Negde je oko osam ujutro i vazduh je još svež dok posmatram maglovito obzorje Ohridskog jezera, koje se nalazi na granici između Albanije i Severne Makedonije.
Grupa malih drvenih ribarskih barki, ofarbanih u jarke osnovne boje, polako postaje sve veća dok se primiče obali.
Jedna barka pristaje uz obalu pored mene, gde starac sa odrpanim kačketom na glavi čeka da kupi ulov.
Ribari odlaze na jezero svakog jutra, od četiri ujutro, kako bi lovili ohridsku pastrmku - na albanskoj obali poznatu kao „koran".
To je vrsta koja živi samo u ovom jezeru i veoma je tražena širom regiona, zahvaljujući ukusnom svetloružičastom mesu, koje se obično prži ili peče na roštilju.
Ovde je popularna još od srednjovekovnih vremena, kada su je slavili i u pesmama.
- Pomor ribe u reci Kolubari - nove žrtve „ljudske bahatosti"
- Kako pandemija može spasiti životnu sredinu
- Može li saradnja na Balkanu da očisti reke
Problem je u tome što njena popularnost sada ugrožava njen opstanak.
Tokom devedesetih godina prošlog veka, godišnji ulov na jezeru iznosio je više od 120 tona.
Između 2012. i 2018. u proseku je iznosio 61 tonu.
„Pre trideset godina, mogli ste otići sa oko pet struna i uloviti 30 kilograma", tvrdi Roland Bičja, ribar iz Lina, živopisnog sela prepunog divljeg cveća i smeštenog na albanskoj obali jezera.
„Danas bacimo više od 100 udica, i ulovimo jedva tri kilograma."
Svaka ovdašnja porodica dugo se već bavi ribarstvom i svaka kuća ima svoju barku ukotvljenu ispred.
Bičjin otac i deda takođe su bili ribari i on kaže da je izlaženje na jezero svakog jutra gotovo ravno duhovnom iskustvu:
„Kada sam na barci, [moj otac] kao da je tu, sa mnom."
Ali Bičja i njegove kolege znaju da se nalaze u nezavidnom položaju.
Moraju da love pastrmku, kako bi zaradili, ali bude li ulov prevelik, može se desiti da pastrmke sasvim nestane - tada bi mnogi koji rade na jezeru ostali bez primanja.
Zbog toga on i njegovi susedi iz sela učestvuju u projektu koji za cilj ima obnavljanje populacije ohridske pastrmke, a da pri tom ribari zadrže posao.
Pogledajte video: Kako u američkoj Juti poribljavaju jezero
Od decembra do marta, kada se riba mresti, na jezeru je zabranjen komercijalni ribolov.
Umesto toga, ribari su plaćeni da love pastrmku i uzimaju spermu i ikru a da ne ubiju ribu, te da veštački oplode jajašca.
Ona se, potom, odnose u lokalno mrestilište, gde se mreste i rastu tokom 10 meseci.
Ribari su, zatim, plaćeni da puštaju ribu nazad u vodu.
To je, istovremeno, ekološko i društveno rešenje problema s kojim se susreću slatkovodne ribarske zajednice širom planete.
Ohrid je jedno od najstarijih jezera na svetu i smatra se da je nastalo pre između četiri i 10 miliona godina.
Njegova omamljujuća plavozelena voda okružena je planinama snežnih vrhova, a mnoštvo gradića i sela počiva na njegovim obalama na makedonskoj i albanskoj strani.
Pravoslavni hrišćani ovo mesto već dugo smatraju svetim, a smatra se da se najveći makedonski grad - takođe nazvan Ohrid - svojevremeno mogao pohvaliti sa 365 crkava, jednom za svaki dan u godini.
Ćirilično pismo, koje se koristi u mnogim slovenskim jezicima, među kojima je i ruski, takođe je nastalo ovde, u Ohridskoj književnoj školi.
Unesko je 1979. kompletno jezero uvrstio na listu svetske baštine, kako zbog njegovog kulturnog značaja, tako i zbog izuzetne prirodne lepote.
Međutim, ovo posebno mesto nije ugroženo samo prekomernim ribolovom.
Izgradnja i zagađenje takođe su se uvećali tokom protekle decenije, usled turističkog buma.
„Daleke 1979. mesto je bilo netaknuto", tvrdi Mehtild Rosler, direktorka centra za svetsku baštinu pri Unesku.
„Ali s vremenom su se pojavili razlozi za zabrinutost."
- Sve je manje slatkovodne ribe na svetu
- „Penis riba" preplavila plažu u Kaliforniji
- Spasioci upozoravaju na „Juriš na Loh Nes“
Samo jezero se često naziva evropskim Galapagosom, zbog velikog broja vrsta koje su pronađene samo tu i nigde drugde na svetu.
Ukupno ih ima 212, i prostiru se širom lanca ishrane - od algi i zooplanktona, pa do biljaka, puževa i crva.
Ukupno tu ima 17 vrsta riba, od kojih je osam endemsko.
Naučnici jezero opisuju kao „muzej živih fosila", kaže Spase Šumka, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Tirani, glavnom gradu Albanije.
