Tog petog decembra 1945. godine, nebo je bilo vedro iznad mornaričke vazdušne stanice Ford Loderdejl na Floridi.
Idealno za poletanje, činilo se.
U rano popodne, nešto posle 14 časova, eskadrila od pet američkih torpednih bombardera TBM Avendžer uzletela je sa piste i krenula ka istoku, preko Atlantika.
Poznata kao Let 19, flota od pet aviona brojala je 14 članova posade - 13 pilota na obuci i vođu patrole.
Decembarski let trebalo je da bude rutinska vežba navigacije.
Prvobitni plan je bio da lete 150 milja na istok, zatim još dodatnih 40 milja na zapad, a potom se vrate u bazu.
Za iskusne pilote, to je stvarno trebalo da bude mačiji kašalj.
Ali nijedan od pet aviona nije se vratio u bazu.
Da stvar bude još čudnija, trinaestočlana vojna letelica koja je nešto kasnije tog dana otišla u potragu za Letom 19 takođe se nije vratila.
Tela pilota nisu pronađena, kao ni olupine aviona.
- „Kao dete sam gledala avionsku nesreću u kojoj su stradale moje sestre“
- Kako je jugoslovenska avijacija bombardovala Treći rajh
- Avion, auto, voz: Gde ste najbezbedniji od munja i gromova
U razmaku od samo nekoliko sati, šest aviona nestalo je u oblasti u Atlantskom okeanu poznatijoj kao Bermudski trougao.
Takozvana Izgubljena eskadrila tako je postala prva od mnogih velikih misterija Bermudskog trougla, jedne od, barem među teoretičarima zavere, najtajanstvenijih oblasti na planeti Zemlji.
Ali koliko je ova priča zaista misteriozna?
Šta se zapravo zna o Letu 19, njegovoj posadi i vremenskim uslovima u kojima su leteli?
Šta je istina, a šta mit, i da li uopšte ima prostora za natprirodna objašnjenja?
Glasovi u daljini
Hajde da počnemo od onoga što je opšte poznato, kako obično ide priča o Izgubljenoj eskadrili.
Eskadrila je trebalo da izvede vežbu pod nazivom Navigacioni problem broj jedan, koja se sastojala od kraćeg leta i bacanja lažnih bombi.
Vođa patrole bio je poručnik Čarls C. Tejlor, iskusni pilot koji je proveo više od 2.500 sati u vazduhu i učestvovao u velikom broju letačkih misija nad Pacifikom tokom Drugog svetskog rata.
Ostali piloti, kao i članove posade, takođe su imali dovoljno iskustva za ovakav tip vežbe.
Sve letelice su bile u dobrom stanju, vremenski uslovi su bili povoljni i u tačno 14 časova i 10 minuta avioni su uzleteli sa piste vojne baze Loderdejl u američkoj državi Florida.
Bombe su ispuštene, sve je išlo po planu.
Međutim, u 15 časova i 45 minuta, kontrolni toranj prima poruke od pilota.
Umesto uobičajenih zahteva za instrukcije za sletanje, vođa patrole izgovara rečenice koje zbunjuju njegove kolege.
„Ne vidimo kopno. Mislim da smo skrenuli sa kursa."
„Koja je vaša pozicija?", pitaju iz kontrolnog tornja.
Sledi nekoliko trenutaka tišine. Posada iz tornja gleda ka horizontu, ali u njihovom vidnom polju nema ni traga od letelica.
„Ne možemo sa sigurnošću da znamo gde smo", kaže poručnik Tejlor.
„Ponavljam - ne vidimo kopno."
Toranj gubi kontakt sa čitavom flotom na deset minuta. U tim trenucima, u kontrolnom tornju, nekoliko minuta deluje kao čitava večnost.
Kada uspeju ponovo da uspostave kontakt, vojnici u tornju ne čuju više poručnika Tejlora, već glasove ostatka posade.
