Pre tačno 43. godine u Džonstaunu u južnoameričkoj Gvajani se dogodio masakr - stradalo je više od 900 ljudi, među koji ma i deca, u naselju koje je vodio lider hrišćanskog kulta Džim Džons.
Jedna od preživelih - Lora Džonson Kol - za BBC govori o tome kako je za dlaku izbegla smrt i kako su ona i drugi obnovili živote u decenijama posle njega.
Upozorenje: Ovaj članak sadrži eksplicitne slike smrti
Budući da je odrasla u Vašingtonu pedesetih i šezdesetih, Lori Džonson aktivizam nije bio stran.
Sedamdesetih, kad se u 22. godini priključila Hramu naroda u Kaliforniji, već se nagutala suzavca protestujući zbog rata u Vijetnamu, sarađivala sa Crnim panterima i bila na slavnom festivalu Vudstok 1969. godine.
„Život mi je bio u rasulu, brak mi je propao i tražila sam za sebe bezbednije okruženje u kom mogu da budem politička aktivna posle niza loših odluka", priseća se ona.
Otišla je na nekoliko sastanaka u sedištu grupe u Redvud Veliju u Severnoj Kaliforniji i uskoro su je pridobili njihovi ideali blagonaklonosti i rasne ravnopravnosti.
Džim Džons, harizmatični hrišćanski propovednik, osnovao je Hram naroda kao rasno integrisanu crkvenu grupu u Indijanopolisu 1956. godine, pre nego što se deceniju kasnije preselio u Kaliforniju.
Džons je propovedao o nadolazećoj nuklearnoj apokalipsi i verovao da bi njegova separatistička „apostolsko-socijalistička" zajednica mogla da napreduje posle nje.
- Vođe kulta koje su spalile 700 sledbenika i dalje u bekstvu
- Opasan posao „razbijača kultova”
- Zašto je toliko teško stati na put kultu
Grupa, iako religiozna, bila je zasnovana na socijalističkim idealima - obezbeđivala je zdravstvenu zaštitu i druge socijalne usluge svom raznovrsnom članstvu.
„Bila je to zajednica kakvu sam želela - želela sam ravnopravnost i pravdu, a tu su bili ljudi svih porekla i rasa", kaže Lora.
„Lider kulta Džim Džons je 1974. godine rekao da želi da nađe neko mesto daleko od droge i alkohola u Americi", priseća se ona.
„Pronašli smo Gvajanu u Južnoj Americi, koja je bila savršena da se u nju preselimo.
„Bila je to prelepa zemlja sa zabitima koje smo mogli da naselimo."
Lora i stotine drugih su 1977. godine preokrenuli živote naglavačke kako bi prešli da žive u Poljoprivrednom projektu Hrama naroda - neformalno poznatom kao Džonstaun po svom lideru.
„Nije me brinulo preseljenje.
„Bila sam avanturističkog duha i bila sam oduševljena što imam priliku da živim u prašumi", kaže ona.
- Zašto je ideolog seks kulta NXIVM dobio 120 godina zatvora
- „Hoćeš u carstvo nebesko? Padni na kolena i pokaj se!” - Strašan život dece u manastiru igumana Sergeja
„Socijalistički raj" u inostranstvu omogućio bi Džonsu i njegovoj grupi da upražnjavaju svoj način života daleko od medijskog pritiska koji je počeo da raste u Kaliforniji.
Ali to nije bio baš onakav raj kakav im je bio obećan.
Naselje, na severu Gvajane, bilo je u izuzetno velikoj zabiti, ali su ga zadesile i poljoprivredne manjkavosti koje su sprečavale grupu da postane samoodrživa.
Članovi su živeli u malim zajedničkim kućama i govorili o tome da su radili po čitav dan na žezi tokom sve ispolitizovanijih svakodnevnih života.
Lora je živela na glavnoj lokaciji Džonstauna sve do oktobra 1978. godine.
„Moj rad tamo imao je smisla i ispunjavao me je", priseća se ona.
„Ljudi iz Hrama naroda bili su ti sa kojima sam želela da provedem čitav život."
„Bili su to predivni ljudi. Drugi preživeli će vam možda reći nešto drugo, ali što se mene tiče, ja sam bila oduševljena.
