„U Jugoslaviji se znalo za Tita i Gligu."
Prvi je predsednik Josip Broz, a drugi Svetozar Gligorić - nezvanični ambasador Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), koji je u najboljem svetlu predstavljao gde god ga je po belom svetu šahovski put vodio, opisuje ga dugogodišnji prijatelj Miladin Mitrović.
„Mislim da se takav čovek više neće roditi, u njemu su bile sadržane sve najlepše ljudske osobine, nikada nikoga nije uvredio i ništa loše nije uradio ni u karijeri, ni u životu", govori za BBC na srpskom profesor matematike u penziji i predsednik šahovskog kluba iz Pančeva koji nosi Gligino ime.
Gligorić je bio i partizan, radio je kao novinar, napisao nekoliko desetina knjiga o šahu i u 88. godini objavio muzički album.
- Spaski protiv Fišera: Legendarna partija i Hladni rat
- Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
- Prva proleterska brigada - od narodnih heroja do izbledelog sećanja
Kako je Gliga spoznao šahovske lepote
Svetozar Gligorić je tek sa 13 godina počeo da igra šah.
Polomivši ruku na fudbalu u kojem je takođe bio dobar, novu zanimaciju je pronašao gledajući starije sugrađane kako u jednoj beogradskoj kafani mrdaju crne i bele figure po tabli sa 64 polja.
Pošto je deci bio zabranjen ulaz u ove ugostiteljske objekte, Gliga je učtivo zamolio domara da ga pusti unutra da gleda odrasle kako igraju.
Dolazio je svako veče i već sa petnaest godina ostvario je prve viđenije rezultate na lokalu.
„Postao je amaterski prvak Jugoslavije, a sa 16 godina i najmlađi majstor u svetu", seća se Mitrović.
Uoči Drugog svetskog rata, Gligoriću umire majka, dok je otac preminuo još dok je bio dete.
U pomoć mu je pritekao Niko Miljanić, doktor medicine i hirurg.
„Kad je čuo da je ostao bez roditelja, zamolio ga je da dođe na ručak i rekao mu: ,Gligo od danas si ti moj četvrti sin'", prepričava osamdesetčetvorogodišnji Pančevac Mitrović.
Po izbijanju rata, porodica Miljanić se sklonila u Crnu Goru, u selo Banjane.
Gligorić se posle dve godine, 1943, krišom pridružio Petoj proleterskoj crnogorskoj brigadi kao dobrovoljac.
U partizanima je ostao do kraja rata 1945, iz koga je, naglašava Mitrović, izašao sa dva odlikovanja za hrabrost.
Hteo je, dodaje, da ode i da se bori i na Sremskom frontu, ali je umesto toga dobio zadatak da obnovi šahovsku igru širom jugoslovenskih republika.
Šahovski uspesi i priznanja
Iako nije taknuo šahovsku tablu tokom rata, na prvom šampionatu koje je održano u socijalističkoj Jugoslaviji 1945. godine u Novom Sadu bio je drugi.
Ozbiljnije uspehe odmah je počeo da beleži i na međunarodnom planu - nenadano je postao prvi šampion Bugarske u šahu iste godine.
„Imam original povelju gde to piše. Bugari su ga pozvali, on je došao u Sofiju i sve ih prebio", osmehujući se priča Mitrović.
Dve godine kasnije u Varšavi pobeđuje na prvom velikom međunarodnom turniru, ostavivši iza sebe sovjetske šampione Vasilija Smislova i Isaka Boleslavskog.
Tako je svet saznao za talentovanog Jugoslovena.
Gligorić je najveće uspehe zabeležio 1950-ih.
Već na početku decenije, 1951. godine, postao je velemajstor šahovske igre, a onda su krenuli da se nižu uspesi koji su mu obezbedili status „najboljeg šahiste van Sovjetskog Saveza".
Osvojio je nekoliko međunarodnih turnira, poput onog u engleskom Hejstingsu, švedskoj prestonici Stokholmu i Mar del Plati u Argentini.
U ovom južnoameričkom gradu je 1953. pobedio Poljaka Migela Najdorfa, tako što je prvi put upotrebio varijantu Kraljeve indijske odbrane, posle koje je Poljak predao meč, a taktika potom ušla u teoriju šahovske igre.
Međutim, umesto da ponese ime po Svetozaru Gligoriću, nazvana je po gradu gde je nastala.
Gligorić je 2003. godine objavio knjigu o ovoj varijanti na engleskom jeziku.
Iste godine je ruski velemajstor i svetski šampion Gari Kasparov igrao protiv računara koji, tvrdi Mitrović, nisu uspeli da odgovore na Gliginu varijantu.
