Deni Stjuart je žurio da se sretne sa svojim dečkom na večeri kad je protrčao pored nečega što je ležalo na podu stanice njujorške podzemne železnice. Uskoro će mu to postati važnije od bilo čega drugog na svetu.
Bilo je to oko osam sati 28. avgusta 2000, neposredno posle haosa njujorškog špica, kad je voz podzemne železnice zakloparao u stanicu 14. ulice, u kvartu Čelsi na Menhetnu.
Deni Stjuart (34) je kasnio na večeru sa partnerom Pitom Merkjuriom (32).
Par se upoznao tri godine ranije preko prijatelja iz Pitovog tima za softbol.
- Kako je Holandija pre 20 godina odobrila gej brak, a kuda ide Srbija
- „Nakon što je majka umrla, niko o njoj nije pričao 15 godina“
- Da li je zapadnjački način odgoja dece naopak
Kasnije je Deni počeo da živi sa Pitom i njegovim cimerom, ali ove letnje večeri bio se vratio u stan u Harlemu koji je izdavao da pokupi poštu.
Dok je Deni žurio iz stanice nešto mu je privuklo pažnju.
„Primetio sam nešto na zemlji ušuškano uz zid i prvo sam pomislio da je lutka bebe", kaže on.
Zbunio se - zašto bi dete ostavilo lutku na zemlji? - ali je nastavio da se penje uz stepenice do izlaza.
„Bacio sam još jednom pogled iza sebe i tad sam primetio da su mu se noge pomerile."
Strčao je nazad niz stepenice i shvatio da je lutka zapravo beba, umotana u tamni duks, sa nožicama koje joj vire napolje.
„Nije imao ništa na sebi, samo je bio umotan u duks. Njegova pupčana vrpca još uvek je bila delimično netaknuta, tako da sam jasno video da je sveže novorođen.
„Mislio sam da je star svega dan ili dva", kaže on.
Deni nije mogao da veruje šta gleda.
Nije mogao da shvati kako je beba mogla da bude ostavljena na zemlji i ko je mogao to da uradi.
Mali dečak je bio veoma tih, ali i perceptivan, sa krupnim, širokim očima.
„Podigao je pogled, a ja sam mu pomilovao glavu i on je malo zajecao.
„Sve je delovalo nadrealno, čitava ta situacija, i u tom trenutku sam pokušao da skrenem pažnju ljudima na to šta se dešava, ali nisam mogao nikoga da dozovem."
Deni je povikao: „Molim vas, pozovite policiju", ali svi su ga ignorisali.
„Privukao sam pažnju jedne žene, ali ona nije govorila engleski, tako da nije razumela šta joj govorim, čak i kad sam pokušao da joj pokažem bebu", kaže Deni.
„Mislim da je pomislila da sam blago poremećen."
- Zašto žene i dalje masovno menjaju prezime u muževljevo
- Kako da učimo decu da kažu „da", ali i „ne"
- Ne opterećujte decu domaćim zadacima, poruka kineskih vlasti
To je bilo u vreme kad nisu svi imali mobilne telefone, a Deni se plašio da podigne bebu u slučaju da je povređena.
Zato je potrčao uz stepenice na ulicu do prve telefonske govornice i pozvao policiju.
„Pronašao sam bebu", rekao je bez daha.
Potom je objasnio policiji gde se nalazi i potrčao nazad da proveri da li je sa bebom sve u redu.
Čekao je čitavu večnost, činilo mu se.
„Siguran sam da je prošlo svega nekoliko minuta, ali vreme kao da je stalo dok mi je srce tuklo kao ludo", kaže on.
„Pomislio sam, verovatno misle da je poziv neslana šala i verovatno mi ne veruju, tako da mora da ih pozove neko drugi i tad sam pomislio na Pita."
Uzevši novčić iz džepa, potrčao je nazad do govornice da ga pozove.
„Ponovo mi je izletelo: 'Pronašao sam bebu. Mislim da mi policija ne veruje i zato te molim da ih odmah pozoveš'."