„To nije bio nesrećan deo mog života."
- Žena koja ohrabruje poklonike da zamisle smrt
- „Odgajan sam u kultu i verovao u smak sveta"
- Vođa velike ruske sekte uhapšen u Sibiru
Krajem oktobra, Džons je zamolio Loru da se preseli u Džordžtaun - glavni grad Gvajane udaljen 24-časovnim putovanjem brodom - da bi radila u sedištu crkve.
Ona smatra da je njeno preseljenje bilo Džonsov proračunat potez, zbog sve većih kritika i najavljene posete kalifornijskog kongresmena Lea Rajana.
„Džim Džons je tražio zelote [poput Lore - ljude koji će govoriti pozitivno o Hramu naroda] i njima ispunjavao redove u Džordžtaunu pred posetu kongresmena Rajana", kaže ona.
Ovaj političar je predvodio istražnu ekspediciju u kompleks pošto su članovi porodica u SAD izrazili zabrinutost da se njihovi najmiliji tamo drže protiv njihove volje.
U jednom slučaju visokog profila, roditelji prebezi deteta po imenu Džon Viktor Sten - za kog je Džons tvrdio da mu je on otac - javno se borilo za starateljstvo nad njim.
U međuvremenu, Lora se priseća: „Mentalno stanje Džima Džonsa počelo je da se pogoršava i Džonstaunski eksperiment je počeo da se raspada.
„Ljudi su optuživali Džima Džonsa da im otima decu, a njegove sekretarice su bežale sa skandaloznim informacijama o tome šta se tamo dešava."
U maju 1978. godine, Džonsova bliska saradnica Debra Lejton Blejki pobegla je u Džordžtaun, gde je potražila utočište u američkoj ambasadi.
Ona je priložila pisanu izjavu u kojoj je govorila o „tiranskom stisku" Džonsa koji je patio od mesijanskim kompleksa i za kog je rekla da je satima bez prestanka emitovao preko zvučnika raspričane propovedi - opsednute teorijama zavere o američkoj vladi, prebezima i zabrinutoj rodbini.
Ona je prijavila i da su stanovnici kompleksa oskudevali u hrani i da su u to vreme patili od bolesti kao što je hronična dijareja.
- Misterija holandske farme: Otac napravio sektu i godinama držao decu u podrumu
- Porodica devet godina živela u tajnom podrumu - čekala kraj sveta
„Džonstaun nije bio namenjen za toliko ljudi - bilo nas je 1.000 - i nismo mogli sami da se izdržavamo.
„I zato je Džim Džons počeo da oseća pritisak", priseća se Lora.
„Njegova zavisnost od droge i poremećaji ličnosti bili su sve gori.
„Sve je manje i manje uspevao da funkcioniše."
Preživeli se prisećaju „belih noći", koje su se ponekad dešavale svake nedelje, kada bi Džons proglašavao krizu usled ugroženosti bezbednosti kompleksa.
One bi ponekad uključivale lažna masovna samoubistva, u kojima bi sledbenici, među kojima i deca, stali u red i pili tečnost za koju im je rečeno da sadrži otrov, samo da bi im posle rekli da je to bio test lojalnosti.
Kad je kongresmen Rajan u novembru stigao u posetu sa delegacijom, sa sobom je doveo zabrinute rođake pripadnika Hrama i novinare da dokumentuju čitavo putovanje.
Posle prvobitnog otpora, njegovoj grupi je dozvoljen pristup i ona je povedena u obilazak koji je uglavnom predstavljao prijatnu sliku o njihovim svakodnevnim životima.
Čarls Kraus, novinar Vašington posta na ovom putovanju, prisetio se: „Suprotno onome što nam je rekla 'zabrinuta rodbina', izgledalo je kao da niko tu ne gladuje… svi su delovali prilično zdravo."
Grupa je provela noć ispred kompleksa i vratila se narednog dana u njega.
Tokom vremena provedenog tamo, grupi je prišlo najmanje desetak sledbenika koji su molili da se s njima vrate u SAD.
Dok je delegacija čekala na povratni let, kohorta naoružanih članova Hrama je zaskočila grupu i otvorila vatru na nju, ubivši petoro ljudi, među kojima i samog kongresmena Rajana.
