Početkom 1991, jedan 18-godišnjak je stajao u pekari u Paulisti, propalom regionu Resifea, na severoistoku Brazila, čekajući da ga lokalni mediji intervjuišu.
Nije baš izgledao kao neki fudbaler.
Zabrinjavajuće mršav, sa ispranom majcom koja je na njemu visila i pantalonama uvrnutih do kolena koja su pokazivala ozbiljne simptome nedostatka vitamina D, razlog i za njegove krive noge - okserice.
Obrazi su mu izgledali ispijeni, što je bio rezultat toga što je izgubio mnoge zube zbog hronične neuhranjenosti tokom ranih adolescentskih godina.
Tih dana se našao na mnogim naslovnim stranama pošto je izveo sjajan lob udarac glavom na svom debiju za lokalni klub Santa Kruz.
Zbog svega toga ga je TV reporter i potražio, željan da sa njim porazgovara o daljim ambicijama.
Skromni mladić mu je odgovorio u pauzi ispijanja svežeg kokosovog mleka:
„Moj san je već ostvaren, zaigrao sam za Santa Kruz. Nadam se da ću postići još više i postati idol klupskim navijačima."
Rivaldo, koji sledećeg aprila puni 50 godina, postigao je mnogo, mnogo više od toga.
- Doktor u kopačkama: Neverovatna priča Sokratesa, fudbalera bujne kose i čvrstih stavova
- Najmračniji trenutak u istoriji brazilskog fudbala
- Ronaldinjo: Od fudbalskog božanstva u Barseloni do zatvora u Paragvaju
Kada se danas osvrne na karijeru, ne samo da je u ogromnoj meri prevazišao sopstvena očekivanja, već je i opovrgao široko rasprostranjeno verovanje da je za veliki uspeh neophodno da imate i velike snove.
Nekih desetak godina posle ovog intervjua, osvojio je Zlatnu loptu, proglašen je za najboljeg igrača godine, a za Barselonu je postigao ono što se smatra najvećim het-trikom u istoriji fudbala.
Takođe, podigao je i pehar na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2002. godine kao deo ubitačne napadačke linije Brazila - Ronaldo, Ronaldinjo, Rivaldo.
Godinu dana kasnije je osvojio i Ligu šampiona sa Milanom.
Imajte velike snove, kažu.
Osim ako vam lično vaspitanje to ne dozvoljava.
„Morate da živite u siromaštvu da biste znali šta je siromaštvo", rekao je Rivaldo argentinskom fudbalskom magazine El Grafiku 1999. godine:
„Po ceo dan radite da biste dobili jako malo, da biste bili gladni i da biste patili".
„Teško je sanjati u Paulisti".
Srednje dete od ukupno petoro, Rivaldo Vitor Borba Fereira je odrastao na periferiji Resifea, u faveli u koju turisti nikada ne zalaze i u kojoj se sanjari smatraju ludacima.
Kao dečak je vikendima pomagao roditeljima tako što je čupao korov u baštama i na najpopularnijim gradskim plažama prodavao žvakaće gume i sladoled.
U danima kada su se igrali fudbalski mečevi, bio bi ispred stadiona Aruda, domu njemu voljenog Santa Kruza.
Rivaldovi učitelji ga opisuju kao sramežljivog dečaka, previše nervoznog da bi naglas čitao, ali u svakom slučaju boljeg ponašanja od dva starija brata.
Uživao je da fudbal igra bosonog.
Obožavao je Zika i Maradonu.
Njegovi prijatelji se prisećaju da je bio najveštiji sa loptom i da je uspevao da je kontroliše kao da mu je prilepljena za stopalo.
Udarao je sa iznenađujućom snagom za tako žgoljavog klinca.
Ali ma koliko da je voleo da igra fudbal, toliko je uživao i u hvatanju skakavaca i treniranju petlova za borbe.
Sa 13 godina, Rivaldo je dobio prve kopačke od oca Romilda.
Bio je pozvan na probni trening u Santa Kruz sa svojim vršnjacima.
Dve nedelje pre zakazanog treninga, Romildo je poginuo tako što ga je udario autobus.
Njegov sin je bio izbezumljen, spreman da odustane od utakmice i konačno se preda svom okruženju.
