U prvoj epizodi Netfliksove drame Kad nas vide rediteljke Ave Davernej nekoliko desetina crnih tinejdžera sjatilo se u Central parku u noći 19. aprila 1989.
Petorica iz te grupe će godinama posle toga služiti kaznu u zatvoru za silovanje koje nisu počinili, ali u tom trenutku oni uživaju.
Prate nezaustavljiv ritam buntovne pesme Fight the Power.
Izbor deluje anahrono (pesma je objavljena tek u junu), ali je savršena za priču o surovoj rasnoj nepravdi u Njujorku osamdesetih.
- Kako je Srbija dobila prvi „rep bukvar"
- Pravo u raj: Kako je Gru postao „otac srpskog repa“
- RZA o Vu-Teng Klanu, siromaštvu u Americi i budućnosti hip-hopa
To je bio buran period u istoriji grada, sa slučajevima koji su ispunjavali novinske stupce o Afroamerikancima žrtvama nasilja koje su sprovodile rasističke grupe (Majkl Grifit, Vili Turks) i pripadnici policijskih snaga (Eleonora Bampurs, Majkl Stjuart) - sva ta dešavanja su inspirisala Spajka Lija da napiše scenario za treći film Učini pravu stvar (Do the Right Thing).
Davernejin film sadrži još jedan sloj, koji referiše na Učini pravu stvar, na početku koga Rozi Perez đuska uz Fight the Power ispred tipičnih bruklinških kuća od crvene cigle, s izrazom lica koje iskazuje i agoniju i otpor.
Neobično za filmske špice, ali pesma je emitovana u celosti, a na samom kraju se čuje uznemirujući alarm za buđenje.
I pesma Public Enemy i film Spajka Lija žele da probude ljude.
Li je znao da je njegovom filmu koji govori o tada aktuelnoj društvenoj klimi bila potrebna izazivačka, gnevna i ritmička pesma, i stoga je izbor bio očigledan.
Politički hip-hop je nastao 1982, kada je sastav Grandmaster Flash and the Furious Five objavio The Message, ali se ispostavilo da je to bio bljesak neponovljive genijalnosti.
Sve dok se 1986, na Long Ajlendu, nije pojavio bend Public Enemy, koji će stvoriti radikalni hip-hop, kako po zvuku tako i po političkim stavovima, iz pesme u pesmu.
Nijedna grupa pre njih nije imala toliko toga da kaže, s toliko žara.
Inspirisan sastavom The Clash, partijom Crni panteri i fudbalskim timovima, lider Čak Di je sjedinio raznovrsne potencijale benda u nezaustavljivu silu u kojoj je muzika produkcijskog tima Bomb Squad bila slojevita i neodoljiva jednako koliko i njegov glas.
Njihov čuveni drugi album It Takes a Nation of Millions to Hold Us Back, iz 1988. nagnao je novinare NME-ja da se zapitaju da li su oni „najveći rokenrol bend na svetu!?".
- Čak Di - zašto je pesma „Fight the Power" i dalje važna
- Kid Pex - Od izbeglice iz Zagreba, do bečkog repera koji pomaže migrantima u Bosni
- Džipsi Mafija - od zrenjaninske mahale, preko Antifa borbe, do nemačkih skvotova
Radili su svoju stvar
U jesen 1988. Li je odveo Čaka i još dvojicu članova benda na ručak u Grinič Vilidž i pitao ih da li mogu da napišu himnu.
Najpre im je predložio da zajedno sa džez kompozitorom Terensom Blanšarom osavremene himnu građanskih prava Lift Ev'ry Voice and Sing („Nek se digne svaki glas i neka zapeva"), ali mu je na narednom sastanku Henk Šokli iz Bomb Squad rekao da promoli glavu kroz prozor i posluša zvuke koji dolaze sa ulice.
„Reci mi, druže, šta čuješ?" upitao je.
„Pesma 'Nek se digne svaki glas i neka zapeva' ne odjekuje iz svakog automobila koji prolazi."
Li je smekšao i pustio ih da urade onako kako su zamislili, što je Šokli sumirao replikom iz filma TV mreža: „Besan sam kao ris i neću više da trpim."
Čak je uvek pisao polazeći od naslova, a u ovom slučaju kao inspiracija mu je poslužio hit sastava Isley Brothers Fight the Power, koji mu se urezao u pamćenje jer je to bio prvi put kada je čuo reč „sranje" u pop pesmi.
Način na koji je Ron Ajzli pravdao korišćenje izraza - „Moralo je da se kaže" - bio je stav koji su Public Enemy priglili.