- Osimova Jugoslavija i drugi timovi koje su zaustavile nefudbalske stvari
- Jugoplastika: Patike koje bude sećanja na jugoslovensku košarku
- Darko Pančev: „Jugoslavija za desetku, ostali ni za peticu“
Učestvovao je na više od 160 najvećih svetskih turnira, a na oko pedeset je bio prvi ili je delio prvo mesto, tvrdi Mitrović.
Osvojio je i 13 medalja na šahovskim olimpijadama, takmičenjima koje se održavaju svake druge godine, mimo Olimpijskih igara.
Jedino zlato u pojedinačnoj konkurenciji na prvoj tabli osvojio je u Minhenu 1958.
Te godine je proglašen i za najboljeg sportistu Jugoslavije u konkurenciji fudbalera Stjepana Bobeka i Dragoslava Šekularca, atletičara Franja Mihalića, gimnastičara Miroslava Cerara.
Druženje sa Fišerom, slikanje sa Če Gevarom
Gligorić je igrao sa svim šahovskim legendama tog doba - od Mihaila Talja i Borisa Spaskog, Tigrana Patosjana i Benta Larsena, do Mihaila Botvinika i Bobija Fišera.
Sa Fišerom se upoznao na turniru u slovenačkom Portorožu 1958, kada je Amerikanac imao samo 15 godina.
„Gliga ga je primio da bude kod njega dve nedelje pre nego što su pošli na turnir, tako da su zajedno otišli i to vozom", govori Mitrović koji se slučajno, kao student takođe našao na ovom međuzonskom turniru i tako upoznao Gligorića.
Tako je započelo bezuslovno dugogodišnje prijateljstvo dvojice virtuoza.
Družili su se i tokom čuvenog revanš meča protiv Spaskog 1992. godine na Svetom Stefanu u Crnoj Gori i Beogradu.
Tada je Savezna Republika Jugoslavija bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija i američke vlasti nisu odobravale ovu lokaciju za duel koji je naposletku pripao Fišeru.
„Zvanično je (Fišer) bio smešten u hotelu Jugoslavija, dok je zapravo boravio kod Glige", ističe Mitrović koji ga je i sam upoznao tih dana.
Zbog sukoba sa američkom vladom, Fišer se nikada više nije vraćao u otadžbinu, a novi dom je pronašao u Mađarskoj.
Odatle je, kaže Mitrović, povremeno dolazio u Srbiju i viđao se sa Gligorićem.
U njegovom legatu u Pančevu nalazi se i nekoliko odela i kravata koje je Fišer zaboravio u Beogradu, kao i veliki broj zajedničkih fotografija.
Zajedničku fotografiju Gliga ima i sa komunističkim revolucionarom Ernestom Če Gevarom.
Fotografija na kojoj se vidi kako argentinski gerilac kibicuje koji će naredni potez da povuče Beograđanin, snimljena j3 1960-ih godina na memorijalu Kapablanke - kubanskog šahiste, u Havani.
Kasnije je završila i na omotu albuma prvenca jugoslovenskog velemajstora.
Mitrović kaže da je Gliga održavao kontakt sa Če Gevarom, ali i sa dugogodišnjim kubanskim predsednikom Fidelom Kastrom.
'Kako sam preživeo dvadeseti vek'
Još u detinjstvu, na prvom gramofonu je preslušavao francusku himnu Marseljezu i operske horove.
Kasnije je nastavio da kupuje ploče, a Mitrović kaže da su radio stanice znale da on ima bogatu kolekciju pa su pozajmljivale ploče od njega.
Dečačka želja da ljubav prema muzici pretoči u autorsko delo ostvarila mu se u 80. godini života.
Uporedo je učio da radi na softverskim programima za produkciju i komponovao.
Plod njegovog zalaganja bio je album Kako sam preživeo dvadeseti veka, a u sprovođenju ideje pomogli su mu brojni muzičari, producenti i pevači, među kojima je bio i Radenko Stojanović, poznatiji kao Vudu Popaj.
„Organizatori projekta i vlasnik studija gde se snimao materijal su nas povezali, pa sam tako bacio neku rimu za stvar koja je bila u tom fazonu", govori zemunski reper za BBC na srpskom.
Na albumu je 17 pesama, na srpskom i engleskom jeziku, žanrovski izuzetno različitih - od džeza i bluza, do repa i šlagera.
Vudu Popaj kaže da se sa Gliglom svega dva puta video uživo - prvi put kod njega kući, a drugi i poslednji na promociji izdanja.
„Ostalo mi je u sećanju da je pričao kako trenutno ne sme mnogo da vozi auto pošto voli popije čašicu rakije.
