U dobro poznatoj priči o razvojnom putu, mlada osoba proživi nekakvo emocionalno putovanje ili ritual inicijacije koji je posle odvede do zrelosti.
Usput ona mora da premosti razne prepreke - obično se radi o nekakvom vatrenom krštenju.
Ali u savremenoj prozi se sve više pojavljuje drugačija vrsta priče o razvojnom putu, u kojoj protagonista nije adolescent već sredovečna žena koja prolazi kroz transformativni proces, stekavši novu emocionalnu zrelost, jasniju intelektualnu perspektivu i razvijeniji osećaj za vlastiti identitet.
U ovim pričama o razvojnom putu, odrasli su ti koji moraju da odrastu.
To, međutim, ni u kom slučaju nije nova tema.
Aristotel, Šopenhauer, Džon Stjuart Mil, Virdžinija Vulf i Simon de Bovoar samo su neki od autora i mislilaca koji su razmišljali na ovu temu.
Srednje doba bilo je preokupacija Karla Junga, koji ga je doživljavao kao „drugo rođenje" našeg odraslog identiteta, i kod muškaraca i kod žena.
- Mihail Bulgakov - genijalnost utekla iz kandži morfijuma
- Šta Džejn Ostin može da nas nauči o prevazilaženju teških trenutaka
- Roman o Londonu - 50 godina od izlaska remek-dela Miloša Crnjanskog
On je sugerisao da jednom kad preskočimo prepreku sredovečnog života, koja podrazumeva razaranje „lažnog sebe" iz naše mladosti, oslobađa se „senka" našeg bića - a potom i onaj „kontraseksualni drugi" (animus za žene, anima za muškarce) - što sve zvuči prilično traumatično.
I, naravno, u prozi baš kao i u poeziji, sredovečni junak na emocionalnom putovanju bio je arhetip vekovima - od Homerovog Odiseja sve do Informacije Martina i Intimnosti Hanifa Kurejšija, da ne pominjemo većinu romana Džona Apdajka, Filipa Rota i Ričarda Forda.
Ali sredovečna žena u određenim godinama koja traži smisao, cilj ili jasnu sliku o tome ko je?
Ona je malo ređa zverka.
Poslednjih godina sve veći broj spisateljica direktno se bavio ovom temom - Rejčel Kuk, pod jedan, koja je otvoreno i zajedljivo prepričala svaki stadijuma sredovečnog doba, i Kejtlin Moran, autorka popularne knjige Više od žene.
Ali doajenka sredovečnih memoara verovatno je Debra Levi, koja je nedavno objavila ironičnu knjigu Nekretnine - treću u njenoj trilogiji „žive autobiografije".
U njoj se autorka osvrće na svoj život posle razvoda, dok njene ćerke počinju da stiču samostalnost.
Šta ona želi od života? Šta znači biti spisateljica?
O kakvom ženskom liku bi trebalo da piše - ili kakav da bude?
Memoari započinju naratorkinom kupovinom biljke banane, o kojoj se, šali se njena ćerka, autorka stara i neguje je kao da joj je „treće dete".
Biljka je polazna tačka za viziju novog života Debre Levi i stvaranje novog gnezda sad kad je njeno ispražnjeno.
Knjiga opisuje kraj jedne njene verzije i nesigurno stvaranje nove, verzije oslobođene pravila i patrijarhalnih očekivanja.
Teme koje se iznova javljaju su vlasništvo i teritorija.
- Hugo Prat - otac Korta Maltezea koji je složeno činio jednostavnim
- Putovanja, viktorijanska erotika i poezija: Britanski pustolov čiji život i danas budi zavist
- „Kraljica krimića" Agata Kristi putuje u Bolivud
Na jednoj književnoj žurki, privilegovani muški pisac sugeriše naratorki da je pažnja koju je njeno pisanje zadobilo ne neki način „vulgarna".
Ona zaključuje da on „svaku spisateljicu doživljava kao gostujućeg stanara na njegovom posedu".
Kasnije, ona piše: „Učinilo mi se iznova i iznova da u svakoj fazi života mi ne moramo da se povinujemo onome kako su drugi zamislili naš život, naročito oni manje maštoviti od nas samih."
U memoarima Rejnor Vin Put soli, autorka polazi na putovanje koje je istovremeno fizičko i metaforičko.
Ona i njen partner, suočeni sa mnoštvom nedaća koja su ih zadesila kao što su bankrotstvo i teška bolest, polaze na put - konkretno na hiljadu kilometara dugu morem zapljusnutu obalsku pešačku stazu koja se proteže duž južne Engleske.
Tokom procesa ove epske šetnje, bila je „preporođena", piše ona.
Vin za BBC Kulturu kaže: „Izgubili smo toliko toga, toliko brzo, da je osećanje mog vlastitog identiteta nestalo zajedno sa svim tim.
„Osećanje ne samo ko sam u širem svetu, već i ko sam bila u vlastitom životu. Pronašla sam to ponovo dok smo pešačili.
„Ali nisam više bila ista osoba sa početka, promenila sam se, preporodilo me je vreme provedeno u prirodi."
