Kada je Lamont Marsel Džejkobs osvojio zlato na 100 metara 1. avgusta ove godine, mnogi su verovatno bili iznenađeni. Italijan je bio autsajder, daleko od favorita prema kladionicama, ekspertima i navijačima.
Džejkobs je iza sebe ostavio trkače iz nacija sa mnogo većom sportskom istorijom u stvaranju sprintera.
Takođe, 26-godišnji atletičar je to učinio u sportu koji je bio njegov drugi izbor.
Iako se kao tinejdžer takmičio u sprintu, on je kasnije otkrio skok u dalj, da bi se trkama na 100 metara vratio tek kao senior, 2018. godine.
Konačno, on uopšte nije bio sprinter sa naročito brzim rezultatima - po prvi put je istrčao ovu deonicu ispod 10 sekundi tek početkom ove godine.
Njegova priča je izuzetna - sportista koji je pronašao sebe u kasnijoj fazi karijere u zemlji koja baš i nema pedigre sprinterskih postojbina, ali koji je oduvao konkurenciju.
Međutim, Džejkobsov podvig pokazuje i neke stvari oko kojih obično grešimo kada procenjujemo talente sportista.
- Dvejn Džonson Stena: Kako su rvači postali idealan izbor za holivudske zvezde
- Kako se Lionel Mesi privikao na novi život u Pari Sen Žermenu
- Legenda boksa, poeta, ali i slikar - Muhamed Ali
Postoji razlog zbog kojeg precenjujemo favorite i potcenjujemo autsajdere. Kada bismo umeli da gledamo, da li bismo mogli da pronađemo još sportista kao što je Džejkobs?
Možda precenjujemo sportske uspehe ostvarene na juniorskom nivou, zahvaljujući nekim čuvenim, ali i varljivim istraživanjima od pre 40 godina.
Pošto je uočio pravilnost u mesecima rođenja igrača u NHL-u (Nacionalna hokejaška liga) i dve razvojne lige sredinom osamdesetih, Angus Tompson, tada sa univerziteta u Alberti i Rodžer Barnsli, sa Sent Meri univerziteta u Kanadi, sproveli su studiju koje će u narednim godinama inspirisati dalja istraživanja.
Dvojica istraživača su proučavali 7.000 sportista koji su imali između osam i 20 godina, iz jedne od kanadskih juniorskih liga u hokeju na ledu.
Oni rođeni u mesecima koji se poklapaju sa početkom hokejaške sezone, između januara i juna, imali su veće šanse da zaigraju za neki od vodećih timova od onih rođenih između jula i decembra.
U stvari, skoro 40 odsto igrača iz najboljih timova bili su rođeni tokom prva tri meseca takmičarske sezone u poređenju sa pet tokom sledeće tri meseca.
Izgledalo je kao da je veoma bitno ako ste par meseci stariji, viši, brži ili jači od svojih vršnjaka. Ova pojava se naziva relativnim starosnim efektom.
Hokejaška studija Tompsona i Barnslija je takođe otkrila da je većina igrača lige bila rođena u prvoj polovini godine.
Moguće je da su mlađi igrači, umorni od borbe sa onim nešto starijim, tokom vremena lakše odustajali.
Relativni starosni efekat je već bio poznat iz studija napravljenih sredinom šezdesetih godina prošlog veka.
Deca koja su u okviru svoje akademske godine bila starija, obično su postizala bolje rezultate od mlađih saigrača.
(akođe, mlađi igrači su češće patili od psihijatrijskih poremećaja, iako ti rezultati nisu bili poznati do 2000. godine.
Nekoliko godina kasnije, Tompson i Barnsli su objavili još jedno istraživanje u kojem su otkrili slične odnose među 837 bejzbol igrača u profesionalnoj MLB ligi.
Naknadne studije su sugerisale da se relativni efekat može primeniti i na košarkaše, rukometaše, fudbalere i ostale sportiste.
Ipak, čini se da on nije imao uticaja na stonotenisere i mlade plesače.
- Pet stvari koje u pola noći morate znati o Istanbulu i Indijanapolisu - Pešićevim zlatima
- Johen Rint - šampion Formule 1 krunisan posle smrti
- Domović Bulut za BBC: Zašto nikad nisam odbio Srbiju i kako smo postali basket sila
Da li je moguće da je sve bilo tako jednostavno?
Da li je nekoliko meseci odrastanja više pomagalo deci da stignu do vrha?
Ono što su Tompson i Barnsli propustili da uoče je bio dalji razvoj juniorskih hokejaša.
Nije iznenađujuće da je i u profesionalnim i juniorskim ligama odnos između mlađih i starijih igrača bio sličan.
Juniorske lige su slale igrače u profesionalnu ligu.
Svi starosni odnosi u prethodnoj ligi su se prelivali i u narednu.
Ali ako su stariji igrači u okviru jedne godine bili bolji od svojih mlađih vršnjaka, bilo je za očekivati da će takav odnos u profesionalnoj ligi biti još drastičniji.
Ipak, to se nije desilo.