Zvuče zbunjeno, uplašeno i dezorijentisano.
„Ne možemo da nađemo zapad. Sve je pogrešno. Nismo sigurni ni za jedan pravac", javljaju.
„Sve izgleda jako čudno, čak i sam okean."
Komunikacija se gubi još jednom, a operateri potom saznaju da je poručnik Tejlor, bez nekog konkretnog razloga, prepustio komandu drugom pilotu.
Novi vođa patrole se javlja tek nakon dvadeset minuta, drhtavog glasa i na ivici histerije.
„Ne znamo gde smo… sve je… ništa ne možemo da razaznamo. Možda smo na 225 milja severoistočno od baze."
Pilot potom nekoliko trenutka priča potpuno nepovezano, a zatim šalje poslednju poruku koju će toranj primiti od Leta 19.
„Izgleda da ulazimo u bele vode… Potpuno smo izgubljeni."
- Užas na nebu: Zapalio se motor aviona iznad Denvera
- Šta ako nam se sa neba sruči izmet iz toaleta aviona i kolika je verovatnoća da nas pogodi
- Avion se prepolovio pošto je sleteo sa piste u Indiji, najmanje 16 poginulih
Spasilačka tragedija
Posle očiglednih znakova za uzbunu, organizuje se spasilačka misija.
Avion PBM-5 sa trineasetočlanom posadom napušta bazu i kreće ka poslednjoj poznatoj poziciji Leta 19.
Deset minuta nakon poletanja, pilot se obraća kontrolnom tornju - poslednji put.
Umesto pet, sada se šest aviona vodi kao nestalo.
Kada drugi PBM-5, zajedno sa brodovima obalske straže i američke mornarice, stigne na pretpostavljeno mesto nesreće, more je mirno, a nebo vedro.
Spasioci ne uspevaju da pronađu ništa.
Tokom petodnevne potrage pretraženo je skoro 250.000 kvadratnih milja Atlantskog okeana.
Ni traga od olupina aviona, a kamoli članova posade.
Izveštaj Istražnog odbora američke mornarice završava se rečenicom:
„Ne možemo ni da nagađamo šta se dogodilo".
Ono što je za flotom u moru ostalo jeste sama misterija - šta se dogodilo sa Letom 19, vojnom patrolom koja će nedugo posle toga dobiti naziv Izgubljena eskadrila i tako započeti legendu o Bermudskom trouglu.
- Sudar aviona sa planinom - najveća nesreća u vazduhu iznad Novog Zelanda
- Maloletni lopov „slupao“ avion, pa ga nagradili časovima letenja
Šta je Bermudski trougao?
Bukvalno zavisi koga pitate i koje izvore konsultujete.
Položaj Bermudskog trougla, njegova veličina, kao i broj brodova i aviona koji su u njemu nestali variraju kroz istoriju.
Čak mu se i ime menja.
Najpoznatiji je kao Bermudski trougao, ali neki ga nazivaju i Đavoljim trouglom ili Grobljem Atlantika.
Američki novinar Vinsent Gedis, koji je 1964. godine kumovao nazivu Bermudski trougao, navodi da se ozloglašeni trougao prostire od Floride do Bermuda, jugoistočno do Portorika, pa nazad do Floride preko Bahama.
Drugi ga smeštaju između Kube, Dominikanske republike i Portorika, dok se smatra da zauzima vodenu površinu između 500.000 i 1.5 miliona kvadratnih milja.
Međutim, koliko god da je veliki i gde god da se nalazi, Bermudski trougao izgleda ima naviku da u sebe guta brodove i avione.
Zbog čega plovila i letelice nestaju u Bermudskom trouglu?
To je još manje poznato.
Kao nepresušan izvor - bukvalno se nalazi na vodi - teorija zavere, Bermudski trougao, prema mišljenju nekih, u sebi krije i natprirodne pojave.
Drugi će reći da su određene magnetne struje, koje predstavljaju nepoznanicu modernoj nauci, odgovorne za nestanak.