U narednoj knjizi, Divlja tišina, Vin piše o obnavljanju vere u sebe i kako joj je to pomoglo da krene dalje u životu.
Kad se suočila sa nedaćama u srednjem dobu, kaže autorka, najvrednija stvar za nju bilo je „shvatanje da vas starenje ne umanjuje, već samo dodaje još jedan sloj iskustva, a to mi je dalo najveću snagu."
Proces pisanja, dodaje ona, doprinosi tom osećanju osnaživanja.
„Pisanje ume to da vam uradi, da vam pomogne da oljuštite brojne slojeve i preispitate se, a ono što pronađete ispod ume istinski da vas iznenadi.
Omogućuje vam da istražite stvari koje vas pokreću, kao i one koje vas koče."
Na kraju, Vin je filozofski nastrojena i o samom starenju.
„Mislim da većina nas oseća tugu kad pomisli da ćemo postati sredovečni, žali za gubitkom mladosti i svim što ona predstavlja.
Ali najvažnija stvar koju sam naučila je da se toga ne plašim, već da ga oberučke prihvatim. Izaći ćemo sa druge strane tunela sredovečnog doba promenjeni, ali neka to bude pozitivna promena."
- Cena knjiga u Srbiji: Slučaj „Češljugar“
- O psihoistoriji i slobodi: Čemu nas uči „Zadužbina" i zašto svi treba da je pročitaju
Stvarnost ujeda
Posebna vrsta svođenja računa očekuje one koji trenutno ulaze u četrdesete i pedesete, sudeći po nekim skorašnjim književnim delima.
Generacija Iks, rođena između 1965. i 1980. godine - i često karakterisana kao buntovna i hedonistička - našla se sada (zajedno sa nama) u posebnom položaju.
Realnost srednjeg doba za žene iz ove grupacije humoristički je istražena u Apsolutno sam dobro!: Vodič za nesavršene žene Anabel Rivkin i Emili Makinan (inače poznata i kao Midalt).
A onda je tu i upravo objavljena Kako preboleti mladost Šarlote Bauer, koja piše:
„Ne mislim o svom srcu kao mladom ili starom - ono kuca u sadašnjosti, jer gde bi drugde, do đavola, kucalo? Ne osećam se kao da imam šesnaest, osećam se kao da sam svojih godina.
„Na kraju krajeva, samo njih i imam, i nastaviću da stižem u prave godine sve dok više ne bude bilo godina u koje mogu da stignem…
„Nadam se da sam završila sa zagledanjem u samu sebe, jer ima toliko drugih interesantnijih stvari za zagledanje."
Trezveniji pristup ovoj temi stiže u obliku bestselera Njujork tajmsa Zašto ne možemo da spavamo: Nova kriza srednjeg doba kod žena Ade Kalhun, objavljenog ove godine, koji se bavi time kako su žene Generacije iks odgojene da veruju da „mogu da postignu sve" i onim što to sa sobom nosi.
Kalhun za BBC Kulturu kaže: „Mi smo ćerke drugog talasa žena koje su nam govorile da možemo da 'budemo sve što zamislimo'".
Ali realnost načina na koji one stare, prema Kalhun i ženama sa kojima je ona razgovarala za knjigu, pokazala je da je to daleko od hedonizma i osećaja osnaženosti na koje su one navikle dok su odrastale.
„Ono što sam ja videla skoro je potpuno a-hedonistički način života", kaže autorka.
„Život u kom je sve rad i služenje drugih. Do te mere da kad se sredovečne žene zaista pobune, to obično čine tako da ne bude na štetu drugih."
Ipak, nije sve tako crno.
„Dobra vest je da je to faza života koja ne traje večno.
„Starije prijateljice me uveravaju da se sa druge strane svega više osećaju kao svoje na svom a manje ih zanima šta drugi misle o njima."
Za razliku od nje, britanska autorka Klover Straud, i sama žena iz Generacije iks, podozriva je prema toj ideji da, kako starimo, ne treba da nas brine šta drugi misle o nama.
Kako ona kaže za BBC Kulturu preko telefona: „Stvarno mi se ne dopada ona pesma o nošenju ljubičastog".
(Pesma je Upozorenje Dženi Džozef, najpoznatija po uvodnim stihovima: „Kad budem starica, nosiću ljubičasto / sa crvenim šeširom sa kojim se ne slaže i koji mi ne stoji")
- Zašto je Horhe Luis Borhes važan 35 godina nakon smrti
- Vilijem Šekspir, „čarobnjak u razumevanju ljudske duše" i pet vekova kasnije
Kako Straud kaže:
„Važno je da vas nije briga, ali se ne slažem sa tom pogrešnom idejom da morate da budete ćaknuti hipik u ljubičastom koji leprša okolo u ekscentričnoj odeći.
„Kako starim, ja i dalje želim da budem ista ona moćna osoba koja sam sada."
Straud (46), koja se i dalje nalazi usred odgajanja mlade dece, napisala je dva memoara - Divlji drugi i Moje divlje i besane noći.
Njena sledeća knjiga, koja će izaći 2022. godine, govoriće o ožalošćenosti.