Pit, koji je šetkao levo-desno po stanu i provirivao kroz prozor dok je čekao Denija, kaže da su mu se nakostrešile dlake na vratu.
„Zato što Deni nikad ne zbija šale, ne bi rekao nešto što nije istina", kaže.
Pit je istrčao iz stana i odjurio do stanice podzemne železnice, stigavši taman na to kako policija odnosi bebu da je pregledaju u bolnici.
Nakon što im je Deni dao izjavu, njih dvojica su otišla.
„Sećam se da sam se okrenuo Deniju i rekao mu na trotoaru dok su policijska kola odlazila: 'Znaš, bićeš na neki način povezan sa tom bebom do kraja života'", kaže Pit.
„Deni je upitao: 'Kako to misliš?' A ja sam mu rekao: 'To dete će jednog dana saznati za noć kad je pronađeno i možda će poželeti da nađe osobu koja ga je našla.
„Možda postoji način da saznamo gde će završiti i da mu šaljemo rođendanski poklon svake godine na ovaj datum?'".
Narednog dana, vest o pronađenoj bebi na stanici podzemne železnica obrela se u svim medijima.
„Deni Stjuart je bio dobri Samarićanin koji je pronašao bebu tešku tri kilograma", rekao je jedan novinar dok je intervjuisao Denija za televizijske vesti.
„Beba je Hispano porekla sa pramenovima crne kose na glavi", rekao je drugi.
Deni je želeo da sazna ko je beba, pa je otišao u bolnicu u koju je bila odneta, ali nije uspeo ništa da sazna.
I tako su se Deni i Pit vratili svojim svakodnevnim životima - Deni ulozi socijalnog radnika, a Pit dramaturga i veb dizajnera.
Ali nedugo potom, Denija je pozvala Uprava dečje službe da prisustvuje ročištu porodičnog suda, kako bi svedočio o tome kako je pronašao bebu.
Kada se to desilo, u decembru 2000. godine, sutkinja je pitala Denija da li može da ostane tokom čitavog ročišta.
On je sačekao da policija da iskaz, a potom se sutkinja ponovo obratila Deniju.
„Rekla je: 'Gospodine Stjuarte, želim da vam ispričam šta će se ovde desiti, u slučajevima kad je beba napuštena, mi želimo da je stavimo pod nečije starateljstvo pre zvaničnog usvajanja što je pre moguće."
„U glavi sam pomislio: 'Pa to ima smisla'", kaže Deni.
„A onda je sledeća stvar koju je ona izgovorila bila: 'Da li ste možda vi zainteresovani da usvojite ovu bebu?'".
Deni se osvrnuo oko sebe i video da su sve oči uprte u njega.
„Mislim da su svi ostali zabezeknuti u sudnici, a i ja. Rekao sam: 'Da, ali mislim da to nije tako jednostavno', a sutkinja se nasmešila i rekla: 'E, pa može da bude.'"
- Mogu li rodno neutralne lutke u Srbiji da zbune ili nauče decu
- „Vratite mi moju bebu" - skandal koji je izazvao politički zemljotres u Indiji
Iako je sutkinjino pitanje došlo kao iz vedra neba, prijatelji i poznanici su već pitali Denija i Pita zašto nisu odneli bebu kući da se staraju o njoj one noći kad je pronađena.
Ne morate da budete socijalni radnik, kao što je Deni bio, pa da znate da te stvari ne funkcionišu tako.
Proces usvajanja traje od šest do devet meseci i podrazumeva temeljnu proveru nečije prošlosti i obuku iz roditeljstva.
„Nisam razmišljao o usvajanju", kaže Deni, „ali istovremeno nisam mogao da ne mislim na to kako jesam osetio izvesnu povezanost sa tom bebom, pomislio sam da ovo nije čak ni prilika, ovo je dar, a kako možete da odbijete jedan takav dar."
Ispred sudnice, Deni je pozvao Pita telefonom da mu saopšti vest.
