U nekom restoranu, u ne tako dalekoj budućnosti, muškarac i žena su na prvom sastanku.
Posle popuštanja početne nervoze, sve ide dobro.
Muškarac ima 33 godine, kaže da je samac većinu tih godina i, iako to ne pominje, zna da želi da se skrasi i ima porodicu.
Žena odgovara da ima 52 godine, da je bila udata, razvedena i da ima decu u ranim dvadesetim.
Nije to mogao ni da pomisli - izgledala je njegovih godina ili mlađa.
Ovo je san Džuli Metison iz Nacionalnog instituta za starenje (NIA) u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ona predviđa vreme kada će naše hronološko doba otkucavati svake godine, ali će biološko doba moći da se podesi na drugi merač vremena, gde stariji nisu onakvi kakvi su sada.
- „Starenje je bolest“ i to izlečiva, tvrdi naučnik sa Harvarda
- Neurohirugija i najveća misterija našeg organizma: „Mozak nas uvek iznenadi"
- Kada počinje starost: Odgovor zavisi od toga gde živite
Zvuči preterano, ali naše društvo je već napredovalo ka tom cilju, zahvaljujući napretku medicine i poboljšanjima u zdravom životu.
Na primer, 2014. godine, Anketa o zdravstvenom stanju u Americi pokazala je da je kod 16 odsto ljudi starih između 50 i 64 godine bilo pogoršanja svakog dana sa hroničnim bolestima.
Tri decenije ranije, taj broj je bio 23 odsto.
Drugim rečima, pored toga što imamo koristi od dužeg životnog veka, imamo i duži „zdravstveni raspon" koji se pokazao još prilagodljivijim.
Da parafraziram i ažuriram govor Džona F. Kenedija održanog na prvoj konferenciji Bele kuće o starenju 1961. godine, „život se zaista može dodati godinama, a ne samo godine dodavati životu."
Dakle, šta treba da uradimo da bismo još više poboljšali dužinu i kvalitet sopstvenog života?
Istraživači širom sveta slede razne ideje, ali za Metison i kolege odgovor je jednostavna promena u ishrani.
Oni veruju da je ključ za spokojniju starost možda smanjenje količine hrane na našim tanjirima, putem pristupa koji se naziva „ograničenje kalorija".
Ova ishrana ide dalje od povremenog smanjivanja masne hrane.
Radi se o trajnom postupnom i pažljivom smanjenju veličine porcije.
- Tajni sastojci za duži život
- Superhrana koja produžava život
- Treba li da se hranimo kao Japanci da bismo duže živeli
Od ranih 1930-tih, smanjenje količine dnevno konzumirane hrane za 30 odsto povezano je sa dužim, aktivnijim životom crva, muva, pacova, miševa i majmuna.
Drugim rečima, širom životinjskog carstva, ograničenje kalorija pokazalo se najboljim lekom za zub vremena.
I moguće je da ljudi imaju isto toliko koristi.
Ideja da ono što neko jede utiče na njegovo/njeno zdravlje nesumnjivo prethodi bilo kakvim istorijskim izveštajima koji su i danas važeći.
Ali, kao što je to često slučaj sa bilo kojom naučnom disciplinom, prvi detaljni izveštaji potiču iz antičke Grčke.
Hipokrat, jedan od prvih lekara koji je tvrdio da su bolesti prirodne, a ne natprirodne, primetio je da su mnoge bolesti povezane sa halapljivošću.
Gojazni Grci umirali su mlađi od vitkih Grka, što je bilo jasno i zapisano na papirusu.
Šireći se iz ovog epicentra nauke, ove ideje su usvajane i prilagođavane tokom vekova.
A na kraju 15. veka, Alvise Kornaro, aristokrata iz malog sela u blizini Venecije u Italiji, primenio je prevladavajuću mudrost na vlastitu glavu i na sebe.
Da je užitak štetan, da li bi prehrambeni asketizam bio od pomoći?
Da bi to saznao, Kornaro, star četrdeset godina, jeo je samo 350 grama hrane dnevno, otprilike hiljadu kalorija prema nedavnim procenama.
Jeo je hleb, varivo ili čorbu i jaja.
Za meso je izabrao teletinu, jaretinu, govedinu, jarebicu, drozda i bilo koju živinu koja je bila na raspolaganju.
Kupovao je ribu ulovljenu iz lokalnih reka.
Ograničen u količini, ali ne i u raznolikosti, Kornaro je tvrdio da je postigao „savršeno zdravlje" sve do smrti više od četrdeset godina kasnije.
Iako je sa starenjem promenio datum rođenja, tvrdeći da je napunio 98. godinu, smatra se da je imao oko 84 godine kada je umro - još impresivan podvig u 16. veku, vremenu kada se 50 ili 60 godina smatralo starošću.
