Šta zamislite kad neko pomene derviše?
Da li Ahmeda Nurudina iz romana Meše Selimovića - duhovnika i muslimanskog učenjaka iz starih vremena, u haljetku i s ogrtačem, koji se pomalo sklanja od svakodnevnog života?
Realnost je sasvim drugačija.
Derviša ili sufija, kako se još nazivaju, ima i dalje.
Oni žive oko nas, to su profesori, advokati, naučnici, imaju porodice, ali ih sve povezuje verovanje da se kroz određen način života i postupke može prodreti do božanske istine i ljubavi.
- Bogovi sutrašnjice: Kako izgleda budućnost religije
- Šta je „Raselov čajnik“ i kakve veze ima sa raspravama o postojanju boga
- Ko su masoni u Srbiji i šta rade
„Derviš se ne stavlja u jedan kalup, kad gledamo derviše mislimo da je to neko poderanih pantalona.
„On ne mora biti asketa, bitno je srce, ne zaneti se i sebe ne isticati", kaže za BBC na srpskom Ćazim Hadžimejlić, profesor kaligrafije na Akademiji likovnih umetnosti i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.
„To su oni koji nose ruho duhovnosti", dodaje profesor, ujedno i derviš.
Sufija, derviš ili fakir - nazivi za isti pojam
Nauka o dervišima naziva se tesavvuf, što u bukvalnom prevodu znači ogrnut vunom, navodi se u enciklopediji Britanika.
Sličnog značenja je i reč suf, od koje je nastao izraz sufizam, verovatno kao naziv za rane islamske askete koji su nosili vunene ogrtače.
„Definicija tesavvufa je na početku svoga puta biti bez svoga `ja`, bez svoga ega, a na kraju biti sultan, car ili kralj po svojim delima.
„Dobra dela čoveka krase i ne daju mu da ode u drugom pravcu", kaže Hadžimejlić, u košulji i sakou.
Sufije su poznate kao „siromašni" - fukara, što je množina arapske reči fakir dok se na persijskom to kaže darviš.
Tako su fakir, derviš i sufija danas gotovo sinonimi.
Svaki muškarac ili žena mogu postati derviši, ako se opredele za taj način života.
„Derviš je samo ime koje na jedan način znači dobar čovek, pošten čovek, fin, odan, vredan.
„Čovek koji svakog čoveka ceni kao božije stvorenje, ne nanosi nikome bol i tegobu, već želi svakome da pomogne i gleda kroz božiju prizmu prema svim stvorenjima - biljnog, životinjskog i ljudskog sveta", kaže Hadžimejlić sa spokojem u glasu koji često odlikuje produhovljene ljude.
- Kako pričati o seksu i religiji u konzervativnom društvu
- Crkva sa rok koncertima i dva miliona sledbenika
Svaki derviš ima za cilj da kroz samospoznaju i oslobađanje od negativnih emocija napreduje na putu čišćenja i popravljanja sebe.
I taj put traje celoga života.
„Sa tom čistotom bog im daje i određenu mudrost i znanja koja nisu svakome dostupna.
„Kad treba oni to iskažu, jedna rečenica od takvih je nekad dovoljna da čoveka `pokosi` ili pogled da čoveka očisti", ističe on.
Dobročinstvo je važan deo derviškog učenja.
„Kad je čisto srce, onda je tu odnos čoveka prema bogu skroz iskren, nema prepreka.
„Sve negativne stvari i uticaji su zavesa između boga i čoveka, a svi smo božiji i njemu se vraćamo", dodaje on.
U negativne emocije ubraja sujetu, zavist i ljubomoru.
Čišćenje od tih „zavesa" derviši sprovode kroz redovne obrede, ali prvenstveno kroz unutrašnji rad na sebi.
Kako se postaje derviš?
Svaki je čovek u dubini duše i srca derviš, odgovara Hadžimejlić.
„Derviš želi da bude čestit, to što smo mi prekrili sebe, dušu i srce različitim stvarima to nas udaljava od istine i svetla.
„Derviši su svesni toga, pa žele da se približe", dodaje.
To približavanje obično počinje odlaskom u tekiju - instituciju gde se derviši okupljaju ili pronalaskom učitelja - šejha koji će čoveka voditi stazama samospoznaje.
Kod njega nastavlja „školovanje", kao duhovno obrazovanje.
Tu se kreće postupno od „simpatizera" tesavvufa, do ulaska u derviški red i daljeg napredovanja kroz hijerarhiju.
Na vrhu je šejh ili učitelj, on je istovremeno starešina tekije.
Sufije smatraju da se spoznaja sveta uči od učitelja, a ne samo iz knjiga.
Šejhovi su često ugledni pojedinci u društvu.
Po pravilu, oni ponašanjem i postupcima to opravdavaju.
„Nije cilj biti derviš, cilj je božije zadovoljstvo", kaže Hadžimejlić.
Taj put ka sebi i bogu, kako oni tumače, traje celoga života.
„Sufijski put je život, to je maraton.