Za to vreme u kompleksu, Džons je istovremeno tražio od više od 900 sledbenika da oduzmu sebi život, upozorivši ih da će gvajanska vojska upasti i oduzeti im decu zbog napada na aerodromskoj pisti.
Pomešane su čitave bačve voćnog punča sa cijanidom i podeljene unaokolo, kao tokom vežbi.
„Džim Džons je bio vrhunski prevarant - svi su se osećali kao da im je on otac", kaže Lora za lidera grupe.
„Govorio bi im: 'Ne možete da se vratite, nemate novca', što je bilo istina. Sav novac su uložili u crkvu."
„Plašili su se odmazde za smrt kongresmena", kaže ona.
„Lagao ih je svaki dan - zadojio ih je paranojom. Mislili su da nemaju drugog izbora."
- Pogubljeni svi članovi kulta Aum Šinrikjo
- Indijski guru osuđen na doživotni zatvor
- „Seksualno me je zlostavljao šaman u centru za ajahuasku“
„Svi su mrtvi"
U sedištu u Gvajani, udaljenom 240 kilometara, članovima je skrenuta pažnja na naređenje.
„Sekretarica Džima Džonsa Šeron Ejmos primila je preko radija poruku koja je poslata u Džordžtaun, San Francisko i Redvud Veli", priseća se Lora.
„Ona je glasila: 'Svi u Džonstaunu su mrtvi ili umiru. Svi ostali moraju smesta da izvrše revolucionarno samoubistvo. Svi to činimo upravo sada."
Lora kaže da je dvoje Džonsove dece, koja su bila u poseti glavnom gradu u sastavu košarkaškog tima Hrama, odbilo da posluša naređenje i drugim ograncima poručilo da mu se ne povinuju.
Ona sama bila je van zgrade kad je stigla poruka, a vratila se na to da snage Gvajanske nacionalne odbrane iznose vreće sa leševima sekretarice i njene dece.
„Teško je reći šta bi se desilo da smo ja i drugi u Džordžtaunu dobili ta uputstva", kaže ona.
„Mi smo tamo imali razne opcije - mogli smo da prošetamo ulicom, viđamo druge ljude, uđemo u kola ili odemo do ambasade."
„Da sam bila u Džonstaunu i videla 900 ljudi koje sam volela kako donose tu odluku, ne mogu da zamislim da bih želela to da preživim."
Lora kaže da su u sedištu počeli da primaju izveštaje o broju umrlih u Džonstaunu: prvi je glasio da ih ima 300, potom 600.
„Svi smo bili slomljeni. Plakali smo, kao što još uvek plačem danas. Bila sam u rasulu. Mnogi od nas su bili neutešni", kaže ona.
„Neki su otišli da pokušaju da identifikuju te ljude."
„Njihova tela su ostavljena na otvorenom, usred prašume, u stranoj zemlji. Sve što je moglo pogrešno da se uradi, urađeno je.
„Nema pravog načina da se sazna ko je kako umro. Bilo je naprosto užasno."
Konačan zbir mrtvih, sa ubistvima na aerodromskoj pisti i samog Džonsa, iznosi 918 ljudi.
Kraus, koji je preživeo zasedu i bio prvi novinar kome je dozvoljeno da priđe mestu masakra, rekao je da su čak i psi i šimpanza ljubimac Džonastauna umrli zajedno sa stanovnicima.
„Shvatio sam da Džons nije nameravao da ostavi ništa za sobom, čak ni životinje, kao svedoke konačnog užasa.
„Nije nameravao da ostavi preživele", napisao je on u Vašington postu ubrzo posle toga.
Pre događaja od 11. septembra 2001. godine, Džonastaun je bio incident sa najbrojnijim namernim civilnim žrtvama u američkoj istoriji.
Lora se vratila u SAD krajem novembra 1978. godine i ponovo se uselila u zajednicu Hrama naroda u Kaliforniji - odluka za koju danas kaže da je nije zažalila.
„Oni su bili moja porodica. Živela sam s njima osam godina, intimno sam ih poznavala", kaže ona.