„To je bilo simpatično, to je taj duh, da čovek u tim godinama i dalje vozi", priseća se kroz osmeh Stojanović.
Kaže da je Gligorić bio „vrlo zahvalan i korektan čovek" i da mu je ovaj projekat izuzetno značio.
„Bio je srećan što je mogao da ispuni sebi taj san i da objavi muzičko izdanje", dodaje.
Zbog toga, ali i poštovanja prema njegovom liku i delu, reper nije imao „dilemu" oko učešća u projektu.
U pesmi RAP Style pored Vudu Popaja gostuje i crnogorski reper Nigor, dok je skreč deonice na gramofonima imao i di-džej Munja.
Stojanović smatra da je neke stvari na albumu trebalo tehnički doterati, ali da je finalni proizvod „dobro urađen".
„S obzirom na to da je on šahista mislim da album nije suvoparan i da je tematski uspeo da ga učini zanimljivim i interesantnim", zaključuje reper.
Gligorić je počeo da radi i na drugom, duplom izdanju, ali ga za života nije završio.
Upoznajte Jelenu i Adelu srpske reprezentativke u šahu
Život na tabli i van nje
Par godina posle Drugog svetskog rata, Gliga se venčao sa Danicom, sa kojom je bio u braku skoro pola veka, do njene smrti 1994.
Zaprosio ju je na sred ulice, bez najave, pa ga je zamolila da sačeka da razmisli do sledećeg dana.
„Otišla je kući i rekla majci šta se desilo i da mu nije odgovorila, dobila je šamar i naređenje da se uda za Gligu", prepričava Mitrović uz osmeh.
Mitrović prepričava i anegdotu s početka njihovog zajedničkog života - tokom jednog ručka koji je Danica pripremila, izuzetno zaljućena hrana naterala je Gligi suze na oči.
„Dana je to primetila i rekla da joj podvaljuju na pijaci jer ona ne razlikuje koja je ljuta, a koja slatka paprika", seća se.
Posle nekoliko meseci kulinarske torture, supruga mu je kroz osmeh priznala da ga je „prevarila" i da ne može bez ljute paprike, koju tamani od sedme godine.
- Kako su nekadašnje jugoslovenske republike podelile imovinu bivše države
- NLO u Jugoslaviji – Kada je naučna istina negde tamo
- Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
U šahovskom svetu je važio za najkorektnijeg igrača koji se „nikada nije bunio, tražio da se vraćaju potezi, zvao sudiju, davao primedbe i drugo".
Jednom prilikom je vratio potez mlađem igraču na turniru jer se ovaj rasplakao kada mu je pojeo figuru.
„Sudija je to primetio, nije hteo da diskvalifikuje malog i Gligorić je prihvatio da uđe u finalni deo - mali je bio drugi, a Gliga prvi", priča Mitrović.
Pored šaha, izuzetno voleo da vozi kola, pa je tako, tvrdi Mitrović, svojevremeno dobio i poziv da bude vozač formule 1.
Bio je ljubitelj i fudbala - tokom meča sa Mihailom Taljom 1968., umesto da dovrši partiju u kojoj je vodio, predložio Letoncu da remiziraju kako bi mogli zajedno na utakmicu Jugoslavija : Francuska.
„To Talj nikada nije zaboravio kao najveći džentlmenski postupak u šahu", rekao je Gligorić.
Gligorić je decenijama igrao za šahovski klub Partizan, ali je bio i jedan od osnivača sportskog društva najljućeg rivala - Crvene Zvezde.
Govorio je 10 stranih jezika i napisao više knjiga.
Posle njegove smrti 2012, na predlog Šahovskog saveza Srbije, Svetska šahovska federacija (FIDE) je uvela specijalnu nagradu za ferplej koju je nazvala po Gligoriću.
Ko je bio Svetozar Gligorić Gliga
Rođen je u Beogradu 2. februara 1923.
Šahovski velemajstor postaje 1951, i tokom karijere je osvojio ukupno 13 medalja na šahovskim olimpijadama, dok je 11 puta bio šampion Jugoslavije.
Radio je kao novinar u dnevnom listu Borba, nedeljniku NIN kao spoljnopolitički komentator, i Radio Beogradu gde je dobio priznanje Zlatni mikrofon.
Napisao je više desetina knjiga i objavio muzički album Kako sam preživeo dvadeseti vek.
Njegov lik se našao i na poštanskoj markici, jedna beogradska ulica i pančevački šahovski klub nose Gligorićevo ime.
Preminuo je u 90. godini, 14. avgusta 2012.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Pogledajte naš video o Palati Srbija
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