„Tekija je samo benzinska pumpa koja pomaže autu da uzme gorivo i ide dalje", slikovito objašnjava uz osmeh.
Šta rade derviši?
Pored sopstvenih zanimanja, derviši poste, klanjaju redovno i prisustvuju obredu - zikru koji se može obavljati u džamiji ili tekiji.
Obredi se razlikuju od redovnih klanjanja ostalih muslimana, jer tokom derviških ceremonija oni sede u krugu, ritmično se kreću, horski izgovaraju različita imena Alaha i to mnogo puta ponavljaju.
Tokom tih obreda zajednički padaju u stanje nalik transu.
Kako doći do spoznaje boga razlikuje se od reda do reda.
Pripadnici rufaijskog derviškog reda se tokom obreda probadaju iglama, a ne iskrvare, mevlevijski red praktikuje poseban ples - to su takozvani vrteći derviši.
Neki mogu da stoje na oštrici sablje i da im ništa ne bude.
Derviških redova ili tarikata ima 12.
Profesor Hadžimejlić je od jula 2021. predsednik Tarikatskog centra u Bosni i Hercegovini koji u okviru Islamske zajednice BiH okuplja derviške redove.
Svaki tarikat čuva zapisana imena ranijih šejhova, generacijama unazad - sve do proroka Muhameda.
Pripadnost dervišima nije nasledna i ne mora poticati iz porodice.
Sufizam je stvar izbora.
U tekstu BBC-ja, kao i na sajtu Britanike, sufizam se karakteriše kao muslimanski misticizam dok neki odbacuju to tumačenje.
Ćazim Hadžimejlić navodi da sve zavisi od toga kako se razume reč mistik.
„Ako za mistika smatrate nekog ko leži na iglama ili po vatri hoda, to sve rade produhovljeni derviši", navodi.
„Vi možete sa nekim treninzima to postići, a da niste sufija.
„Ali kad je iza toga suština, tu nema treninga, nema magije", napominje on.
Da to pojasni podseća na biblijsku priču o Mojsiju (Musi za muslimane) čiji se štap pretvorio u zmiju, kao dokaz vere, ali su to uspeli i ostali čarobnjaci.
Koliko se njegova moć razlikovala, pokazalo se kad je Mojsijeva zmija progutala sve ostale.
Sličnu svrhu imaju i probadanja derviša, pa čak i dečaka, tokom obreda kojima nekad svedoče i gosti.
„To se i danas radi sa dozvolom da bi se videlo šta može bog čoveku da da, da svoje telo prevaziđe.
„To nije mučenje tela, iako nama deluje ovako čudno, ali to je najmanja stvar koju oni čine", ističe profesor.
Pogledajte video iz Istanbula
Ko su poznate sufije?
Hadžimejlić je potomak uvažene bosanske porodice koja je generacijama davala šejhove - derviške učitelje.
Njegov otac šejh Mesud bio je jedan od najpoznatijih modernih sufija, dok mu je deda, po kom nosi ime, Ćazim Hadžimejlić bio jedan od najučenijih ljudi s ovih prostora početkom 20. veka.
Školovao se u Istanbulu, radio u Beču, živeo jedno vreme i u Skoplju, da bi se kasnije bratio u Bosnu gde je u porodičnoj kući osnovao versku školu - medresu.
Govorio je devet jezika, znao Kuran napamet, a radio je i kao advokat.
Bio je prevodilac jugoslovenskog kralja i nosilac je Ordena kralja Aleksandra.
„Znao je za vreme Drugog svetskog rata na svom tavanu sakriti neke ljude i tako čitave familije spasiti, kad su ih tražili da ih ubiju", navodi.
Ipak, u moderno vreme, sufizam se često pogrešno dovodi u vezu sa radikalnim islamom, napominje profesor.
„Nema to nikakve veze, kao ni s terorizmom, ma ni blizu.
„Kroz istoriju, bavim se tim, nikad nisam čuo da je bio neki sufija terorista - i da je bio radikalni, ili neko ko nanosi bol drugim ljudima, to nikad nije bilo", napominje Hadžimejlić.
Dva muzeja Hadžimejlića i tekija u Busovači
Da bi sačuvao sećanje i na porodicu, ali i na tradiciju bosanskih derviša iz proteklih vekova Ćazim Hadžimejlić je osnovao privatni porodičini muzej.
Do njega se ne može slučajno stići, jer se nalazi u srcu bosanskohercegovačkih šumovitih brda u slu Vukeljići između Busovače i Fojnice, na oko sat i po vožnje od Sarajeva.
Tu se u nekoliko starinski opremljenih muzejskih soba čuvaju eksponati koji predstavljaju svojevrstan pregled istorijskog i kulturnog nasleđa ovih krajeva.
Na putu do sela prolazi se i mesto Busovača, na čijim obodima u zaseoku Kaćuni dominir zelenu trospratnica.
Tu su, podno njihovog sela, Hadžimejlići osnovali i tekiju Mesudiju.
Nekada su učitelji zajedno sa dervišima zajedno obrađivali zemlju ili se bavili trgovinom.
Danas se tu derviši iz okoline okupe dva puta sedmično.