Ričard Vajner, autor brojnih knjiga o Bermudskom trouglu, izjavio je 2009. godine da „ne poznajemo našu planetu".
„Znamo više o Mesecu i saznajemo sve više o Marsu, a ne znamo dovoljno o našoj planeti. Znamo o kopnu, ali ne i o moru", rekao je Vajner u BBC dokumentarcu Bermudski trougao: Šta se dogodilo sa Letom 19.
Vajner je takođe autor dokumentarnog filma Đavolji trougao.
Neki od sagovornika u tom filmu tvrde da su brodovi i avioni iz Bermudskog trougla još uvek tu, samo u drugoj dimenziji.
Ipak, sam Vajner je negirao postojanje bilo kakvih paranormalnih pojava, ističući da su sve nesreće rezultat „ljudske greške, kvarova na mašinama, lošeg vremene ili magnetnih anomalija."
Nešto slično verovatno se desilo i sa Izgubljenom eskadrilom
Američki vojni veteran navodi da su piloti na Letu 19 „verovatno ostali bez goriva i da su se letelice priliko udara raspale na manje delove, a da je posada umrla od smrzavanja u ledenoj vodi", piše Nacionalna geografija.
Do sličnog zaključka je došao i Majkl Mekdonel, novinar lista Naval aviation news.
Mekdonel je u tekstu objavljenom u junskom izdanju ovog lista iz 1973. godine pokušao da razotkrije prvi slučaj Bermudskog trougla.
Istraživanje je zasnovao na zvaničnom izveštaju Istražnog odbora mornarice, transkriptima razgovora između pilota i kontrolnog tornja, podacima o vremenskim uslovima tog dana i svedočenjima drugih vojnika.
Stoga, hajde da na trenutak ostavimo po strani paralelne dimenzije i neobjašnjive magnetne talase i pogledamo činjenice.
- „Najstarija netaknuta olupina“ pronađena u Crnom moru
- Razaranje Drezdena i Drugi svetski rat: 75 godina od najkontroverznijeg napada saveznika
Dovoljno ili pak manjak iskustva?
Mekdonel ističe da nisu svi članovi posade bili jednako iskusni u letenju.
Instruktor, poručnik Čarls C. Tejlor, sa više od 2500 sati letenja, jedini je proveo dovoljno vremena u vazduhu.
Svi ostali su za sobom imali u proseku oko 300 sati letenja.
Dakle, izuzev instruktora, daleko da se ovo moglo nazvati iskusnom flotom.
Neodlučnost vođe patrole
Oko 13 časova svi članovi posade Leta 19 bili su u sobi za sastanke, čekajući standardni brifing pre poletanja.
Svi osim vođe patrole.
Poletanje je bilo zakazano za 13:45, a poručnika Tejlora nije bilo.
Već je svima bilo jasno da će kasniti sa poletanjem.
Mekdonel navodi da se poručnik pojavio u 13:15 i od narednika zaduženog za treninge zatražio da ne vodi vežbu.
Nije naveo nikakav određeni razlog zbog čega ne želi da leti tog dana.
Ali njegov zahtev je odbijen - rečeno mu je da niko ne može da ga odmeni.
Nikada nije otkriven razlog zbog kog je Tejlor hteo da preskoči vežbu.
- Srušio se vojni avion na Filipinima - poginulo najmanje 50 ljudi
- Kako se izboriti sa strahom od letenja
Mašine su u redu, ali gde je sat?
Pre poletanja, sve letelice su prošle obaveznu kontrolu i nikakvi problemi nisu zabeleženi.
Oprema za spašavanje je bila u redu, instrumenti ispravni, a rezervoari puni.
Međutim, jedan mehaničar je prijavio da nijedan od aviona nije imao ugrađen sat.
No dobro, nedostatak sata u letelici rešio bi se tako što bi svaki član posade nosio ručni sat.