Bio je ubeđen da sreća i uspeh nisu namenjeni momcima iz njegovog kvarta.
Tek posle intervencije njegove majke Marlusije, Rivaldov životni put je promenio smer.
Sela je pored njega, pogledala ga u oči i rekla:
„Tvoj otac je od svega na svetu najviše želeo da postaneš profesionalni fudbaler. Samo napred".
To je i uradio.
- Uspon i pad Bruna - priča o golmanu koji je naručio otmicu i ubistvo bivše devojke
- Crni fudbalski Šerif iza Gvozdene zavese
- Klub iz „krijumčarskog raja" u Ligi šampiona
Trening je bio uspešan, ali uskoro su se pojavili novi izazovi.
Tereni na kojima se treniralo su bili udaljeni oko 15 kilometara od njegovog doma, a pošto je novca bilo manje nego ikada, Rivaldo je morao svakog dana da pešači 30 km do terena i natrag.
Stizao je umoran, umoran je i odlazio - a njegove krive noge su postajale sve krivlje.
Bez obzira na posvećenost, pohvale nisu dolazile.
Prema njemu su bili veoma strogi - i to će ga, posebno u Brazilu, pratiti tokom većeg dela njegove karijere.
Njegove prve dane u Santa Kruzu su obeležile promenljive partije, pa je brzo postao žrtveno jagnje za loše rezultate tima.
Zanemaren i nedovoljno poštovan, izviždan od fanova i zaboravljen od menadžera, konačno je iskorišćen u razmeni igrača sa drugoligaškim klubom Moži Mirimom iz Sao Paola.
Žoao Kašero, bivši predsednik Santa Kruza, kasnije je izjavio da je to bio „najgori transfer u istoriji kluba".
Sledeće četiri godine Rivaldo je proveo dobijajući mnoge pohvale, ali i dalje nije dobio opšte priznanje za svoj rad.
U Možiju je uspeo čak i ono što nije uspelo velikom Peleu - da postigne gol sa pola terena.
Bio je na pozajmici Korintijansu 1993. godine, kada je na 58 utakmica dao 22 gola i proglašen je za igrača sezone.
Dao je gol i na svom reprezentativnom debiju protiv Meksika.
Pa ipak, više puta je stadion napuštao skriven u vreći sa fudbalskim loptama - takav je bio pritisak navijača tima.
Pošto je iz Sao Paula prešao u Palmeiras, osvojio je titulu prvaka Brazila 1994. i ponovo bio proglašen za igrača godine.
Dobre igre koje je pružao u kontinuitetu su mu donele i nove pozive u reprezentaciju, ali je selektor Karlos Alberto Pereira na kraju presudio da je 22-godišnjak „previše sebičan" i „nepouzdan".
Ostavio ga je u Brazilu i sa nacionalnim timom 1994. osvojio titulu prvaka sveta.
- Robinjo, slučaj silovanja i tamna strana brazilskog fudbala
- Put Roberta Firmina - od naslaga đubreta i udžerica do slavnog Liverpula
Došla je 1996. godina, Pereira je otišao, a Rivaldo je ponovo bio u nacionalnom timu na Olimpijskim igrama u Atlanti.
I ponovo je bio okrivljen za neuspeh.
Dvanaest minuta pre kraja polufinala protiv Nigerije, Brazil je vodio 3:1, kada je Rivaldo izgubio loptu na sredini terena, a Afrikanci postigli gol.
Zatim su dali još dva gola i eliminisali favorite.
Rivaldo je promašio još jednu veliku šansu da postigne gol, da bi se na kraju potpuno slomio u svlačionici.
„Utakmica protiv Nigerije je bila ogroman šok za sve u Brazilu jer su očekivanja bila da ćemo kući doneti zlatnu medalju", priseća se njegov nekadašnji saigrač Luizao za BBC Sport.
„Na žalost, bila je to jedna neobična utakmica i svi smo bili tužni - Rivaldo više nego bilo ko drugi jer su ga mnogo kritikovali.
Bio je igrač koji je imao jaku ličnost i veliko samopouzdanje".
Kada su ga posle nekoliko godina pitali o tome, Rivaldo je rekao:
„Nerado se sećam tog perioda, ali me je taj događaj motivisao i ubedio da sve te kritike nisu bile na mestu".