U stvari, prema jednoj studiji objavljenoj 2020. u kojoj se posmatra 12 sezona omladinske selekcije fudbalske akademije Ekseter Sitija, najmlađi igrač - ukoliko je prošao kompletan ciklus u omladinskoj školi - imao je četiri puta više šansi da potpiše profesionalni ugovor od starijih.
Oni mlađi igrači koji završe ovu fudbalsku školu imaju više šansi za uspeh.
Sportisti koji fizički ranije sazru bolje se kotiraju kod trenera iz očiglednih razloga; oni su viši, brži i jači od vršnjaka.
A trenere naročito privlače igrači koji se fizički izdvajaju od ostalih.
U knjizi Sokernomiks, autori kažu da skauti radije preporučuju plavokose igrače, kao da im nešto svetlija kosa pomaže da se više ističu na samom terenu.
Ali na duge staze, ovaj fokus na najveće igrače može da zavara.
Na univerzitetu u Egzeteru, Kreg Vilijams, profesor pedijatrijske fiziologije primećuje da mlađi igrači imaju više šansi za uspeh kada se posmatra duži vremenski period.
„Zbog toga što nemaju prednost u snazi, manji igrači moraju potpuno da se oslone na druge veštine i da rade na kontroli lopte i radu nogu.
Oni takođe mogu da dodatno razviju strategiju i taktiku koja će se odnositi na protivnikove slabosti", kaže Vilijams.
Tako da, kada odrastu i kada fizički sustignu svoje vršnjake, oni su u boljoj situaciji da postanu profesionalci.
Oni sportisti koji kasnije sazru, kao Džejkobs, nisu neuobičajena pojava u sportu.
- One su osvajale olimpijske medalje: Da li postoji „žena u muškom sportu"
- Zašto je kanabis i dalje zabranjena olimpijska supstanca
- Čovek zvani košarka - Dušan Ivković
Sa 21 godinom, kada su neki od njegovih vršnjaka već igrali za svoj nacionalni tim, fudbaler Ngolo Kante je debitovao u svojoj profesionalnoj karijeri kao igrač trećeligaškog francuskog kluba.
Do trenutka kada je sa 25 godina debitovao kao reprezentativac (nije igrao ni u jednoj omladinskoj selekciji Francuske), ovaj igrač sredine terena nikada nije osvojio nijedan veliki trofej.
Do 30. godine, on je postao prvak sveta, osvojio je Premijer ligu, Ligu šampiona, Ligu Evrope, FA kup, a dobio je i brojna individualna priznanja.
Generalno, on se smatra jednim od najboljih fudbalera na svetu na toj poziciji.
Kanteov trener iz vremena kada je bio junior, kaže da su klubovi prevideli Kantea jer je bio „sitan momak" koji nije bio „nimalo spektakularan igrač".
Možda naše predrasude o tome koji se mladi sportisti izdvajaju znače da smo prevideli neke druge talente.
Postoje dokazi o tome da igračima koji su bili veliki talenti u mladosti nije zagarantovan uspeh u seniroskoj konkurenciji.
Među vrhunskim biciklistima, samo njih 29 odsto je uopšte učestvovalo na juniorskim prvenstvima sveta.
Od svih sportista koji su učestvovali na Olimpijskim igrama u Atini 2004, samo njih 44 odsto je imalo svoj internacionalni debitantski nastup u juniorskim danima.
Većina je svoje prve međunarodne nastupe imala sa 22 godine u proseku, a da pritom ne postoji nijedna indikacija da bi im raniji počeci dali veće šanse za uspeh.
Ipak, nisu svi sportovi naklonjeni onima koji kasnije sazrevaju.
Prosečno doba u kojem olimpijci počinju treninge specifične za njihove discipline je 11,5 godina.
Za plivanje i hokej na ledu, ta granica se nalazi na 8,1 i 8,9 godina. Za ovakve sportiste idealni su veslanje (15,4), streljaštvo (15,3) i atletika (14).
Ovakvi sportisti, nalik Džejkobsu, čiji uspesi u njihovim sportovima stižu nešto kasnije, verovatno su trenirali različite sportove u mladosti.
Odabir jednog sporta, pa čak i uspesi u njemu u ranim godinama, nema nikakve veze sa eventualnim kasnijim rezultatima.
Ali veštine stečene u više različitih sportova mogu da daju šansu sportistima da se kasnije u karijeri sa uspehom oprobaju u nekoj drugoj disciplini.
Čak i u elitnim sportovima, događa se da sportisti koji su favorizovani pokazuju ponekada čudno ponašanje.
- Generacija koja traje 26 godina - tvorci mita o plavoj četi
- Pedestrijanizam - neobični sport popularniji od fudbala
Teniski favoriti imaju veće šanse da ranije odustanu od borbe ukoliko počnu meč slabije, kaže Hengčen Dai, istraživačica u Andersonovoj školi za menadžment na Univerzitetu u Los Anđelesu.
Ona je specijalistkinja za bihevioralno odlučivanje.
Njena teorija kaže da vrhunski sportisti koji postave visoke kriterijume za ostvarivanje sportskih rezultata, bolje koriste obrte u mečevima.