Ali Mekdonel sumnja da su zapravo svi članovi posade imali satove sa sobom.
Sumnja i da je Tejlor uopšte imao sat.
Kvar kompasa
Avioni su poleteli tačno u 14 časova i 10 minuta.
Let je predvodio jedan od studenata, dok se instruktor, pod oznakom FT-28, nalazio na začelju.
Oko 15 časova i 40 minuta, FT-74, viši instruktor letenja u Fort Loderdejlu, upravo se priključivao njegovoj eskadrili kada je presreo razgovor koji je u zvaničnom izveštaju opisan kao „napeti razgovor između članova posade brodova ili aviona."
Neko se obraćao izvesnom Pauersu - jednom od studenata.
Upitao je Pauersa šta mu kompas pokazuje, na šta je on odgovorio „Ne znam gde smo. Verovatno smo se izgubili nakon poslednjeg skretanja".
FT-74 je to shvatio kao poziv u pomoć.
„Ovde FT-74, neka se javi brod ili avion pod imenom Pauers. Molim vas, identifikujte se kako bi vam neko pomogao."
Nije bilo odgovora.
Nekoliko trenutaka kasnije javio se FT-28.
„Oba kompasa su mi pokvarena i ne mogu da nađem Fort Loderdejl. Nalazim se iznad kopna, ali kompasi ne rade", izjavio je.
FT-74 će uskoro shvatiti da su FT-28 i njegova flota potpuno izgubljeni.
Mekdonel navodi da je, sudeći po njegovom kasnijem svedočenju, FT-74 došao do zaključka da se FT-28 sve više udaljava od njega.
„Veza se gubila, i mislim da se on kretao ka severu, dok sam ja išao ka jugu. Verujem da se nalazio iznad Bahama kada smo prvi put stupili u kontakt. Ja sam se nalazio na 40 milja južno od Fort Loderdejla i više nisam mogao da ga čujem."
Kompletan sken izveštaja, koji uključuje pretpostavljene pozicije aviona u trenutku javljanja i komunikaciju između FT-74 i FT-28 možete pogledati ovde.
Spasilačka misija i nestanak još jednog aviona
Kako je vreme prolazilo, tako su se vremenski uslovi pogoršavali.
Oko 17 časova su već svi u Fort Loderdejlu znali za nevolje sa Letom 19.
U 17:36 je odlučeno da, zbog loših vremenskih prilika, spasilački avion neće poleteti.
Na odluku nadležnih uticali su kako nepovoljni vremenski uslovi, tako i „ohrabrujuća" poruka od FT-28 da će samo „leteti ka zapadu dok ne naiđu na kopno".
Prošla su dva sata, a nijedna letelica se nije prizemljila.
U 19:27, dva spasilačka aviona PBM-5 poletela su iz vojne baze Banana River i pošla ka poslednjoj poznatoj lokaciji Leta 19.
Jedan od njih se nikada neće vratiti u bazu.
Poruka sa nosača aviona USS Solomons (CVE 67), koji je takođe učestvovao u potrazi, potvrdila je da je „radar pokazao dva aviona kako uzleću iz baze Banana River, a da je u isto vreme kada je drugi brod (S.S. Gaines Mils) primetio plamenove u vazduhu, jedan od aviona nestao sa radara i nikada se nije pojavio".
Mekdonel ističe da olupina nikada nije viđena, a i da je, prema rečima očevidaca, bila mala verovatnoća za pronalaženje bilo kakvih delova, uzevši u obzir teške vremenske uslove na otvorenom moru.
Do eksplozije jednog od PBM-5 aviona najverovatnije je došlo zbog curenja gasa, zaključuje Mekdonel.
Međutim, avione je pre samo poletanja pregledao mehaničar koji je u izveštaju tvrdio da je proveo „oko sat vremena u avionu, da nikakvih problema sa gasom nije bilo, oprema je bila u dobrom stanju, a motori su funkcionisali bez problema."