„Moj prvi instinkt bio je da mu kažem: 'Ne - ne, nisi, nisi zainteresovan.
„Vrati se odmah u tu sudnicu i reci joj da si pogrešio. Samo joj reci da ti to zapravo ne želiš'", kaže Pit.
Narednih nedelja imali su ono što Deni naziva napetim razgovorima… a Pit ih zove ostrašćenim svađama.
„Nisam želeo da mi se život promeni. Bio sam zadovoljan onim što smo u tom trenutku imali, a to bi se sve promenilo", kaže Pit.
„Nismo imali novca, nismo imali prostora, i dalje smo imali cimera… Bio sam pomalo ljut na njega: 'Kako si mogao da pristaneš a da me prvo ne pitaš?'".
Situacija ih je zamalo razdvojila.
„Deni je u jednom trenutku rekao: 'Ja ću to da uradim bilo da ti učestvuješ ili ne', kaže Pit, a ja sam rekao: 'Šta, zar biraš tu bebu pre nego našu vezu?'.
„On je rekao: 'Voleo bih da svi budemo jedna porodica, voleo bih da sve ovo radimo zajedno, ali ako ti nisi spreman, razumem to i ja ću to uraditi sa tobom ili bez tebe."
Pit se priseća da je Deniju rekao neke „grozne stvari" kao što su: 'Srećno ti bilo, samohrani roditelju u Njujorku'.
Ipak, uprkos svemu, kaže on, jedan deo njega je očajnički želeo da se to desi.
I tako je Deni ubedio Pita da pođe sa njim u posetu bebi u hraniteljskom domu.
Kad su stigli, oni kažu da su prilično brzo uvideli da to baš i nije bilo najidealnije mesto za bebu.
Imala je bolno rašireni i upaljeni ojed od pelena, od pupka preko kukova i butina sve do leđa.
Socijalna radnica koja je bila sa njima sela je sa hraniteljkom i gurnula sedište sa bebom ka Deniju i Pitu.
Beba se zagledala u njih širom otvorenih očiju.
Deni je primetio da beba ne trepće i da je veoma tiha.
Uzevši bebu u naručje prvi put, Deni je nežno rekao: „Sećaš li me se?".
Kad je došao red na Pita da drži bebu, oblio ga je „momentalni talas topline", kaže on.
„Beba mi je čitavom svojom šakom svom snagom stisnula prst", kaže Pit.
„Samo je zurio gore u mene, a ja sam gledao u njega i izgledalo je kao da je pronašao dugme u mom prstu i pritiskom na njega otvorio mi srce i pokazao mi u tom trenutku da bih mogao da budem jedan od njegovih roditelja, jedan od njegovih očeva."
Posle toga, brzo je započeo proces usvajanja.
Došlo je do čestih zvaničnih poseta njihovoj kući, do temeljne provere njihovih prošlosti i postavljena su im mnoga pitanja.
Deniju i Pitu je rečeno da će proći čitavi meseci pre nego što beba bude prešla da živi kod njih, tako da će imati sasvim dovoljno vremena da se pripreme za to.
Ali morali su da prisustvuju ročištu na sudu 20. decembra da bi dali izjavu o nameri da usvoje bebu.
Sudom je predsedavala ista sutkinja od pre i ona je pogledala na kalendar na radnom stolu.
„Potom je pogledala u nas i rekla: 'Da li biste voleli da ga dobijete za praznike?'", kaže Pit.
„Mislim da smo oboje klimnuli glavom, ali u sebi sam pomislio: 'Koje praznike? Nadam se da ne misli na Božić, zato što je to za samo nekoliko dana.'"
Ali ona je upravo na to i mislila i počela je da izdaje naloge socijalnom radniku i advokatima da pripreme bebu za preuzimanje iz agencije za starateljstvo u roku od dva dana.
Kod kuće je Pit pozvao svoju porodicu da zatraži od nje da mu pomogne.
Već im je ispričao za planove za usvajanje i dobio je njihovu potpunu podršku.