Njegov unuk je 1591. godine objavio njegov posthumni rad u tri toma „Diskursi o trezvenom životu", gurajući ograničenja u ishrani u glavni tok i redefinišući starenje.
Dodatnim jačanjem zdravlja u „jeseni života", stariji ljudi, u potpunosti posedujući mentalne sposobnosti, mogli bi da iskoriste decenije stečenog znanja za dobru upotrebu, tvrdio je Karnaro.
Njegovom ishranom, lepota je postala starija, a ne mladalačka.
Eksperimenti dugovečnosti
Kornaro je bio zanimljiv čovek, ali nijedna grana nauke ne uzima njegove nalaze kao činjenicu.
Čak i ako je bio iskren prema sebi i nije bio lošeg zdravlja skoro pola veka, što se čini malo verovatno, on je bio studija slučaja jednog - koji nije predstavnik ljudi u celini.
Ali od temeljne studije 1935. godine na belim pacovima, pokazalo se da ograničenja u ishrani između 30 do 50 odsto produžavaju životni vek, odlažući smrt usled starosnih poremećaja i bolesti.
Naravno, ono što deluje na pacova ili bilo koji drugi laboratorijski organizam možda neće uspeti na čoveku.
Dugotrajna ispitivanja, koja prate ljude od ranog zrelog doba do smrti, prava su retkost.
„Ne vidim ljudsku studiju dugovečnosti kao nešto što bi bilo finansiran istraživački program", kaže Metison.
„Čak i ako započnete sa ljudima koji imaju 40 ili 50 godina, i dalje gledate na potencijalno još četrdeset ili pedeset godina (proučavanja studija)."
Uz to, dodaje ona, osiguravajući da spoljni faktori - vežbanje, pušenje, lečenje, mentalno blagostanje - ne utiču na krajnje rezultate ispitivanja, gotovo su nemogući za naše društveno i kulturno složene vrste.
- Može da vam skrati život i naškodi zdravlju: Šta je ultra-prerađena hrana
- Super hrana budućnosti: Pet jela koja su dobra za vas i za planetu
- Da li je zdravije biti vegan
Zbog toga su krajem 1980-tih započeta dva nezavisna dugoročna ispitivanja - jedno na Nacionalnom institutu za starenje i drugo na Univerzitetu u Viskonsinu - za proučavanje ograničenja kalorija i starenja kod rezus majmuna.
Ne samo da delimo 93 odsto DNK sa ovim primatima, već i starimo na isti način.
Polako, posle srednjih godina (oko petnaest godina kod rezus majmuna) leđa počinju da se pogrbljuju, koža i mišići počinju da se opuštaju, a tamo gde i dalje raste, kosa od svetlo smeđe postaje siva.
Sličnosti se produbljuju.
Kod ovih primata, pojava karcinoma, dijabetesa i srčanih bolesti raste po učestalosti i težini.
„Oni su odličan model za proučavanje starenja", kaže Rozalin Anderson, gerontološkinja sa Univerziteta u Viskonsinu.
Njima je lako upravljati.
Hranjeni specijalno napravljenim keksićima, ishrana 76 majmuna sa Univerziteta u Viskonsinu i 121 iz Nacionalnog instituta za starenje prilagođena je njihovoj starosti, težini i prirodnom apetitu.
Svi majmuni dobijaju punu količinu hranljivih sastojaka i minerala za kojima njihovo telo žudi.
Samo što polovina majmuna, grupe sa ograničenim unosom kalorija (ili CR), jede 30 odsto manje.
Daleko su od toga da su neuhranjeni ili izgladneli.
Uzmimo Šermana, 45-godišnjeg majmuna iz Nacionalnog instituta za starenje.
Metison kaže da, otkako je 1987. godine, sa šesnaest godina, stavljen na CR ishranu, Šerman nije pokazivao otvorene znakove gladi koji su veoma karakteristični za njegovu vrstu.
Šerman je najstariji rezus majmun ikad zabeležen, skoro 20 godina stariji od prosečnog životnog veka njegove vrste u zatočeništvu.
Kako su mlađi majmuni razvijali bolesti i umirali, izgledalo je da je imun na starenje.
Čak i u tridesetim godinama smatrali su ga starim majmunom, ali nije izgledao niti se ponašao poput njega.
Isto važi, u različitoj meri, za ostatak njegove eksperimentalne trupe u Nacionalnom institutu za starenje.
„Imamo manju učestalost dijabetesa i nižu učestalost raka u CR grupama", kaže Metison.
Ispitivanje Univerziteta u Viskonsinu 2009. godine došlo je do sličnih, spektakularnih rezultata.