Mogući scenario
Ono što se zna jeste da su vremenski uslovi znatno pogoršali u satima nakon uzletanja pet aviona iz baze Loderdejl.
Kako je vreme prolazilo, dobru vidljivost su zamenile kišne oluje, naleti turbulencije i hladna zimska noć.
I avioni su u jednom trenutku ostali bez goriva.
Želeći da po svaku cenu održi eskadrilu na okupu u neverovatno lošim uslovima za letenje, vođa patrole je morao da donese tešku odluku, navodi Mekdonel.
Oko 18 časova i 20 minuta obalska straža pokušala je da stupi u kontakt sa Letom 19.
Veza je bila jako loša, ali uspeli su da uhvate sledeće.
„Kada prvi avion ostane na manje od 10 galona goriva, svi idemo zajedno dole."
Drugi piloti TBM aviona, koji su učestvovali u ispitivanju nakon nestanka Leta 19, ijzavili su da su male šanse da bi bilo ko preživeo pad u tom avionu na otvorenom moru.
„Verujem da je to bio i slučaj sa Izgubljenom eskadrilom. Avioni su pukli pri udarcu, a oni koji su možda preživeli to, sigurno nisu dugo izdržali u ledenoj vodi", smatra Mekdonel.
Sa druge strane - zbog čega FT-28 prvobitno nije želeo da uzleti? Kako je moguće da se oba kompasa pokvare? Da li je imao sat?
To su pitanja na koja možda nikada nećemo naći odgovor.
Koliko je Bermudski trougao zaista opasan?
Ne toliko koliko biste isprva pomislili.
Na sajtu američke Obalske straže jedno od najčešćih vezano je za samo postojanje Bermudskog trougla.
Zvanični odgovor Obalske straže glasi:
„Analizirajući tragove mnogih izgubljenih letelica i plovila u toj oblasti, ništa od dokaza ne ukazuje da su nesreće uzrokovane nekim drugim pojavama osim fizičkim", prenosi Nacionalna geografija.
Bermudski trougao je, reklo bi se nepravedno, označen kao nekakvo opasno, prokleto, pa čak i mistično mesto u Atlantskom okeanu, što ga izdvaja od ostalih, ništa manje nebezbednih, lokacija na otvorenom moru.
Plod ljudske mašte
Kada već uživa takav status, Bermudski trougao već godinama uspešno šeta iz domena mistike i teorija zavera u fikciju.
Reklo bi se, tamo gde mu je i mesto.
Tako je u filmu Bliski susreti treće vrste iz 1977. godine, posada Leta 19 oteta zahvaljujući letećim tanjirima, samo kako bi kasnije završila u Meksiku.
U drugom delu iz serijala filmova Persi Džekson - More čudovišta - glavni junaci posećuju upravo dubine Bermudskog trougla.
A ako je Persi Džekson previše „za klince", jedan drugi, i publici sa ovih prostora možda draži i svakako poznatiji, avanturista rešio je da ispita ovu anomaliju Atlantika.
Marti Misterija, čuveni detektiv nemogućeg i jedan od predstavnika izdavačke kuće Boneli, u epizodi pod nazivom Bermudski trougao odlazi u, pa… Bermudski trougao.
Bermudski trougao je takođe središnje mesto radnje mnogih holivudskih B filmova.
Čak ga je i čuveni mađioničar Dejvid Koperfild preživeo.
Ali možda najveća vrednost Bermudskog trougla leži u činjenici da je uspeo da uđe u kolokvijalni govor.
Kad god se negde izgubimo, ili nešto ne možemo da nađemo, makar to tražili i u sopstvenom stanu, mi prosto kažemo „Bermudski trougao".
I nekada i odustanemo od potrage. Jer ako svetski naučnici nemaju bolje objašnjenje, zašto bismo mi lupali glavu.
Ako ništa drugo, barem je dobra metafora.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