Čak je većinu tekstova pisao u Evropi, tokom turneje na kojoj je Public Enemy nastupao kao predgrupa sastavu Run-DMC.
- Da li je Prinsov „Sign O’The Times“ najbolji album svih vremena
- Šta čini „Be My Baby“ savršenom pop pesmom
- „Strange Fruit”: Da li je čuvena verzija Bili Holidej najpotresnija pesma svih vremena
- Nina Simon - pevačica sjajnog glasa i teške naravi
Najteži deo posla, kaže on, bio je kompresovanje, mrvljenje ideja u sabijenu informaciju nalik ubojitoj granati: „rime oblikovane tako da vam okupiraju um".
Želeo je da postigne pravedničku neposrednost radijskih voditelja poput Gerija Birda i Marka Rajlija, koji su javno govorili o vrstama rasističkih uvreda koje su inspirisale Lijev film.
„Znao sam da treba da istupim napred i predstavim himnu koja predstavlja odgovor na pitanja koja film postavlja", kaže Čak Di.
Vrhunac filma Učini pravu stvar, čija radnja se dešava u jednom naselju tokom jednog dana na vrhuncu toplotnog udara, predstavljaju neredi čiji je okidač svađa zbog odsustva crnih lica sa izloga lokalne picerije.
Čak je predložio da izgrade panteon crnih ikona („Likovi većine mojih heroja se ne nalaze na markama"), što je značilo da s njega treba svrgnuti pojedine bele likove.
Fank provokatora Klarensa „Blouflaja" Rida je u njegovom singlu Blowfly's Rapp iz 1980. isprovocirao pripadnik Kju-kluks-klana izjavom: „Jebite se i ti i Muhamed Ali".
To je navelo Čaka da se zapita koje svete krave bi izazvale takvu reakciju kod belih Amerikanaca.
„Elvis je za većinu bio heroj/ ali za mene je niko i ništa/ Čistokrvni rasista bio je taj gad, jednostavno i jasno/ Jebi se, Elvise, i ti i Džon Vejn."
Čak je i Šokli ustuknuo kad je čuo te stihove.
Nije svaka poruka u Fight the Power direktna.
„Dok pevam, u pokretu sam" aludira na trenutak kada je 1964. Malkom Eks odbacio We Shall Overcome („Vreme je da prestanemo da pevamo i pokrenemo akciju"), aludirajući da Public Enemy mogu istovremeno da rade obe stvari.
Čak je dobro znao svoju istoriju.
Bilo da je posezao za citatom slogana Crnih pantera „Dati moć ljudima" ili krilaticom Džejmsa Brauna Reci glasno - crn sam i ponosan, kao i za skrivenim referencama na Boba Marlija i Frederika Daglasa, uvek je na umu imao utvrđivanje mesta benda Public Enemy u dugoj tradiciji crnog ponosa i neslaganja, bodreći slušaoce da stupe u borbu:
„Potrebna nam je svest, ne smemo biti beslovesni."
Fight the Power je čak i u akapela verziji bila nabijena značenjem - a drska produkcija ekipe Bomb Squad dodala je novu dimenziju ovoj lekciji iz crne istorije.
Semplovanje je još uvek bilo u neobuzdanoj fazi razvoja, kada ste mogli uzeti štagod vam padne napamet ne hajući za autorksa prava: te godine su se pojavili albumi 3 Feet High sastava De La Soul i Paul's Boutique Beastie Boysa.
I dok su pomenute kolege bile raznovrsne i razigrane kad je reč o semplovima, Bomb Squad je težio zvuku koji se može opisati kao napeta, preplavljujuća „olujna nepogoda" izazivajući mogućnosti opreme na kojoj su tada stvarali filujući pesmu sa toliko semplova da čak ni članovi benda ne mogu da se prisete šta su sve ubacili: „lupovi koji idu preko lupova i tako u nedogled", kaže Čak.
Pogledajte video: Kako je afrobit stigao u Japan
Sajt WhoSampled, sa bazom semplova, izlistava 21 i nastavlja da broji dalje, obuhvatajući i govore boraca za građanska prava (Džesija Džeksona, Tomasa „TNT" Toda), klasični soul (Slaj Stoun, Vilson Piket), rege, elektro, ritam i bluz, pa čak i same Public Enemy, odnosno njihovu pesmu „Yo! Bum Rush the Show".
Samo središnji razorni lup, koji Šokli poredi sa ratničkim bubnjem, sazdan je od 10 različitih semplova.
Li je uspeo da ubaci svoj ominjeni džez deo zahvaljujući saksofonisti Brenfordu Marsalisu, koga je Šokli zamolio da izvede tri stilski različite solo deonice iznenadivši ga kada je sve tri ispreplitao u miks kako bi pojačao osećaj grada koji je proključao.