Selektor Mario Zagalo kojem je povereno da vodi Brazil na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. javno je odbacio svaku mogućnost da Rivaldo i dalje nastupa za nacionalni tim.
Ali ni on, a ni ostali klevetnici, nisu mogli ni da sanjaju šta će se tek desiti.
I dok bi možda bilo logično zaključiti da je ovakva, naizgled neumoljiva kritika dovela do toga da je Rivaldo tražio preseljenje u Evropu, istina je da je Palmeiras bio taj koji ga je prodao Parmi još pre Olimpijade 1996. godine.
Tek posle neuspeha u pregovorima dve strane u vezi ugovora, on je umesto Parme završio u Španiji.
Sedam hiljada navijača Deportivo la Korunje je prisustvovalo njegovom predstavljanju tog leta u nadi da će to biti igrač koji će zameniti još jednog Brazilca koji je bio na izlaznim vratima kluba - Bebeta.
Rivaldo je u Galiciji ostao samo jednu godinu i tu je doživeo veliki lični uspeh.
Postigao je 21 gol na 41 utakmici, a Deportivo se iz anonimnosti sredine tabele probio na treće mesto La Lige i po bodovima izjednačio sa Barselonom, koja je sad već pažljivo pratila razvoj događaja.
Broj postignutih golova nije bio jedini podatak koji je bio zapažen, bila je tu i njegova raznovrsnost.
Potkopavanje lopte, žestoki udarci glavom, slobodni udarci, razorni šutevi iz daljine, pa čak i drski panjenka penal koji je zamalo promašio.
Ali kada god bi telefonirao kući, njegova porodica bi mu rekla kako nisu mogli da gledaju utakmicu - brazilska televizija je bila zainteresovana samo za mečeve Reala i Barselone.
I zato nije nikakvo iznenađenje što je Rivaldo bio spreman na sve u trenutku kada je katalonski gigant pristao da na ime otkupne klauzule plati četiri milijarde pezeta (oko 38 miliona današnjih evra).
- Tragedija, povlačenje i bezobzirnost: Priča o Luisu Enrikeu, selektoru španske fudbalske reprezentacije
- El Čolo - čovek koji je transformisao Atletiko Madrid
Za sledeće poglavlje ove priče može da se kaže da predstavlja moderan folklor.
Između 1997. i 2002. godine, dečak kojeg je njegov prvi klub otpustio zato što je bio neuhranjen, dominirao je Evropom, a i svetom, tempom, snagom, magnetskom kontrolom lopte i beskrajnim repertoarom tehničke nadmoćnosti.
On je nepogrešivost u dodavanju lopte kombinovao sa čestim rabonama, preciznim asistencijama koje je izvodio uz piruete i nedokučiv broj čudesno izvedenih udaraca.
I kao da je želeo da pokaže kako njegov gol za Moži nije bio slučajan, ponovo je dao gol sa pola terena, ovog puta protiv Atletika iz Madrida.
Na stadionu Kamp Nou je 130 puta dao gol na putu ka osvajanju dve titule prvaka, jednog Kupa kralja, Zlatne lopte i titule igrača godine u izboru FIFA-e 1999. godine.
Het-trik protiv Valensije je postigao 2001. godine.
Bila je to poslednja utakmica u sezoni i Barsi je bila potrebna pobeda da bi se kvalifikovala u Ligu šampiona.
Njegov prvi gol je bio projektil iz slobodnog udarca koji je pogodio unutrašnju stranu stative, drugi je bio još jedan nezaustavljiv šut iz daljine.
Njegov treći gol - u trenutku kada je dva minuta pre kraja utakmice rezultat bio izjednačen - došao je sa neke druge planete.
U momentu kada je primio loptu na grudi, nije licem bio okrenut ka golu, već je makazicama, negde sa ivice kaznenog prostora, šutirao preko glave i osigurao pobedu.
Njegov saigrač iz Barse, Simao Sabrosa, koji je bio i njegov veliki prijatelj, rekao je za BBC Sport:
„Kao gledalac sam odgledao taj njegov umetnički potez. Bila je to neverovatna noć".
„Već je to izvodio na treninzima, ali nikada tako daleko od gola. Pošto nikada nije ništa slično izveo, odlučio je da baš na toj utakmici uđe u istoriju".