U istoj zgradi na prvom spratu je poliklinika, na drugom su muzej i biblioteka sa 10.000 naslova, a na trećem je prostor za derviške obrede i okupljanja.
Kroz spratove koji simbolički predstavljaju najpre lečilište za telo, pa zatim za um - kroz knjige i umetnička dela, a na kraju i za dušu, vodi nas kustos Edib Karasalihović.
Pokazuje nam primerke starih knjiga i najstariju iz 1358. godine koju je profesor Hadžimejlić restaurirao i čuva se u posebnoj kutiji sa zlatotiskom.
U drugim prostorijama su moderna dela bosanskohercegovačkih slikara, retki primerci istočnjačke ebru umetnosti - slikanja na vodi, kao i ukrasnih ćilima i kaligrafije.
Na poslednjem spratu je ono što nas najviše zanima, a to je tekija.
Na njenom centru su krug i ćilim, naspram kojih stoji mirhab - niša koje predstavlja svetilište u džamijama.
Na zidovima su stihovi iz Kurana - sure, objašnjava nam domaćin.
Izgleda više kao prostrana dnevna soba, nego kao džamija, zbog parketa i drvenih detalja koji joj daju toplinu.
Ulazi se izuven, kao u džamiju, a žene barem tokom posete ne nose maramu.
U današnje vreme ipak, obavezna je maska na licu.
U desnom delu iste te velike prostorije su izrezbareni stočići i niska ugaona garnitura prekrivena ćilimima i jastucima, koja podseća na neki starinski turski dom.
Tu se, kaže Karasalihović, sedi posle zikra - obreda i šejh drži besedu, a zatim se razgovara o svemu.
„Taj deo u tekiji se zove mejdan, jer je u tesavvufu glavno da shvatiš da ti nemaš ništa svoje i da ti je sve od boga dato i da to moraš da vratiš.
„Najteža borba je sa samim sobom, a ovde je mesto za tu borbu", objašnjava kustos.
Tokom tih okupljanja se po pravilu govori o lepim i univerzalnim stvarima.
Tekije su neretko otvorene galerije sa stalnom postavkom, jer se u njima čuvaju spisi i umetnička dela iz starina, a neke su i turističke atrakcije kao ona u Blagaju na izvoru Bune.
Po pravilu tu su svi dobrodošli i u njima svako može da dobije pomoć koja mu je potrebna - bilo da je gladan, žedan ili samo radoznao.
„Tekija je institucija gde se okupljaju ljudi koji se druže radi boga, nema tu ogovaranja ili loših poruka.
„Ipak, svakom dervišu je njegova tekija u srcu", ističe Hadžimejlić.
Kad su derviši došli na Balkan?
Na Balkan dolaze u 12. veku, a sa dolaskom Osmanlija dva veka kasnije to postaje i zvanično.
Sufije su se tokom Srednjeg veka sretale sa srpskim i bosanskim prinčevima, jer su i vladari imali potrebe za duhovnjacima, podseća profesor.
Danas, u Bosni i Hercegovini ima na desetine tekija, kao i na Kosovu, u okolini Novog Pazara i u nekoliko gradova Crne Gore.
Derviša ima i onde gde islam nije većinska veroispovest - u hrvatskim gradovima Zagrebu, Rijeci, kao i u Srbiji - u Beogradu i Subotici.
„Imate u Beogradu itekako obrazovanih ljudi koji tesavvuf vole i čitaju tesavvufska dela.
„Tako je i u svetu, ali se ne govori toliko o tome, ima ih i u svetu nauke prirodnih, tehničkih nauka", kaže on.
Juna 2019. u Beogradu su derviši, posle 236 godina, održali obred.
Pogledajte video: Kako je islam stidao do starosedelačkog naroda Maja
Poenta čisto srce
Iako su relativno retki, derviši su kroz istoriju islama ostavili dubok trag.
Poseban doprinos dali su književnosti i najbolji primer za to je Mevlana Dželaludin Rumi, kao i filozofi Omar Kajam i Al Gazali čiji je uticaj izašao iz okvira muslimanskih zemalja i bili su često citirani na Zapadu - među filozofima, piscima i teolozima.
Među njima ističe se i jedna žena - Rabija el Adavija koja je u 8. veku isticala koliko je za veru važna i ljubav prema bogu.
Poseban uticaj sufije su imale u širenju islama u Africi, Indiji, i na Dalekom Istoku.
Putujući derviši i pozivači su posle poseta Indiji i u susretu sa tamošnjim fakirima koji su lebdeli u vazduhu i gutali vatru, dobili dozvolu da rade takve stvari.
Tada počinju sa praktikovanjem hodanja po vatri ili ležanja na iglama, kaže Hadžimejlić, da pokažu da su spoznali božansku istinu.
„Neke sufije su jahale lavove ili imale lek za ujed zmija.
„To nije poenta, to je samo jedan pojavni deo, poenta je čisto srce", zaključuje Hadžimejlić.
Možda će vas zanimati i ova priča: Beg plesačice iz Avganistana
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
