Prećutno pravilo na Kubi odavno je: ne diži glas.
Čak i tokom velikih nestašica hrane na ostrvu, većina Kubanaca borila se sa tim sa karakterističnim stoicizmom, vodeći računa da njihove prigušene pritužbe ne prerastu u glasne pozive na promene, makar ne pred nekim na vlasti.
Ali 11. jul nije ličio ni na jedan drugi dan u savremenoj istoriji Kube.
Meseci nagomilanog nezadovoljstva pretvorili su se u kap koja je prelila čašu ne samo zbog nestašice hrane, već i nedostatka lekova, dugih nestanaka struje, sve gore inflacije i pandemije korona virusa.
- Kuba pojačava kontrolu nad internetom posle protesta
- Prva žrtva protesta na Kubi, desetine uhapšenih, isključen internet
- Revolucionarna promena - Kuba dozvolila otvaranje malih i srednjih privatnih preduzeća
Kako su se demonstracije brzo raširile po čitavoj zemlji, specifični uslovi koji su isterali ljude na ulice neznatno su varirali od mesta do mesta - sa naglaskom na nestanak struje u San Antonio De Los Banjosu blizu Havane i većim osvrtom na krizu Kovida-19 u gradu Matanzasu.
A opet su svi protesti imali isti zajednički poklič: „Libertad" (Sloboda).
Tražili su oslobođenje, slobodu i promene posle 63 godine jednopartijske vladavine.
„U tom trenutku, kad biste izgovorili ono što želite da kažete, osećali biste se slobodno.
„Bilo je to iskustvo koje bih preporučio svakome iz moje generacije", kaže nezavisni novinar Alfredo Martinez, koji je učestvovao u protestu ispred zgrade Kapitolio, jednom od najlegendarnijih zdanja u Havani.
On kaže da je strah od odmazde brzo iščezao tokom jednog tako neprikosnovenog događaja.
„Bio je sjajan osećaj konačno protestovati u vlastitoj zemlji.
„Ljudski je osećati strah, ali to je otišlo u zapećak, zato što ste znali da radite pravu stvar - niste radili ništa pogrešno ili protivzakonito."
Pogledajte video: Kuba posle Kastra
Demonstranti su se brzo susreli sa silom kad je policija i ozloglašena jedinica elitnih trupa Crne beretke uhapsila stotine ljudi.
Međunarodne humanitarne organizacije kažu da je oko 800 uhapšenih još u pritvoru, a među njima ima i maloletnika.
Članovi njihove porodice kažu da im je suđeno po hitnom postupku, a da su mnogi osuđeni bez prisustva advokata.
Kubanska vlada insistira na tome da su privedeni pravilno procesuirani prema zakonu.
A opet majke privedenih takođe postepeno gube strah od dizanja glasa.
Po načinu na koji Miriela Kruz neprestano krši ruke dok pričamo, jasno je da je stres ostavio traga na njoj.
Njenog sina Dejrona uhapsile su Crne beretke, ali ona insistira da je on bio daleko od mesta na kom su se odvijale demonstracije i da „nije imao ništa s njima".
„Nemam predstavu zašto je uhapšen, svi se to pitamo", kaže mi Kruz blizu bolnice u Havani gde se leči od raka pluća.
„Ne jedem, osećam se loše, a to nije dobro za moju bolest", kaže ona briznuvši u plač.
Očajna za informacijama, otišla je do policijske stanice da zahteve odgovore.
Kad je naišla na zid ćutanja, pokazala je majicu koju je imala ispod bluze sa ispisanim rečima: „Dole diktatura!".
Ona kaže da je na licu mesta uhapšena, premlaćena i da je sada i sama optužena.
Kubanska vlada je odbila da komentariše pojedinačne slučajeve, ali ostrvsko vođstvo negira da je pokušalo da kazni demonstrante za primer.
„Ako neko smatra da njegovo suđenje nije bilo pošteno, ima pravo na žalbu i ja sam siguran da će naš sistem uzeti žalbu u razmatranje.
„Ako je istina da suđenje nije bilo pošteno, ponovo će mu se suditi", kaže Herardo Hernandez, član kubanskog Državnog saveta.
„Kao revolucionar, kao Kubanac koji voli ovu zemlju i veruje u ovaj sistem, siguran sam da će se to desiti", insistira on.
On takođe negira da su zatvorenici zlostavljani, rekavši: „Nema mučenja na Kubi, sem u američkom vojnom zatvoru u Zalivu Gvantanamo, gde je bilo nekih ružnih slučajeva."
Hernandez je proveo 16 godina u američkom zatvoru pod optužbom za špijunažu i planiranje ubistva.
Oslobođen je u sklopu razmene zatvorenika tokom kratkog otopljavanja kubansko-američkih odnosa pod Obaminom administracijom.
On bez mnogo razmišljanja krivi američki ekonomski embargo za proteste, rekavši da Vašington treba da „dozvoli Kubi da diše".
Posle protesta od 11. jula, američki predsednik Džo Bajden nazvao je Kubu „propalom državom".
- Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
- Raul Kastro se povukao sa čela Komunističke partije Kube
Njegova administracija je govorila o „pružanju podrške kubanskom narodu", ali uporno odbija da ukine embargo za koji kritičari kažu da bi uklonio najveći deo pritiska.
Američki Stejt department negira da se meša u kubanske poslove, rekavši da su demonstracije nastale na domaćem tlu.
„Ovo je pravi trenutak za kubanski narod", rekla mi je američka zamenica asistenta državnog sekretara Emili Mendrala.
„To je sam kubanski narod postavio zahteve svojoj vladi, podstaknut, u najvećoj meri, hroničnom nesposobnošću vlade da zadovolji njihove potrebe.
„Mi u američkoj vladi nemamo nikakvih dilema da su u ovom trenutku oni najvažniji."
Pozadinska muzika stalnog političkog okršaja između Havane i Vašingtona ne zanima Mirielu Kruz, koja i dalje ima samo oskudne informacije o svom sinu.
„Svu snagu koju imam preostala je za njega", kaže ona.
„Čim izađe iz zatvora, ne zanima me šta će biti sa mnom."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