„Bio je zvezda, uzoran primer, veoma smiren, fokusiran na svoj posao, naporno radeći na tome da bude još bolji.
Na terenu je bio veoma stidljiv, ali i brižan i koncentrisan.
Kada je osvojio Zlatnu loptu, skromno je svakom od saigrača zahvalio tako što im je poklonio po jednu plaketu sa minijaturnom zlatnom loptom".
- Pol Gaskojn - trenuci genijalnosti i ludila
- Najbolji fudbalski film svih vremena - kako je snimljen „Beg u pobedu"
Sa Brazilom je Rivaldo imao još više uspeha jer je na putu do finala prnenstva sveta u fudbalu 1998. dao tri gola.
U finalu su izgubili od Francuske .
Osvojo je Kopa Ameriku 1999, a tada je bio i proglašen za najboljeg igrača turnira, pošto se okitio i titulom najboljeg strelca.
Na prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji 2002, davao je golove na prvih pet utakmica Brazila, da bi na kraju njegova reprezentacija osvojila rekordnu, petu titulu.
Najjasniji znak koliko je napredovao, stigao je od selektora Brazila Luisa Felipea Skolarija, kada su ga pitali ko je bio najbolji igrač u toj zvezdama popunjenoj ekipi.
Ronaldo? Ronaldinjo? Kafu? Roberto Karlos?
„Uvek govorim kako mi je u tom timu Rivaldo najviše pomogao", rekao je Skolari.
„Ljudi ponekada zaboravljaju na taktičke zadatke. Vide samo ono što se desi u finalu, golove… ali Rivaldo je bio najbolji timski igrač".
Luizao se slaže sa tim.
„Svi…", kaže on, pre nego što se ispravio.
„Pa, većina Brazilaca zna da je Rivaldo bio najbolji igrač na Svetskom prvenstvu 2002. godine".
- „O mama, mama, mama - zaljubio sam se": Kako je bilo gledati Maradonu
- Dragan Mance: Srpski Džejms Din koji je živeo za golove
Posle kratkog perioda provedenog u Milanu, gde je osvojio Ligu šampiona 2003. posle izvođenja penala u pobedi nad Juventusom na Old Trafordu, pozni deo karijere je proveo u Grčkoj, Uzbekistanu, Angoli i konačno ponovo u Brazilu.
Od fudbala se oprostio 2015. godine, ali ne pre nego što je ostvario još jedan podvig.
On je 2008. kupio Moži Mirim - klub koji ga je trampio još 1992. godine.
Kao igrač se vratio u klub za sezonu 2014/15.
Sa 43 godine je igrao zajedno sa sinom, 20-godišnjim Rivaldinjom u utakmici druge brazilske lige.
Obojica su se upisali u strelce.
Pa ipak, ukupna slika i nije bila tako ružičasta.
Iako su ga navijači Možija obožavali, odnos sa klubom je počeo da se kvari kada je Rivaldo promenio ime stadiona u znak sećanja na oca, mada Romildo nije imao nikakve veze sa klubom.
Sve se dodatno pogoršalo kada je trening centar prepisao na njegovo ime kao povrat sopstvenog ulaganja u klub.
Njegova supruga je postala potpredsednica, a sin predsedavajući savetodavnog tela kluba.
Decembra 2014, pod pritiskom sve veće kritike i duga od million i po evra, odlučio je da proda klub i to objavio putem instagrama.
Prodaja je završena u julu 2015. godine.
Rivaldo danas živi u Sjedinjenim Državama, ali iako je persona non grata u Možiju, i dalje redovno posećuje Resife, a povremeno i kraj u Paulisti u kojem je odrastao.
Priznaje da ga beda, nezaposlenost i nasilje i dalje dovode do suza.
„Kao siromašnom detetu, ideja da ću jednog dana biti smatran za najboljeg igrača na svetu, da ću biti prvak sveta sa Brazilom, da ću igrati za Barselonu…to mi nikada nije palo na pamet", rekao je početkom ove godine.
„Moj san je bio samo da igram profesionalno za Santa Kruz. To mi je bilo sasvim dovoljno".
Video - Upoznajte umetnika koji je napravio portret fudbalera od Rubikovih kocki
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