„Želeo sam da osetite beton, ljude koji prolaze, kola koja prolaze i brujanje u sistemu", kaže producent.
„Želeo sam tu sirovost, sparinu, vrelu, lepljivu, zagušljivu vibraciju grada."
Leto nije bilo ni na vidiku kada je Spajk Li, jednog hladnog, vlažnog prolećnog dana, u Bruklinu snimio spot za pesmu.
Držeći podignute portrete crnih heroja, članovi benda i nekoliko stotina dobrovoljaca su izveli akciju „Mladi marširaju za okončanje rasnog nasilja", stigavši na kraju do kvarta Bredford-Stajvesant, gde je snimljen Učini pravu stvar.
S otvarajućim kadrom Marša na Vašington, koji je 1963. predvodio Martin Luter King, video je, poput filma, stvorio provokativni dijalog između prošlosti i sadašnjosti afroameričkog iskustva kako bi osporio mejnstrim naraciju o napretku.
- „U bendu Kleš, uglavnom, ništa nismo razbijali"
- Da li je Prinsov „Sign O’The Times“ najbolji album svih vremena
- Ana Ćurčin: „Usamljenost nas tera da stalno tražimo lajkove“
U kojoj meri se Amerika zaista promenila?
Kada je Čak pogledao grubu verziju filma, iznenadilo ga je koliko se puta pesma čuje.
Osim toga što ju je koristio na početku, Li je odlučio da ona stalno ide uz Radio Rahima, koga glumi Bil Nan, koji je pušta najglasnije na svom bitboksu svaki put kada se pojavi („samo to gotivim"), zbog čega taj lik predstavlja srce filma.
Marsalis je korišćenje pesme nazvao „najboljom marketinškom alatkom na svetu".
Kada su Barak Obama i Mišel Robinson odabrali da taj film gledaju na svom prvom sastanku, prvo što su videli bila je Rozi Perez kako pleše uz Fight the Power.
Public Enemy nije mogao da iskoristi taj zamajac jer su antisemitski komentari njihovog „ministra za informacije" Profesora Grifina, koje je izneo u periodu između snimanja videa i datuma objavljivanja singla, gurnuli bend na ivicu opstanka, zbog čega se umalo nije raspao.
Rastrzan između lojalnosti grupi i žestokih medijskih napada, i sam Čak je prošao kroz agoniju razmišljajući o tome kako da postupi ispravno.
Optužen za podstcanje nasilja, i film je podigao veliku prašinu koja je dovela do žestoke rasprave u Njujork tajmsu, tokom koje se sudija iz Bronksa žalio da je previše negativan: „Zašto se ne bismo borili za moć, umesto protiv nje?".
Singl, koji je uprkos ignorisanju mejnstrim medija prodat u pola miliona primeraka, našao je ipak zaseban put do publike, od crnih studenata u Virdžinija biču, koji su policajcima uzvikivali refren kao parolu tokom nereda tog septembra, do srpske radio-stanice B92, koja je pesmu pretvorila u anti-Miloševićevsku himnu 1991, puštajući je „na ripit" kada im je bilo zabranjeno da emituju vesti tokom izvođenja vojske na ulice koje je sproveo režim.
Tog leta nije bilo relevantnije pesme.
U avgustu, rasna napetost u Njujorku je dostigla vrhunac nakon ubistva šesnaestogodišnjeg Jusefa Hokinsa, koje je podstaklo pravi marš kroz Bruklin i doprinelo da Dejvid Dinkins, prvi crni gradonačelnik tog grada, pobedi na izborima.
U magazinu Tajm pojavio se komentar da Fight the Power, više od bilo koje druge pesme, dokazuje da je hip-hop „više od zabave - više, čak, i od izraza [fanovskog] otuđenja i resantimaa. On je najveća društvena snaga."
Čak Di je nastavio da izvodi Fight the Power, kako sa Public Enemy tako i sa svojom rok-rep supergrupom Prophets of Rage.
Kako je Ava Devarnej primetila, ona sažima istorijski trenutak u kom je nastala ali njena besprekorna smesa inteligencije, uzbunjenja, besa i osnaživanja još je čini vrhunskim uzorom kad je reč o sposobnosti hip-hopa da inspiriše i informiše.
Upitan 2014. kako se oseća povodom dvadesetpetogodišnjice od objavljivanja pesme, Čak je odgovorio, poravnavši račune: „Kao Pit Siger dok peva We Shall Overcome".
Pogledajte i video o Šabanu Bajramoviću
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
