Kad nekoga upoznate, vidite li sebe kao blistavog sagovornika, neku vrstu vajldovske duhovitosti čija je domišljatost zablistala i oduševila? Ili se trznete na svaku moguću grešku, zamišljajući sve načine na koje ste možda dosađivali ili uvredili?
Ako se identifikujete sa prvim opisom, vi ste u manjini.
Više studija pokazuje da prosečna osoba ima prilično nisko mišljenje o sopstvenim konverzacijskim sposobnostima i društvenim utiscima koje ostavlja.
U većini situacija često smo mnogo prijatnije društvo nego što zamišljamo, ali zaboravljamo sve znakove druželjubivosti prema nama i mislimo da smo iritantni ili dosadni.
Kao da se prisećamo sasvim drugačijeg razgovora od onog koji se stvarno dogodio.
- Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
- Najbolji (i najgori) načini da nekog uhvatite u laži
- Kako ime utiče na vašu ličnost
Neusklađenost između percepcije našeg društvenog učinka i mišljenja drugih o nama poznata je kao „jaz dopadljivosti" i može ograničiti sposobnost da uspostavimo veze u našim životima, a takođe stane na put uzajamno korisnoj saradnji na poslu.
Kao i mnoge predrasude našeg mozga, moguće je da je jaz u dopadljivosti teško ispraviti - ali najnovija istraživanja sugerišu da postoje načini da se prevaziđe ovaj uobičajeni oblik socijalne anksioznosti.
Lična inspiracija
Početna istraga o jazu u dopadljivosti inspirisana je ličnim iskustvom Erike Butbi i Gasa Kunija, koji su oboje psiholozi na Univerzitetu Pensilvanije u Sjedinjenim Američkim Državama. Butbi je jednog dana razgovarala sa novim poznanikom, dok je Kuni sedeo u blizini.
Kuniju je bilo očigledno da je razgovor dobro prošao - ali Butbi je bila izrazito zabrinuta zbog utiska koji je ostavila.
Sumnjajući da je ovo uobičajena pojava, počeli su da osmišljavaju seriju eksperimenata kako bi testirali utiske ljudi o njihovim susretima sa drugima.
U prvoj studiji, uparili su učenike za petominutne razgovore koji probijaju led, a zatim su ih zamolili da ocene koliko im se sagovornici dopadaju, uz pitanja da li žele ponovo da razgovaraju sa osobom ili da li zamišljaju da su prijatelji.
Od svakog učesnika je takođe zatraženo da pogodi kako bi druga osoba odgovorila na ta pitanja: da li bi želela da se ponovo sretne ili bi želela da budu prijatelji.
Kao što se sumnjalo, otkrili su da su procene većine učesnika o odgovorima njihovog partnera bile dosledno - i nerealno - pesimistične.
Uopšteno govoreći, svaka osoba je ostavila bolji utisak nego što je mislila da jeste - nudeći prvi dokaz za jaz u dopadljivosti.
Da bi bili sigurni da je to uobičajena pojava, tim je ponovio eksperiment među opštom populacijom koja je pohađala različite radionice ličnog razvoja.
Iznova i iznova su pronalazili jaz u odgovorima učesnika.
Jedna studija je ispitala utiske studenata u studentskim domovima, sa upitnicima u septembru - kada su se prvi put sreli - i naknadnim aktivnostima u oktobru, decembru, februaru i maju.
Istraživači su otkrili da je jaz u dopadljivosti čvrsto uspostavljen na prvom sastanku potrajao nekoliko meseci dok ukućani nisu na kraju uspostavili stabilniji odnos sa preciznijim prosuđivanjem osećanja jedni drugih.
„To je trajalo veći deo godine", kaže Kuni.
Možete očekivati rodne razlike u rezultatima, ali - barem za platonske odnose koje su istraživali - istraživanje Butbijeve i Kunija sugeriše da je jaz u dopadljivosti podjednako važan za muškarce i žene.
Njihov najnoviji rad, objavljen ranije ove godine, sagledavao je jaz u dopadljivosti u grupama, među kojima su i timovi inženjera.
Otkrili su da je ovaj fenomen jednako prisutan na grupnim sastancima kao i u razgovorima jedan na jedan - pri čemu su učesnici stalno potcenjivali koliko se dopadaju članovima njihovih timova.
I činilo se da to ima važne posledice na radno mesto.
Što je veći jaz u dopadljivosti između nekoga i njegovog vršnjaka, manje su se opušteno osećali da traže savet ili daju povratne informacije, a manje su bili zainteresovani za ponovnu saradnju.
