Nigerijska spisateljica Adaobi Triša Nvaubani piše o ženi čiji se život promenio nakon što je dobila kožno oboljenje i kasnije posetila koloniju leproznih.
Ibi Ikotidem je navikla na život koji se sastojao isključivo od provoda.
Volela je modu i nakit, imala je mnoštvo prijatelja i kalendar ispunjen druženjima, često organizujući događaje u američkoj saveznoj državi Nju Džersi, gde je živela sa mužem i dvoje dece poslednjih 28 godina.
„Ljudi su se okretali za mnom na ulici", rekla je ona.
Ali svemu tome došao je kraj ubrzo pošto se pojavio prvi deo suve kože na njenom kolenu pre oko 12 godina, otprilike u vreme kad je propao njen posao sa nekretninama.
Nije to ozbiljno shvatila sve dok se nije rapidno proširilo po čitavom telu, sem po licu.
- Preti nova opasna zaraza - prvi slučaj Marburg virusa u zapadnoj Africi
- Porodica koja nema otiske prstiju
- Istorijski trenutak - odobrena vakcina protiv malarije u Africi
Posle niza medicinskih testova, dobila je dijagnozu akutne psorijaze, autoimune bolesti kod koje se ćelije kože nagomilavaju i dovode do perutanja i stvaraju suve delove koji svrbe.
„Ogledalo mi je bilo neprijatelj"
Čak i kad je nosila bluze sa dugim rukavima i duge suknje da prekrije taj prizor i spreči ljude da zure u nju, njeno stanje je i dalje privlačilo pažnju gde god bi išla.
Ponekad kad bi ustala sa stolice, ljudi bi uskliknuli od šoka, pitajući se odakle se odjednom stvorila „prašina" na podu.
„Mrzela sam da se gledam. Ogledalo mi je bilo neprijatelj", rekla je ona.
Uskoro je počelo anatemisanje.
Ikotidiem se seća jednog posebno bolnog incidenta kad je bila među gostima žurke organizovane preko vikenda u kući njene prijateljice - ona je dobila dušek na podu u podrumu, dok su se svi ostali povukli u gostinsku sobu na spratu.
„Sedela sam na podu i plakala" rekla je ona.
Ikotidiem se uskoro osamila, obrijala glavu - i bila je na putu da udari u dno života sve dok joj njena 12-godišnja ćerka nije rekla: „Mama, ti si moja junakinja. Molim te, ne dozvoli da ti ova bolest uništi život."
Ikotidem kaže: „To je raspršilo sve pomisli o samoubistvu koje sam imala."
Godinu dana posle njene dijagnoze, njena deca pozvana su da se pridruže grupi mladih ljudi iz njene rodne nigerijske države Akva Ibom, da bi se bavili dobrotvornim radom kao volonteri tamo.
Njen sin Entoni, koji je tada imao petnaestak godina, insistirao je da mu se njegova majka pridruži.
Ona je nerado pristala.
Posetili su veliki broj sirotišta - što su bila putovanja o kojima je izveštavala čak i lokalna televizija.
Dok je jedno jutro doručkovala u hotelu, Ikotidem se obratila stara školska drugarica koja je pohvalila nju i mlade ljude zbog njihovih aktivnosti i predložila da svoj dobrotvorni rad prošire na kolonije leproznih u zemlji.
„Rekla sam: 'Čekaj! U Nigeriji još ima lepre?'", rekla je Ikotidem.
„Bilo je to prvi put da sam čula da još postoji lepra na svetu."
Upoznajte Martinu iz Hrvatske koja ima plemeniti cilj:
Uprkos njenoj eliminaciji kao globalnog zdravstvenog problema, lepra i dalje postoji u Nigeriji, sa više od 3.500 slučajeva dijagnostifikovanih svake godine, prema lokalnom Centru za kontrolu bolesti.
Ova bakterijska bolest može da se izleči ako se dijagnoza i lečenje obave rano, ali ako se ne leči, može da dovede do teških oštećenja ruku i stopala, pa čak i paralize i slepila.
„Sa ograničenom količinom sredstava od vlade koja ima druge zdravstvene prioritete u oblasti javnog zdravlja, kolonije leproznih u Nigeriji uglavnom zavise od međunarodnih dobrotvornih organizacija"
Kao i mnoge druge bolnice za lepru po Nigeriji, Ekpene Obom takođe obezbeđuje smeštaj pacijentima koji više ne mogu da se vrate u svoje prvobitni zajednice zbog stigme.
Čak i nakon što se izleče od bolesti koja je izlečiva u roku od šest do 12 meseci pod terapijom antibiotika, oni ostaju tamo sa porodicama, a deca im idu u školu u istom kompleksu.
- Spomenik kugi u Irigu - „Vreme kad su živi zavideli mrtvima"
- Kako je Tifusarka Meri ostavila za sobom trag skandala i smrti
- Kakva je veza korone i oboljenja nožnog palca
Ikotidem je rekla stanovnicima i pacijentima da razume njihovu muku.
„Znala sam kako je to biti odbačen, kako je to kad svi zure u vas", rekla je ona.
Prodala je svoj nakit
Tokom poslednje decenije, Ikotidem je sebi zacrtala kao životnu misiju staranje o pacijentima koji boluju od lepre.
Preko Vrata nade, fondacije koju je osnovala, svoj rad je do sada usredsredila na tri kolonije u južnoj i severnoj Nigeriji.
Uz raznu drugu pomoć, ona im obezbeđuje i specijalne cipele, štake i invalidska kolica.
Njihovoj deci nabavlja kancelarijski materijal za školu.
Ona renovira njihove stambene odeljke.
„Treba da vidite neke od dušeka koje su koristili, ne biste dali ni psu da spava na njima", kaže on.
Sa ograničenom količinom sredstava od vlade koja ima druge zdravstvene prioritete u oblasti javnog zdravlja, kolonije leproznih u Nigeriji uglavnom zavise od međunarodnih dobrotvornih organizacija kao što je Misija za lepru.
„Kad imaju neki problem, zovu mene, a ne vladu", kaže Ikotidem, koja je finansirala prve projekte prodavši svoj dragoceni nakit, pre nego što je počela da organizuje događaje za sakupljanje sredstava i obratila se prijateljima.
Njen sledeći veliki projekat je da pomogne stanovnicima kolonija da postanu manje zavisni, obezbedivši im semenje i alate za zemljoradnju na njihovom zemljištu.
„Odlazila bih na spavanje misleći na ovu zajednicu i budila bih se misleći na njih", kaže Ikotidem.
„Sa psorijazom sam pronašla misiju, a sa misijom, pronašla sam izlečenje."
Kako zaštititi starosedelačke narode:
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
