih simbola i razlikuje se po strukturi i izgovoru.
Zato ne iznenađuje što je cakonika bliža drevnom nego savremenom grčkom, ali nijedan od ovih jezika nije međusobno razumljiv.
Tvorac slavnog lakonskog izraza bio je Leonida Prvi, kralj Spartanaca, 480. godine p.n.e. u Termopilskoj bici, kad je poveo 300 svojih ljudi i oko 1.000 drugih Grka u borbu protiv 500.000 Persijanaca.
- „Slično, pa ni nalik" - koliko su zaista srpski i ruski jezik slični
- Četiri jezika, a jedna književnost
- Koliko je pandemija korona virusa promenila jezike na Balkanu
Imajući u vidu neravnopravni odnos snaga, persijski komandant zahtevao je da Leonida preda svo oružje ili umre. Leonida je odgovorio na lakonskom: „Dođite po njih!"
Lakonski je bio dorski dijalekt koji se govorio u spartanskoj državi Lakoniji i u Srednjem veku je postao poznat kao cakonski ili cakonika.
„Cakonika je glavni dokaz naše spartanske veze", ističe Manu.
„A što se tiče srca, mi smo njihovi direktni potomci.
„U mom i slučaju mnogih Cakona, kad odemo u Spartu, osećamo se kao kod kuće."
Iako se Pera Melana i druga sela u kojima se cakonika još govori nalaze oko 55 do 100 kilometara severoistočno od drevne Sparte, njihova geografska udaljenost od glavnog grada koji je nekada vladao njima zapravo je pomogao da se ovaj jezik očuva.
Pošto su Vizigoti poharali Spartu 396. godine p.n.e, grad je na kraju napušten a preostali Spartanci izbegli su i naselili se u ovim planinskim oblastima.
Tokom vekova, cakonika je očuvana u tim izolovanim zemljoradničkim naseljima koja su tiho prenosila jezik sa kolena na koleno.
Ove zajednice opstale su relativno izdvojene sve do posle Grčkog rata za nezavisnost (1821-29), koji je doveo do omasovljivanja obrazovanja i poboljšanja infrastrukture.
„Izgradnja puteva i luka omogućila je ljudima da napuste sela", kaže Kunia.
„Mnogi seljani se nikad više nisu vratili."
Uvođenje struje u sva cakonska sela pedesetih godina prošlog veka i izloženost nacionalnim emiterima dodatno je povezalo stanovnike sa spoljnim svetom.
Mnogi su se preselili u druge zemlje u potrazi za boljim poslovima.
Jedan od njih je Panos Marneris, sada nastavnik cakonike, pesnik i pesmopisac koji vodi jezički sajt Cakonika.
„Sve do 1970. godine, kad sam otputovao za Sjedinjene Američke Države, Tiros i druga sela u oblasti u kojima sam odrastao govorili su 100 odsto cakonski", kaže on.
„Ali svake godine kad bih dolazio u posetu, sve više i više ljude ga nije govorilo i to me je zabrinulo.
„Put od Astrosa do Leonidija izgrađen je 1958. godine. Dvadeset godina kasnije, ljudi su prestali da govor cakonski."
Oko 5.000 ljudi i dalje je govorilo cakonski krajem pedesetih, prema rečima Eleni Manu.
Ali ovaj broj je narednih decenija dodatno opao za više od polovine kad je savremeni grčki 1976. godine postao nacionalni jezik a nastavnici su od spolja dolazili u Cakoniju da ga predaju.
Uz to, Cakonika je stigmatizovana kao „seljački jezik".
Kao posledica toga, otac Eleni Manu, kom je to bio maternji jezik, odbio je da uči ćerku cakonski zato što je to smatrao nepotrebnim i sramotnim.
Štaviše, njegova generacija je umnogome to potisnula kod svoje dece - što je odluka za kojom mnogi žale danas, budući da je Unesko cakoniku naveo kao „kritično ugroženi" jezik.
Sve do devedesetih, cakonika se i dalje učila uz grčki u nekim lokalnim školama, ali onda je postala čisto opciona.
Danas jedva da ima preostalih škola u ovim ostarelim selima zato što u njima živi vrlo malo dece.
„U mom selu danas živi samo 12 dece", kaže Kunia.
„Veliki je problem prenositi jezik dalje kad nemate mlađe generacije."
Iako je dugoročna održivost cakonike pod velikim znakom pitanja, njena nekadašnja stigma je davno nestala.
„Šezdesetih i sedamdesetih došlo je do promene u stavu prema cakoniki kao nečemu što treba čuvati umesto skrivati", kaže Manu.
„Štaviše, mnogo mladih Cakona je bilo besno na svoje roditelje i bake i dede zato što im nisu govorili na cakonskom.