Njihovi CR majmuni ne samo da su izgledali značajno mlađe - sa više dlake, manje opuštene i smeđe umesto sive - od majmuna koji su se hranili standardnom hranom, već su i iznutra bili zdraviji.
Rak, poput uobičajenog adenokarcinoma creva, smanjeni su za više od 50 odsto.
Rizik od srčanih bolesti takođe je prepolovljen.
I dok je jedanaest majmuna ad libitum (koji su živeli „na svoje zadovoljstvo", na latinskom) razvilo dijabetes, a pet je pokazalo znake da su predijabetični, regulacija glukoze u krvi izgledala je zdravo kod svih CR majmuna.
Za njih dijabetes nije bio problem.
Sve u svemu, za dvadeset godina, samo trinaest odsto majmuna u CR grupi umrlo je od uzroka povezanih sa starošću.
U grupi ad libitum, 37 odsto je umrlo, gotovo tri puta više.
U ažuriranoj studiji Univerziteta u Viskonsinu 2014. godine, ovaj procenat je ostao stabilan.
„Pokazali smo da se starenjem kod primata može manipulisati", kaže Anderson.
„To se nekako prikriva, jer je očigledno, ali konceptualno je to izuzetno važno.
„To znači da je samo starenje moguća meta kliničke intervencije i lečenja".
Ako se starenje može odložiti, drugim rečima, sve bolesti povezane sa njim će slediti primer.
„Rešavanje bolesti jednu po jednu neće značajno produžiti životni vek ljudima jer će umreti od nečeg drugog", kaže Anderson.
„Ako biste izlečili sve karcinome, ne biste nadoknađivali smrt zbog kardiovaskularnih bolesti, demencije ili poremećaja povezanih sa dijabetesom.
„Dok, ako se bavite starenjem, možete jednim potezom nadoknaditi sve."
Činilo se da jesti manje pomaže majmunima, ali ograničenje kalorija je mnogo teže za ljude u stvarnom svetu.
Kao prvo, naš pristup redovnim visokokaloričnim obrocima sada je lakši nego ikad.
Sa kompanijama kao što su Deliveru i Uberits, više nema potrebe da pešačite do restorana.
A drugo, debljanje nekim ljudima jednostavno dolazi prirodnije.
„U svemu ovome postoji ogromna genetska komponenta i za neke je ljude mnogo teži posao nego za druge koji ostaju u formi", kaže Anderson.
„Svi znamo nekoga ko može da pojede celu tortu i ništa se ne dogodi, izgleda potpuno isto.
„A onda neko drugi prođe pored stola na kome je torta i mora da popusti kaiš na panntalonama ili otkopča dugme."
U idealnom slučaju, količinu i vrste hrane koju jedemo treba prilagoditi tome ko smo - naša genetska predispozicija za debljanje, kako metabolizujemo šećere, kako skladištimo masti i druge fiziološke promene koje trenutno prevazilaze opseg naučnih uputstava, a možda i zauvek.
Sklonost gojaznosti može se koristiti kao putokaz za životne izbore, a ne kao neizbežnost.
„Ja lično imam genetsku istoriju gojaznosti i praktikujem fleksibilni oblik ograničenja kalorija", kaže Suzana Roberts, naučnica o ishrani sa Univerziteta Tafts u Bostonu.
„Indeks zdrave telesne mase (BMI) držim na 22 i izračunala sam da je za to potrebno pojesti 80 odsto onoga što bih pojela da mi je BMI na trideset kao i svakom drugom članu moje porodice."
Roberts naglašava da to nije teško - ona prati sopstveni program za upravljanje težinom pomoću alata nazvanog „Ajdajet" koji joj pomaže da jede manje, ali i da izbegne osećaj gladi ili uskraćenosti za uživanje.
Da to nije moguće, dodaje ona, ne bi praktikovala ograničenje kalorija.
Roberts ne samo da je probleme sa gojaznošću iz prve ruke videla u svojoj porodici, već i bolje od većine poznaje prednosti CR-a.
Više od deset godina je vodeća naučnica u ispitivanju sveobuhvatne procene dugoročnih efekata smanjenja unosa energije, poznatog i kao „Keleri".
Tokom dve godine, 218 zdravih muškaraca i žena starosti između 21 i 50 godina podeljeno je u dve grupe.
U jednoj je ljudima bilo dozvoljeno da jedu kao i obično (ad libitum), dok su u drugoj jeli dvadeset pet odsto manje (CR).
Obe grupe su imale zdravstvene preglede svakih šest meseci.
Za razliku od ispitivanja rezus majmuna, testovi tokom dve godine ne mogu utvrditi da li CR smanjuje ili odlaže bolesti karakteristične za starost.
Jednostavno nema dovoljno vremena za njihov razvoj.
Ali Keleri ispitivanja testirala su ono što su najbolje mogla: rane biološke znake bolesti srca, raka i dijabetesa.