„Psihološko resetovanje može da im pomogne da pozitivnije odgovore na izazove", kaže ona.
„Ako su okrenuti učenju na svojim greškama, onda oni iz tih svojih grešaka izvlače veću korist. Individue koje imaju visoke ciljeve mogu lakše da se adaptiraju i dođu do pozitivnog rezultata".
Šokantni rezultatski porazi obično dolaze kada se favoriti unapred predaju.
Čak i ako je Džejkobs bio predodređen za uspeh zbog različitih veština koje je stekao trenirajući različite sportove i zbog svog opšteg sportskog dostignuća, postoje i neke neobičnosti u vezi sa tim što je Italijan pobedio na 100 metara.
Zašto, na primer, Jamajku povezujemo sa najbržim sprinterima na svetu, a Etiopiju i Keniju sa najboljim dugoprugašima?
Šta ove nacije čini favoritima u tim sportovima?
Dominacija nekih zemalja u određenim sportovima možda ima veze i sa time kako se kreira tabela osvajača medalja na Olimpijskim igrama, kaže Džon Revilak, ekonomista sa univerziteta Aston.
Ako ste specijalista, to može da vam pomogne da napredujete na tabeli.
Tako, na primer, velodromski biciklizam u muškoj i ženskoj konkurenciji daje ukupno 12 zlatnih medalja.
Udvostručavanje biciklističkog bilansa je bila strategija britanskog olimpijskog tima nakon izgradnje velodroma u Mančesteru zbog Igara Komonvelta 2002. godine, kaže Revilak.
Biciklizam u dvorani je, sa investicijom od 34,7 miliona evra, drugi sport u koji se najviše ulagalo, a u kojem su se Britanci takmičili na Igrama u Tokiju, odmah iza veslanja (koje nudi čak 14 zlatnih medalja).
Trećina svih zlatnih medalja koje je Velika Britanija osvojila na igrama 2016, stigla je od veslanja i biciklizma, dok su Igre iz 2012. imale 41 odsto udela u ukupnom broju medalja za Britaniju.
Revilak u nekim još uvek neobjavljenim istraživanjima kaže da način razmišljanja o medaljama rađa i neke iznenađujuće rezultate.
- „Pravda je spora, ali dostižna" - o sudiji Feliksu Brihu koji je naljutio Srbiju
- Kako protiv šovinizma i rasizma u srpskom sportu - „pođimo od sebe“
Ako biciklizam, veslanje ili atletiku tretiramo kao pojednične sportove, tabela bi mogla da nam da zemlje koje su sveukupno najbolje.
„Španija ima najviše medalja u različitim sportovima, tako da se zaista može reći da su oni istinski Olimpijci", kaže Revilak.
U tom slučaju Britanci padaju na tabeli.
Iako neka istraživanja govore da je broj osvojenih medalja neke nacije proporcionalan količini novca uloženog u sport, čini se da je odnos između novca i uspeha ipak nešto komplikovaniji.
Moguće je da države troše više novca u pripremama za domaćinstvo Igara.
Države u kojima su se Igre održavale između 1988. i 2016. godine su imale za dva odsto bolji bilans u osvojenim medaljama u poređenju sa takmičenjima u kojima su se borili u inostranstvu (iako ovaj trend vremenom opada).
U stvari, u periodu posle Drugog svetskog rata, benefiti domaćinstva su bili čak 10 puta veći nego u periodu između 1988. i 2016. godine.
Postoji nekoliko korisnih elemenata koje vam donosi domaćinstvo: lokalno poznavanje terena (i mogućnost da trenirate na njima), domaća publika, ali i činjenica da zemlje domaćini mogu da lobiraju oko spiska sportova koji će se naći na Igrama.
Iako su bejzbol i softbol već imali svoje mesto na Olimpijadama, nije nikakvo čudo što ih je Japan ponovo želeo na Igrama u Tokiju.
Naravno, ove godine je prednost domaće publike bila izbrisana zbog praznih stadiona u Japanu.
Iako su sportisti možda i navikli na nastupe pred praznim tribinama, to ipak može da ima uticaja na rezultate.
U studiji koja se bavila fudbalskim mečevima koji su se igrali iza zatvorenih vrata u Engleskoj, nedostatak podrške klubovima kada su igrali na svom terenu nije imao preveliki uticaj na to ko je i koliko golova postizao, ali je zato istraživanje pokazalo da se smanjio broj žutih kartona koje je sudija davao igračima gostujućih timova.
Moguće je da prisustvo publike predstavlja dodatni pritisak na sudije da gostima pokazuju kartone, ali ne i domaćinima.
Bez tog pritiska teže je uticati na arbitre.
I dok prednost domaćeg terena može da pomogne nacijama da postižu bolje rezultate od očekivanih, Igre u Tokiju su možda predstavljale i neku vrstu anomalije za Japan, s obzirom na okolnosti.
Svejedno, niko nije bio iznenađen pojedinim autsajderskim pričama i sa ovih Igara.
Sportista koji kasnije sazrevaju ima mnogo više nego što mislite.
Pogledajte video o čoveku koji hoda na kanapu 70 metara iznad tla
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