„Preklinjala sam svog oca da ga govori mojoj deci, ali on je to odbio. Sada je ovaj jezik moderan među mlađom generacijom."
Danas nastavnici, filolozi i političari posvećeno pokušavaju da ožive ovaj jezik.
U najmanju ruku ukazuju cakoniki poštovanje koje zaslužuje kao jeziku kralja Leonide umesto jeziku seljaka.
Posetioce u Leonidiju dočekuju bilingvalni natpisi na cakonskom i grčkom.
Jedan ponosno objavljuje: „Naš jezik je cakonika. Tražite od ljudi da vam ga govore."
Cakonika se pojavljuje i u gradskom cakonskom muzeju; u Cakonskom arhivu, klubu nasleđa osnovanom 1954. godine kako bi se sačuvao pisani cakonski; i na godišnjem festivalu Melicac svakog leta.
Ovaj potonji nudi cakonsku muziku, ples, tkanje tepiha, kamenu arhitekturu i slatku, lokalnu varijantu patlidžana.
Reč „lakonski" potiče od Lakonije, čiji su stanovnici bili poznati po verbalnoj sažetosti i jezgrovitim izrazima
„Danas je sramota ako ne govorite cakonski", ističe Haralambos Lisikatos, gradonačelnik Južne Kinurije u Leonidiju, koji je veoma ponosan na cakonsko poreklo.
„Moj san je da ga govori većina Cakona."
U istorijskom pogledu, cakonika je bila oralni jezik; prema njihovom strogom, jednostavnom načinu života, Dorci su koristili jezik samo iz nužde i ništa nisu zapisivali.
Štaviše, reč „lakonski" potiče upravo od Lakonije, čiji su stanovnici bili poznati po verbalnoj sažetosti i jezgrovitom izražavanju.
I zato ima relativno malo reči na cakonskom - procenjuje se oko 8.000 do 10.000, u poređenju sa i do pet miliona u savremenom grčkom.
„Zbog toga ne postoji cakonska književnost", kaže Maksim Kisilijer, šef katedre za studije vizantijskog i savremenog grčkog na državnom univerzitetu u Sankt Petersburgu, u Rusiji, kog Cakoni slave kao jednog od njihovih najboljih govornika.
„Ali postoje izjave ljubavi."
„Kvalitet odnosi prevagu u odnosu na kvalitet kod reči u cakonskom", šali se Kunia.
Veći izazov je sačuvati pisani jezik
Manjak vokabulara ne predstavlja problem, zato što cakonika pozajmljuje reči koje ne poseduje iz grčkog i čak šačicu njih iz francuskog. Veći izazov je sačuvati pisani jezik.
„Cakonika ima veoma specifičnu fonetiku i teško ju je zapisati tipografski", kaže Kisilijer.
Najbolji pokušaj do danas je trotomni rečnik koji je objavio Kunijin ujak 1986. godine.
Sada nekoliko govornika želi da ažurira i ponovo ga objavi onlajn.
Opštine Južne i Severne Kinurije i Cakonski arhiv moralno podržavaju ovu inicijativu, ali nemaju sredstava da je sprovedu i delo.
„Ono što se ne zapiše, nestane", kaže autor Sotiris Steniotis, koji je počeo da sakuplja reči za novi rečnik cakonike.
„U ovoj eri informacija sa internetom, ne bismo smeli da izgubimo jezik.
„Svako cakonsko selo treba da ima cakonski centar za svoje stanovnika i časovi cakonike treba da se drže u Sparti i Atini."
Petris Dimitris, gradonačelnik Prastosa, namerava da otvori jedan takav centar u zatvorenoj kafani u njegovom skoro napuštenom selu.
Trenutno samo Cakonski arhiv i nekoliko drugih lokacija nudi časove cakonike uživo.
Ove godine je Kovid-19 inspirisao Eleni Manu da po prvi put ponudi časove cakonike onlajn, otvorivši veliku mogućnost proširenja učenja.
Ona se nada i da će pokrenuti regionalnu radio emisiju koja će ujediniti oblasti u kojima se govori cakonika.
Digitalna revolucija stigla je čak i do prašnjavog Cakonskog arhiva, koji planira da sačuva sve svoje publikacije na cakonskom u digitalnom formatu.
„Više ljudi mora da učestvuje, naročito mladih - stalno ih molim da se angažuju - da bismo sačuvali ovaj jezik", poziva Marneris.
U srcima Cakona, njihov jezik će preživeti, ali biće to teška borba.
Savremeni, digitalni rečnici možda će sačuvati poslednje reči drevnih Spartanaca, ali samo ako, prema Leonidinim rečima, Cakoni sami „dođu po njih!".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