- Ikigai: Zbog toga Japanci ustaju svakog jutra i raduju se životu
- Zašto se smejemo kad ne treba
- Šest pokazatelja kako pamćenje može da vas prevari
Propušteni signali
Jaz u dopadljivosti može jednostavno nastati iz previše introspekcije.
Toliko smo zauzeti brigom o utisku koji smo ostavili - i tegobom zbog svake sitne stvari koju smo možda pogrešno rekli - da propuštamo sve pozitivne signale.
Ne primećujemo nečiji smeh ili ohrabrujući osmeh ili toplinu u očima.
Čini se da se ova tendencija pojavljuje kada smo veoma mladi.
Vuter Vulf i kolege sa Univerziteta Djuk u Sjedinjenim Američkim Državama nedavno su zamolili parove dece da zajedno izgrade kulu.
Posle toga, istraživači su ih zamolili da ocene koliko vole svog partnera, a koliko partner voli njih.
Četvorogodišnjaci nisu pokazali nikakve dokaze o jazu u dopadljivosti - ispravno su procenili koliko ih partner voli.
Međutim, sa pet godina deca su već potcenjivala šanse da će njihov novi poznanik poželeti da im bude prijatelj.
„Kada ste veoma mladi, mogli biste da pretpostavite da, ako je neko dobar prema meni, onda se tako zaista oseća prema meni", kaže Volf, koji je sada docent razvojne psihologije na Univerzitetu Utreht u Holandiji.
„Mala deca zapravo nemaju ovaj pojam učtivosti."
Međutim, kako dete raste, počinje da shvata da ljudi možda prikrivaju svoju iritaciju ili dosadu.
„Postoji više nesigurnosti u povezivanju nečijeg ponašanja sa onim što oni zapravo osećaju prema vama."
A to znači da počinju da nagađaju reakcije drugih ljudi.
Malo samosvesti može, naravno, biti zdravo.
„Bilo bi logično da navedem neke od svojih mana kako bih ih ispravio sledeći put kada budem razgovarao", kaže Kuni.
Niko ne želi da otkrije da je nesvesno iritirao poznanike.
Ali mnogi od nas su previše pesimistični.
I te osude nas sprečavaju da se povežemo sa ljudima koji nas možda zaista cene, uprkos našem pomalo nespretnom razgovoru.
- Kako se naša ličnost menja dok starimo
- Zašto za jedince i dalje važe stereotipi da su sebični i razmaženi
- Zašto se osećamo dobro kad psujemo
Opasnost od stranca
Istraživanje o jazu u dopadljivosti odražava brojne studije koje ispituju naše opšte strahove od razgovora sa strancima kao što su taksisti, konobari ili ljudi u parku.
Uopšteno gledano, zamišljamo da će razgovori sa drugima biti mnogo naporniji nego što zaista jesu - što naravno znači da je manje verovatno da ćemo uopšte početi da ćaskamo.
„Ljudi se jednostavno plaše neprijatne tišine", kaže Džilijen Sendstrom sa Univerziteta Eseks u Velikoj Britaniji.
Čini se da i pre i posle naših interakcija, dopuštamo negativnom razmišljanju da zamagli našu procenu onoga što bi inače mogao biti prijatan susret.
Sendstromova, koja je takođe bila koautorka originalne studije o jazu dopadanja, pretpostavljala je da bi malo edukacije o umetnosti razgovora moglo ublažiti naše strepnje.
Ali intervencija u tom smislu nije imala mnogo uticaja na naknadna iskustva učesnika u razgovoru sa strancem.
Ona pretpostavlja da su saveti možda jednostavno usmerili pažnju učesnika na načine na koje bi mogli da se „okliznu" - pojačavajući njihov negativni unutrašnji glas.
„Mogli bi se zaglaviti u svojoj glavi."
Rad Sendstromove sugeriše da je ponovljena praksa najbolji način da ublažimo naše anksioznosti: što više ljudi razgovara sa strancima, manje se brinu o svojoj sposobnosti da to učine.
Za Kunija, osnovno razumevanje jaza u dopadljivosti obezbedilo je vakcinu protiv uobičajenih društvenih anksioznosti.
„To me samo izvlači iz tog negativnog razmišljanja", kaže on.
Ako se nađete u agoniji zbog razgovora, on predlaže da se stavite u kožu druge osobe i da se zapitate da li bi ta osoba zaista primetila ili zapamtila navodnu grešku.
U nekoliko slučajeva kada ste rekli nešto glupo, sramotu možete uokviriti kao naučenu lekciju, koja će poboljšati vaš sledeći sastanak.
Većinu vremena, međutim, možete biti blagi prema sebi.
Verovatno ste bili mnogo dopadljiviji nego što mislite.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