„Rekao sam im da ćemo ga nazvati Kevin, i moja mama se odmah rasplakala, zato što je pre mene imala bebu koja je umrla na porođaju, a tu bebu su želeli da nazovu Kevin", kaže Pit.
„I tako je ovo samo bio veoma neobičan način da im se ponovo vrati beba Kevin kao unuk njihovog gej sina."
- Imam rođenu sestru i nikada nisam razgovarala sa njom
- „Fudbal je za devojčice, kao što su i lutke za dečake"
Sa samo dva dana na raspolaganju da se pripreme, svi su bili u mahnitoj žurbi.
Pitova porodica išla je u prodavnice da pokupuje zalihe svega što će im trebati.
Deni i Pit su počeli brzinski da čitaju knjige o bebama kao što je Šta da očekujete dok čekate bebu.
Njihov stan bio je pretvoren u dečju sobu sa kutijama sa pelenama svuda okolo i dečjim krevecom.
U petak 22. decembra u devet ujutro, Deni i Pit su pokupili Kevina iz agencije sa starateljstvo.
Ušuškali su ga u ćebence i - odgovarajuće - povezli ga podzemnom železnicom nazad do njihovog stana.
„Počeo je da pada sneg", kaže Deni, „tako da je sve izgledalo još magičnije."
Sami te večeri kao porodica, dobili su priliku da svare sve što im se desilo.
„Mislim da smo prvi put ispustili vazduh iz pluća", kaže Deni.
„Sećam se kako sam se iščuđavao u tom trenutku da se sve ovo zapravo dešava."
Kevin je zaspao na Pitovim grudima dok mu je iz kraja usana visila pljuvačka.
- Dokle će batine biti vaspitna mera u Srbiji
- „Ostala sam na ulici trudna, sa detetom u kolicima i 150 dinara u džepu"
Sutkinjin plan bio je da ih Kevin samo poseti za božićne praznike, a potom da se vrati u hraniteljsku porodicu.
Ali Deni i Pit su je pitali postoji li nekako način da on ostane sa njima i 27. decembra socijalni radnik ih je nazvao sa dobrim vestima: Kevin može da ostane sa njima sve dok oni ne kompletiraju studiju njihovog doma i odobre ga.
Porodični sud Menhetna nalazio se blizu Nulte tačke u kojoj su se odigrali napadi od 11. septembra 2001, tako da je procedura usvajanja bila odložena, ali je konačno kompletirana 17. decembra 2002. godine.
Deni, Pit i Kevin su se uskoro navikli na zajednički porodični život.
Deni se seća kako je Kevin voleo knjige.
Svake noći bi mu čitali priče za laku noć ili mu pevali dok ne zaspi milujući mu glavicu.
Pit je napravio slikovnicu sa pričom o Kevinovom pronalaženju, koju je ukrasio kolažima i kad je Kevin imao tri ili četiri godine, on i Deni bi mu je čitali svaku noć pred spavanje.
„Bila mu je omiljena", kaže Pit.
„Nekih noći i dana čitali bismo mu je više puta.
„Često bismo zaticali Kevina kako je sam lista i pokušava da ponovi reči iz nje koje je zapamtio. To je bila najslađi prizor na svetu."
Kevin skoro godinu dana nije povezao da je to priča o njemu, kaže Pit.
Ali kad jeste povezao, bio je toliko ponosan i ushićen da ju je poneo sa sobom da bi je predstavio u vrtiću.
Kevin je takođe žarko želeo da sazna ko je mogla da mu bude biološka porodica.
„Svako malo bi, dok smo napolju, gledao ljude koji prolaze trotoarom ili, ako smo u restoranu, pokazao prstom na nekoga i rekao: 'Ona žena tamo ima istu boju kože kao i ja,'", kaže Pit.
„Ali nikad ga to nije mučilo, a onda je posle nekog vremena naprosto zaboravio na to. Nije to više često pominjao."