Tokom šest miliona godina izolacije, vrste u jezeru su evoluirale za sebe.
Prema Unesku, to je jezero s najvećim biodiverzitetom na svetu, srazmerno svojoj veličini.
Šumka objašnjava da je jezero oligotropno, „što znači da je bistro, sa vrlo malo nutrijenata."
Zbog toga je voda prelepo bistra i čovek može bezbedno da uroni šake i pije iz jezera.
Međutim, to takođe znači da je produktivnost jezera mala - drugim rečima, riba se razmnožava mnogo sporije nego u većini drugih jezera.
Ovdašnje vrste su se tokom evolucije prilagodile tim neuobičajenim uslovima, a među njima je i ohridska pastrmka.
Potrebno je između pet i šest godina da dosegnu polnu zrelost, a čak i posle toga svaka proizvede samo 2.000 do 2.500 jajašaca po kilogramu telesne težine.
U poređenju s tim, šaran ima 500.000 jajašaca.
Pastrmka je takođe veoma zavisna od neobično visokog nivoa kiseonika u jezeru i može da opstane samo u vodi čija je maksimalna temperatura 15,6 stepeni Celzijusa.
Zbog takve posebne evolucije, riba u Orhidskom jezeru je osetljiva na promenu.
Šumka kaže da jezero predstavlja „ekosistem od vrha ka dnu" - ohridska pastrmka, koja je jedna od dve grabljivice, zajedno sa ohridskim klenom, kontroliše populaciju svih ostalih vrsta dalje niz lanac ishrane.
Ako opadne njena populacija, to utiče na celo jezero.
Plan da se dopuni populacija ohridske pastrmke prvi su osmislili naučnici iz Severne Makedonije, još davne 1935. godine, kada je to područje bilo deo prekomunističke Jugoslavije.
U to vreme, ribari bi lovili to stvorenje služeći se kočama, u vreme mrešćenja, kada bi pastrmka plivala bliže obali.
Lokalni limnolog Siniša Stanković smatrao je da upravo to remeti razmnožavanje ribe.
On je ustanovio sistem po kom bi ribari uzimali jajašca i spermu pastrmke pre nego što je prodaju, i osnovao je ohridski Hidrobiološki institut, u kom su veštački oplođena jajašca mogla da se izlegu.
Posle Drugog svetskog rata, i Albanijom i Severnom Makedonijom su vladali komunistički režimi, a ova potonja je bila deo bivše Jugoslavije.
Tokom tog perioda, ekološka situacija na obe strane bila je relativno stabilna.
Ribolovom su se bavile samo kompanije u vlasništvu države, te je količina ulovljene ribe pomno kontrolisana.
Takođe, bogata populacija je održavana i veštačkom oplodnjom.
- Koji su najveći ekološki problemi Balkana
- Zagađenje Drine - vidi se i iz svemira
- Suze i bes - Grčka u šoku, ubijena omiljena foka, a javnost traži hitnu akciju policije
Bičja se seća kako je, kao dete, znao da iz svoje kuće posmatra bistru vodu jezera prepunu ribe.
„U to vreme nam nije bilo dozvoljeno da je sami lovimo", priseća se on.
„Ali kad sam imao oko 12 godina, znao sam da zaplivam sam i pecam na udicu."
Početkom devedesetih, sve se promenilo.
Režimi na obe obale su propali, što je dovelo do opšteg haosa.
Sva pravila i sistemi koji su ranije važili sada su nestali.
Albanija je posebno bila pogođena velikim siromaštvom.
A pošto je ohridska pastrmka i dalje bila jedna od najtraženijih vrsta ribe sa tog područja, i pošto je državna kontrola oslabila, mnogi očajni ljudi su videli jednostavan način da dođu do zarade.
„Odjednom su svi izašli na jezero", seća se Bičja.
„Znalo je tamo da bude stotinu, pa i dve stotine barki."
To se nastavilo godinama, što je stvorilo pad u populaciji pastrmke od kog se jezero još uvek oporavlja, prema rečima Zorana Spirkovskog, načelnika odeljenja za primenjeni ribolov i poljoprivredu pri ohridskom Hidrobiološkom institutu.
On mi govori da je tokom devedesetih s kolegama započeo saradnju sa albanskom stranom, kako bi pokušao da pronađe rešenje.
„U Linu je postojalo staro mrestilište, koje se tokom komunističkog perioda koristilo za uzgajanje kalifornijske pastrmke", kaže on.
„To je bila tuđa vrsta, koja nije bila u skladu s našim ekološkim zakonima. Ali smatrali smo da bi se mrestilište moglo rekonstruisati."
Godine 2005, Svetska banka je pristala da finansira renoviranje mrestilišta, koje je tako moglo da proizvede milion mladunaca (riblja mlađ) svake godine.
Na makedonskoj strani je uzgajano još 2,5 miliona.
Posetila sam to mrestilište tokom posete Linu, nedugo nakon susreta sa Bičjom.
Nalazi se na kraju sela, iza polja sa kojih se širi miris mladog luka, kom je trenutno sezona.
Ptice glasno cvrkuću oko mene i gušteri mi seku put dok idem ka mrestilištu.