Objavljeni 2015. godine, rezultati posle dve godine bili su veoma pozitivni.
U krvi ljudi sa ograničenim kalorijama, odnos „dobrog" i „lošeg" holesterola se poboljšao, molekuli povezani sa stvaranjem tumora - faktori tumorske nekroze (TNF) - smanjeni su za oko 25 odsto, a nivo insulinske rezistencije, siguran znak dijabetesa, opao je za skoro 40 odsto u poređenju sa ljudima koji su jeli uobičajenu ishranu.
Generalno, krvni pritisak je bio niži.
Doduše, neke koristi mogu doći od gubitka kilograma.
Ranija ispitivanja iz Kelerija uključivala su ljude koji su bili gojazni, kao i oni sa indeksom zdrave telesne mase (BMI) od 25 ili niže, a mršavljenje bi sigurno poboljšalo dobrobit težih učesnika.
„Jedna stvar koja je već duže vreme vrlo jasna je da je prekomerna težina ili gojaznost štetna za vas", kaže Roberts.
Bolesti i poremećaji, za koje se ranije smatralo da su bolesti povezane sa starenjem, sada se pojavljuju u populaciji gojaznih, dodaje ona.
Najnoviji rezultati sugerišu da se značajna korist za zdravlje može postići u već zdravom telu osobe koja nije neuhranjena ili gojazna.
Odnosno, neko čiji BMI iznosi između 18,5 i 25.
Uprkos ovim rezultatima, biće potrebni dokazi iz daljih ispitivanja pre nego što se nekome sa već zdravim BMI savetuje da smanji unos kalorija. (A svima koji žele da promene način ishrane savetuje se da se prethodno obrate lekaru.)
U međuvremenu, naučnici mogu da se nadaju da će nam njihovi makaki-rezus majmuni možda pomoći da tačno shvatimo zašto ograničenje kalorija može imati ove efekte.
Sa skoro trideset godina podataka o životima i smrtima, te uzorcima krvi i tkiva od skoro 200 majmuna, rad Nacionalnog instituta za starenje i Univerziteta u Viskonsinu ima za cilj da osvetli crnu kutiju ograničenja kalorija, ukazujući kako to odlaže starenje.
Da li je sa manje hrane metabolizam prisiljen da bude efikasniji sa onim što ima?
Postoji li uobičajeni molekularni prekidač koji reguliše starenje i koji se uključuje (ili isključuje) sa manje kalorija?
Ili postoji još nepoznati mehanizam koji podupire naše živote i smrti?
Značaj majmuna poput Šermana daleko nadmašuje njihov život.
Odgovori na takva pitanja mogu se dugo čekati.
„Da sam sebe klonirala deset puta i da smo svi predano radili, mislim da ne bismo to rešili", kaže Anderson.
„Biologija je izuzetno komplikovana."
Ovo je vredan poduhvat - shvatiti razumevanje kako deluje CR i drugi tretmani bi se tada moglo koristiti za ciljanje određenog dela naše biologije.
Starenje bi se moglo tretirati direktno, odnosno bez potrebe za ograničavanjem kalorija.
„I mislim da je to zaista zlatna karta", kaže Anderson.
Iako nema urednog objašnjenja, ograničenje kalorija je jedan od najperspektivnijih načina za poboljšanje zdravlja i produžavanja njegovog trajanja u našem životu.
„U onome što smo videli, nije bilo ničega što nas je nateralo da mislimo da ograničenje kalorija kod ljudi ne deluje", kaže Roberts o ispitivanju Keleri.
I, za razliku od tretmana zasnovanih na lekovima, ovde ne postoji dugačka lista mogućih neželjenih efekata.
„Naši ljudi nisu bili gladniji, raspoloženje im je bilo dobro, seksualna funkcija im je bila u redu.
„Prilično smo tražili loše stvari i nismo ih pronašli", kaže Roberts.
Jedan od očekivanih problema bilo je blago smanjenje gustine kostiju koje je često povezano sa postepenim gubitkom kilograma, dodaje ona.
Ali, iz predostrožnosti, dobrovoljci su tokom celog ispitivanja dobijali male dodatke kalcijuma.
Čak i sa tako obećavajućim nalazima, „ovo (ispitivanje Keleri) je prva studija ove vrste i ne mislim da bi se iko od nas osećao samouvereno da kaže: 'U redu, preporučićemo ovo svima u svetu', kaže Roberts.
„Ali to je zaista uzbudljiva perspektiva.
„Mislim da je odlaganje napredovanja hroničnih bolesti nešto zbog čega svako može da se uključi i zainteresuje se, jer niko ne želi da živi sa nekom bolešću."
Možda će vas zanimati i ovaj video: Veganstvo u Srbiji
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