„Izuzetno sam tesno vezana za svoju generaciju, generaciju rejva.
„Posle osamdesetih, javila se veoma snažna želja za povezivanjem sa drugim ljudskim bićima, da se preskoče klase.
„Nismo posedovali onaj osećaj statusa i klase iz prethodne generacije ili generacija koja su došle posle nas, mislim.
„Bio je to hedonizam i dobra zabava, i gotovo ritualizovani način druženja sa drugima, neka vrsta grupne sreće koja je bila duboka."
Kako, dakle, ona vidi da se ovaj generacijski mentalni sklop realizuje u srednjem dobu?
„Nadam se da će to značiti da ćemo uspeti potpuno da prihvatimo srednje i pozno doba i preselimo se u njega sa većim osećajem radosti i pomirenosti", kaže ona.
„Ostvarivanje našeg prava da budemo vidljivi, odbijanje da prihvatimo nevidljivost srednjeg doba. Suština je u stavu i samopouzdanju.
„Previše je toga napisano o tome koliko je srednje doba grozno.
„Obožavam činjenicu da kako starim moj život postaje blistaviji i moćniji, i što sa godinama imam mnogo jasnije definisano osećanje ko sam."
Po mišljenju Straud, to je dobar trenutak za ženu da uđe u srednje godine.
„Baš kao što sada vlada osećanje da dvadesete i tridesete kod žene više ne definiše majčinstvo, udaljavamo se i od ideje da je plodnost žene najvažnija.
A nadam se da ćemo doživeti i društvenu promenu. Stiče se utisak da je tu negde na horizontu. Želim da krenem ka njoj punom brzinom."
Dostizanje srednjeg doba je, kaže ona, „kao kad vozite stvarno dobra kola i ubacite u višu brzinu - istinski dobijate na ubrzanju."
Svakako postoje znaci da sredovečne žene postaju otvorenije i vidljivije u kulturnom životu i da traže promene.
Skorašnja dobitnica nagrade Buker Bernardin Evaristo pozvala je na objavljivanja više priča o zrelijim ženama i na više zrelijih žena koje ih pišu, rekavši za ajnjuz:
„Oseća se odsustvo starijih likova u britanskoj prozi.
„Previše knjiga je sklono da govori o mladima. Čak i stariji pisci pišu o mlađim likovima."
Nedavno je čak bilo poziva da se starosno ograničenje Ženske nagrade - koje favorizuje mlađe pisce - ukine.
A Nagrada RSL Kristofer Blend godišnja je nagrada za debitantskog pisca ili publicistu koji je prvi put objavljen sa više od 50 godina.
U užem izboru za nagradu 2021. bilo je nekoliko debitantkinja, među njima i izvrstan roman Knjiga eha Rozane Amake, koji prati dva života od samih korena ropstva u Africi do savremenijeg Južnog Londona osamdesetih.
A o ovoj temi se ne raspravlja samo u svetu knjiga - organizacije kao što su Škola života bavile su se temom otpornosti u srednjem dobu, a među onlajn grupama podrške nalaze se i Sredovečni preporod za žene i Cvetanje u srednjoj dobi.
Elenor Mils, osnivačica Podneva, britanskog haba i medijske platforme koja pruža podršku sredovečnim ženama, kaže za BBC Kulturu:
„Promena je veoma komplikovana, tranzicija teška. Postoji zaboravljena vojska žena koja je zapostavljena.
„Pružamo novu mapu za žene u poznijim godinama, koje počinju da se kreću ka svojim najboljim godinama i otkrivaju svoju svrhu i sledeću verziju samih sebe."
Podnevni književni klub je centralni element ponude Podneva, a vodi ga Sem Bejker, podkasterka i autorka knjige Promena - Kako sam (izgubila i) pronašla sebe posle četrdesete a možete i vi.
- Aleksandar Hemon: Balkansko životno iskustvo i književni uspeh u Americi
- Neobičan kult Elene Ferante
Za Bejker, najbolje u vezi sa sredovečnim dobom je što se konačno osećate dobro u vlastitoj koži.
„Imam više samopouzdanja i mnogo mi je manje stalo do nekih stvari. Ili, preciznije, mnogo bolje biram stvari do kojih mi je stalo."
U Promeni, autorka se bavi osećanjem nevidljivosti, naročito u kontekstu posla, sa kojom se susreću neke sredovečne žene.
Ona kaže:
„Kad sam napisala svoje memoare koji su postali neka vrsta manifesta, oni su uglavnom nastali iz nezadovoljstva time što se toliko žena oseća kao da su ih naterali da budu nevidljive kad su počele da se približavaju srednjim do poznim četrdesetim i posle njih.
„Znam da ja jesam.
„Gde su, na primer, priče crnih žena starijih od četrdesetih godina? Gde su njihovi glasovi?
„Mi učimo slušajući tuđe priče, a priče koja nam se pričaju su veoma jednoobrazne. Što više priča budemo čuli od drugih žena, jasnije ćemo moći da razlučimo vlastitu."
I bolje ćemo moći, možda, da odrastemo.
Pogledajte video o Aleksandru Hemonu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