Nalazim se sa Čelnike Šegani, koja vodi mrestilište otkako je ponovo otvoreno.
„Ova mlađ je moj život", kaže ona.
„Čak me i moji unuci, čim me vide, pitaju kako ona napreduje."
Posle tih haotičnih devedesetih, uvedena su ograničenja u ribolovu u Albaniji, i sada svako mora da poseduje dozvolu, te da bude član lokalnog ribolovačkog društva.
Proces oplodnje jajašaca takođe je usavršen tokom godina, kako bi što više pogodovao ohridskoj pastrmki.
Davnih tridesetih, riba je prodavana nakon što bi joj se uzela ikra.
A pošto se ohridska pastrmka za života može razmnožavati više puta, komercijalna prodaja ribe tokom perioda mrešćenja sada je zabranjena.
Umesto toga, ribari je hvataju živu, uzimaju jajašca i spermu i stavljaju ih u istu posudu s vodom, kako bi se izvršila oplodnja.
Zatim dolazi državni službenik i otkupljuje od njih živu ribu, a jaja odnosi u mrestilište.
Čelnike uzima nekoliko mladih riba da mi ih pokaže - dugačke su oko pet centimetara i migolje se i presijavaju na svetlu.
„Teške su između 400 i 600 miligrama i stare oko četiri meseca", kaže ona.
Kada dosegnu težinu od četiri grama, ribari će ih pokupiti i pustiti na slobodu.
I proces na makedonskoj strani je uznapredovao.
Spirkovski mi kaže da bi, u idealnim uslovima, oplodnju trebalo da vrše naučnici, a ne ribari, kako bi se obezbedila upotreba optimalnog broja jajašaca, ali Albanija nema sredstava za to.
Za razliku od toga, ribari su u Severnoj Makedoniji plaćeni samo da pomognu pri hvatanju pastrmki i njihovom prevoženju do velikog istraživačkog broda.
Ulje karanfilića se koristi kao prirodni anestetik prilikom žetve jajašaca.
Stručnjaci poput Šumke smatraju da je projekat dopune populacije pastrmki koristan, ali još uvek ne postoje potpuni podaci o tome koliki procenat ribe puštene u jezero preživi.
„Predstavio sam projekat u kom bi pet odsto mlađi imalo srebrnu žičicu ubačenu u čeljust", objašnjava Spirkovski.
Odrasle ribe u ulovu bi tada bile proveravane metalnim detektorom, kako bi se izvršila procena o broju preživelih primeraka.
Nažalost, taj segment projekta nije sproveden.
„Nemamo sredstava", kaže Šumka.
„Morali bismo da nadoknadimo ribarima gubitak ribe za prodaju."
- Kako može da se spreči ekološka katastrofa zbog potonuća broda kod Šri Lanke
- Amerikanci testirali bombu-monstruma u okeanu - kolika je šteta po vodeni svet
- Unesko: Veliki koralni greben je ugrožen
Na makedonskoj strani trenutno vlada potpuna zabrana lova ohridske pastrmke, sve dok se ne prikupe precizni podaci.
Na albanskoj strani, iako se ribarenje nadzire bolje nego ranije, stručnjaci smatraju da bi trebalo zabraniti lov pastrmke pre nego što naraste do određene veličine, zbog toga što joj je potrebno mnogo vremena da dosegne polnu zrelost.
„Ja uvek vraćam ribu u vodu, ako je mala, ali mnogo je onih koji ih love i prodaju", slaže se Bičja.
Takođe, na jezeru je i dalji ima ilegalnog ribolova, iako je udruženje ribolovaca ovlašćeno da uhvaćenim krivolovcima oduzima opremu.
„Ne znam da li je igde moguće u potpunosti se toga osloboditi", kaže Spirkovski.
„Možemo se samo truditi da to umanjimo."
Ljudi koji žive uz jezero i žive od njega nadaju se da će jednog dana dobiti pomoć potrebnu kako bi očuvali ovo jedinstveno mesto.
Pre dve godine, predloženo je da Ohrid dospe na Uneskovu listu ugrožene svetske baštine.
Ako se to u budućnosti zaista desi, međunarodna zajednica će više obraćati pažnju na to mesto.
„Ima nekog napretka", tvrdi Rosler.
„Ali problema je još mnogo.
„Potrebno je učiniti više kako bi se sačuvala ova netaknuta priroda."
Bez obzira na to koliko svet obraća pažnju na ribu, ovde, na Ohridskom jezeru, ljudi koji žive od njega znaju šta im ta riba znači.
„Ohridska pastrmka je važnija od svega što imamo u našem selu", zaključuje Bičja.
„Svi moraju da vode računa o njoj i da shvate koliko je ona posebna."
Emisija ugljen-dioksida nastala tokom putovanja potrebnog za pisanje ove priče iznosi 10,6kg.
Procenjuje se da digitalne emisije ove priče iznose između 1,2g i 3,6g ugljen-dioksida po pregledu.
Ovde otkrijte više o tome na koji način smo izvršili ovu procenu.
Pogledajte video o pomoru ribe u Libanu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