Kad je Kevin imao 10 godina, bio je na putu do škole kad ga je „tata Pit" pitao šta misli o ideji o kojoj su on i „ćale Deni" razgovarali prethodne večeri.
Bilo je to 2011. godine i Njujork je postao šesta savezna država u SAD koja je legalizovala gej brak.
Iako Deni kaže da su se on i Pit već uveliko osećali kao da su u braku, to je samo sve trebalo da učini potpuno zvaničnim.
Kevin je bio uzbuđen zbog te ideje i okrenuo se tati da ga pita: „Zar ljude ne venčavaju sudije?".
Bila je to inspirativna ideja, tako da je Pit poslao mejl Porodičnom sudu Menhetna da pita da li bi ista sutkinja - sutkinja Kuper - mogla da ih venča.
U roku od dva sata stigao je odgovor da ona to sa zadovoljstvom prihvata.
Tokom njihovog prvog sastanka, ona im je objasnila da je učestvovala u probnom projektu koji je bio kratkog veka a za cilj je imao smeštanje beba koje su napuštene pod starateljstvo pre usvajanja i da je ona imala ovlašćenje da „ubrza taj proces".
„Rekla je i da je svim bebama potrebno da se vežu za nekoga.
„I zato kad je Deni svedočio na sudu o tome kako je našao bebu, u njenoj glavi je bebina najozbiljnija veza na ovom svetu bila sa Denijem i onda zašto ne bi pitala njega da li je zainteresovan?", kaže Pit.
„Bilo je to maltene toliko prosto. Videla je vezu koja je već nastala i imala je osećaj da će to biti dobra veza."
Njen osećaj se pokazao ispravnim, u šta je mogla i lično da se uveri kad je srela Kevina na ceremoniji venčanja.
Deni kaže da je to bila prilika tokom koje su ga ophrvale emocije, radost i čuđenje.
„Ova žena, razlog zbog kog smo mi uopšte porodica, ponovo je bila razlog zbog kog se venčavamo. Sve je delovalo kao da je obrnulo pun krug", kaže on.
Kevin danas ima 21 godinu i na koledžu studira matematiku i kompjutersku nauku.
Malena beba koju je Deni pronašao na stanici podzemne železnice sada ima skoro 190 centimetara i viša je od svojih očeva.
Obožava da igra ultimativni frizbi, istrčao je mnoge maratone i plesao je sa Nacionalnim institutom za ples od svoje 9. do 14. godine.
Pit kaže da kad Kevin želi da nauči nešto, on se samo posveti tome i uradi to, i da je sam uspeo da nauči da svira klavir i gitaru.
„Kevin je oduvek bio poslušno dete", kaže Pit.
„Saosećajan je i uviđavan. On drži svoje emocije samo za sebe. Samo posmatra, ne žudi za pažnjom i ne traži je. Povučen je, ali je i tihi lider."
Ume i da bude veoma duhovit, kaže Pit.
Porodica obožava da zajednički posećuje nacionalne parkove, da učestvuju u aktivnostima na otvorenom kao što je vožnja kajaka i da navija za svoj omiljeni bejzbol tim Njujork Metse.
„Ne mogu da zamislim da moj život bude drugačiji nego ovako kako je ispao", kaže Deni, sada sa 56 godina.
„Moj život je postao mnogo bogatiji i ispunjeniji. Promenio je moj pogled na svet, moju perspektivu, čitavu prizmu kroz koju sagledavam stvari."
Baš kao što je pre 20 godina bilo nezamislivo da pomisle da bi mogli da postanu roditelji, sada je još nezamislivije pomisliti da oni to nisu, kaže Pit, koji danas ima 53 godine.
„Nisam znao da postoji ovaj stepen dubine ljubavi na svetu sve dok moj sin nije ušao u moj život."
Pit je napisao dečju knjigu o njihovoj porodičnoj priči naslovljenu Naša beba iz podzemne železnice
Sutkinja Kuper je pseudonim koji Pit koristi u svojoj knjizi jer ona ne želi da bude imenovana.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