„Nikad nisam strahovala za sebe. Džim Džons je jedini bio opsednut smrću."
„Zajednički smo proživeli tu kolektivnu traumu.
„I imalo je smisla da zajednički prođemo kroz proces isceljenja."
„Moja majka i sestra nisu mogle da razumeju kako sam dospela u Hram, kako sam ostala tamo… nisu mogli to da shvate. Nisu mogle da pojme taj gubitak."
Nakon godinu dana provedenih u Hramu naroda, Lora se pridružila drugoj zajednici u kojoj je upoznala budućeg muža i živela čitavu deceniju s njim tamo, gde su i dobili sina.
„Potom sam rekla: 'Gotovo je, sada želim da odrastem'. Vratila sam se u školu i počela da predajem 1995. godine", kaže Lora.
„Nema zalečenja"
Izbegavajući da govori o ovom traumatskom iskustvu skoro dve decenije, Lora se konačno ponovo srela sa preživelima iz Hrama prvi put 1998. godine.
„Do tog trenutka nije postojao forum za negativne rasprave", kaže ona.
„Dvadeset godina kasnije, konačno smo mogli da sednemo u krug i pričamo o tome šta se desilo."
Trauma života sa svešću o tome da ste u manjini koja je preživela postala je toliko bolna i neizdrživa, da je tokom sastanaka zaticala sebe kako se iznenađuje kad sretne ljude za koje nije ni znala da su uspeli da se izvuku.
Godišnjica - 18. novembar - postao je dan za nju i druge tokom kog će se prisetiti više od 900 izgubljenih života.
„Susret s tim drugim ljudima za godišnjicu pomogao mi da je obnovim vlastiti život - realnost je da ja nisam samo Lora Kol, ja sam Lora Kol koja je išla u Hram naroda, koja je preživela Hram naroda i koja nastavlja da se bori kao lav", kaže ona.
„To je u ogromnoj meri deo mene. Ja sam danas ono što sam zato što sam preživela Hram naroda. To mi daje snage svaki dan."
„Ne postoji crta koju možete da povučete ispod Džonstauna - to ne možete zalečiti", kaže ona.
„Mogu da mrzim Džima Džonsa, ali šta onda? On je već mrtav. Nema poente živeti sa mržnjom.
„Umesto toga, edukujem ljude o kultovima.
„Mnogo govorim o tome kako morate sami da donosite odluke za sebe."
„Velika disfunkcionalna porodica"
Decenijama kasnije, na memorijalnom okupljanju 2018. godine, prvi put su se okupili neki od preživelih zajedno sa rodbinom.
„Mi smo jedna velika disfunkcionalna porodica.
„Nije važno da li ste neko ko je tužio Džima Džonsa ili neko ko je bio prisutan poslednjeg dana, mi smo svi preživeli i uspeli smo da se izvučemo", kaže ona.
„Živi smo 40 i više godina posle svega i to je nešto što vredi proslaviti."
„Ponekad kad se okupimo, ljudi drže govore ili pevamo pesme. To je sveto mesto i prostor.
„Zaboravimo da postoji drugi svet", kaže Lora.
„Svi mi preživeli time pokazujemo da možemo i sami, bez Džima Džonsa, da nam on ne nedostaje.
„Danas sam tužna zato što sam izgubila dobre prijatelje: tužna sam što su neki od najboljih ljudi koje sam poznavala u životu bili toliko posvećeni da su izgubili živote.
„Srela sam apsolutno fantastičnu zajednicu svih rasa, svih porekla, svih socio-ekonomskih nivoa i maestralno smo stvorili ovu zajednicu za 1.000 ljudi", kaže ona.
„Takva zajednica može da postoji: ona nije zavisila od Džima Džonsa, ona ja zavisila od istinski posvećenih ljudi.
„To mi uliva mnogo nade, to mi daje samopouzdanje da predivni ljudi mogu da urade predivne stvari. Ja sam i dalje aktivistkinja.
„Znam da možemo da učinimo mnogo dobra, videla sam to, i ne odustajem."
Sve fotografije zaštićene autorskim pravom.
Možda će vas zanimati i ovaj video: Crkva koja povezuje ljude sa Bogom i alkoholom
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
