„I had the time of my life", naslovna pesma iz filma Dirty Dancing (Prljavi ples) puštena na kraju komemoracije Dušanu Mašiću simbolično je opisala njegov život i novinarsku karijeru.
Voleo je da se šali, voleo je da pleše, ali je iznad svega voleo novinarstvo - bio je to „njegov način života", kako je govorio.
Nemerljivo je uticao na mnoge generacije mladih novinara, stalno ih bodreći: „Hajde, hajde, možeš ti to".
Dušan Mašić, iskusni novinar sa dugogodišnjom karijerom na BBC-ju u Londonu i Beogradu, preminuo je iznenada u 56. godini, 31. januara 2022. godine.
Jedan od osnivača Radija B92, koji je u vreme vlasti Slobodana Miloševića bio jedan od najvažnijih slobodnih medija i često na udaru režima, ostavio je veliki trag na medijsku scenu Srbije.
Mašić je bio i jedan od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Asocijacije nezavisnih elektronskih medija ANEM i autor knjige Talasanje Srbije.
Na komemoraciji u beogradskom Domu omladine, u ponedeljak, 7. februara, od Mašića su se oprostile kolege sa kojima je krojio novinarsko nebo u Srbiji u izazovna vremena.
Dušan Mašić je počeo da se bavi novinarstvom 1989. godine, u tadašnjem Omladinskom radiju B92.
Radio je kao novinar-saradnik, skupštinski izveštač i ratni reporter, sredinom devedesetih postao je jedan od prepoznatljivih glasova B92 i urednik informativnog programa Radija B92.
„Teško mi je da pričam o prijateljstvu sa Mašićem u prošlom vremenu, ali mi upravo sada odjekuje njegov glas u glavi koji mi kaže: 'Ajde, ajde, možeš ti to'.
„E to je za mene Mašić - neko ko je uvek verovao u mene i shodno tome me je stalno ubacivao u nekakve profesionalne izazove", kaže Danica Ilić, nekadašnja novinarka Radija B92, sada novinarka BBC-ja.
Mašić ju je naučio, dodaje, da pravim priče o ljudima, a ne o političarima i da emisije počne temom koji nijedan drugi medij nema.
„Naučio me je kako da montiram i pišem najave za radijski prilog. Rekao je: 'Zamisli da crkne tehnika i da nema klipova. Piši kao što govoriš i skrati rečenice. Mora svima da bude jasno'".
Kaže da je Mašić zasmejavao do suza. I nervirao kad joj, svojevremeno, nije verovao da će podkast i Tviter da postanu hit i u Srbiji.
„Mašić se šalio da ćemo mi Kraljevčani na kraju da dignemo revoluciju.
„Mislim da je tako hteo da mi se oduži za to što sam ga valjda ja jedina podržavala da u ovoj zemlji otvorio govorni radio.
„Moj dobri, topli, duhoviti prijatelj - Maške", rekla je Danica Ilić na komemoraciji.
B92 je bila moja misija ili tačnije - način življenja
Svaki dan je počinjao isto. Kao u onom filmu Dan Mrmota. Ko će da skuva kafu? Ko će da opere šoljice? Psovali smo one od prošle noći što nisu ispraznili pepeljare i Jasnu-čistačicu, koja je uvek imala opravdanje zašto nije počistila redakciju.
Te, Veran (Matić) je poslao da odnese nešto, te bili gosti u marketingu, a u krajnjem slučaju vadila se da je 'alergična na prašinu'.
Samo je B92 mogao da ima čistačicu alergičnu na prašinu. Kao i tonca kome se 'znoje uši ispod slušalica, pa je to razlog zašto uvek kad nešto montira mora to da ¨odvali¨ do daske umesto da radi sa slušalicama. Na posao se dolazilo ¨posle deset¨. Vrlo rastegljiv pojam. Do podne se kao okupimo.
Sve dok nije uveden Jutarnji dnevnik, ali i tada je to značilo da će samo jedan ili dvoje da se druži sa pekarima.
Kada sam kasnije po belom svetu imao prilike da vidim kako rade druge redakcije, shvatio sam da mi u B92 nismo bili ništa nalik tome.
Nema jutarnjih sastanaka I službenih beležaka sa istih, memoranduma i evaluacija.
Hijerarhija se kod nas završavala sa urednikom ¨Dnevnika¨, dežurnom babarogom, koji deli ¨zadatke¨ i vodi računa da svi događaji budu ¨pokriveni¨.
I Veranom, koji je u toj prvoj fazi stalno tražio žrtvu koja će da ide po pivo.
Ono po čemu se B92 razlikovao od ¨normalnih¨ stanica bio je pogled na svet. Ne mislim pri tom na ono što se videlo kroz zamazane prozore Doma omladine Beograda, koji su valjda poslednji put prani kada je zgrada šezdeset i neke otvarana.
Ne, radio stanice u svetu mahom postoje da bi zarađivale pare.
B92 je bila ¨misija¨, ili tačnije rečeno način življenja.
I verovatno da kao takav ne bi mogao da opstane nigde drugde u svetu osim u Srbiji devedesetih.
Kao što ni zemlja poput Srbije devedesetih nije mogla da postoji nigde drugde.
Zato su nas i izolovali i tek bi se tu i tamo nagnuli preko granica da vide da li smo još živi.
Jesmo, vikali smo, ali oni kao da nas nisu čuli. A možda nisu ni želeli.
Odlomak iz Mašićeve knjige Talasanje Srbije
Glavna urednica BBC-ja na srpskom Aleksandra Nikšić rekla je da će Dušan nedostajati po mnogo osnova - da vodimo beskrajne rasprave i razmenu argumenata, koje bi kao rezultat dale najbolje ili najkvalitetnije rešenje u tom trenutku.
„Uz Dejana Anastasijevića, koji nas je nažalost ranije napustio, Dušan i ja smo dinosaurusi, radili smo u vreme kada nije bilo mobilnih telefona.
„Upravo taj spoj, nas dinosaurusa iz predigitalnog vremena i mladih ljudi koji su sada deo redakcije BBC na srpskom, to je budućnost onoga što nazivamo novinarstvom".
Obraćanje je završila rečima: „Bez Dušana ne bi bilo BBC-ja na srpskom, a na nama je da budemo ponosni na njega i da nastavimo ovim putem"..
Vildana Selimbegović, glavna urednica sarajevskog dnevnog lista Oslobođenje, prisetila se nedavne epizode kada su pojedini mediji u Srbiji greškom objavili da je Dušan Mašić preminuo.
Umesto advokata Dušana Mašića, stavili su fotografiju novinara Dušana Mašića i objavili da je „umro poznati novinar Mašić".
„Imao je Dušan taj običaj, da me trzne nedjeljom, da priupita o čemu sam pisala. Ovaj je put povod bio drugačiji: 'Jesi čula da sam umro? Ceo mi dan zvoni telefon i ljudi proveravaju!'.
„Kada mi je ispričao detalje svoje digitalne smrti koju je - onako kako je samo on to umio - pretvorio u anegdotu, predložila sam mu da priču koristi kao pokaznu vježbu za fejk njuz (lažnu vest).
„Razmisli, kazala sam, u kojim smo fazama kad ljude zovu da provjere i vijesti o njihovoj smrti. Kada je nedugo zatim došao u Sarajevo, s vrata mi je rekao: 'Nisi bila u pravu, nije fejk njuz: vest je zapravo tačna, ali je preuranjena".
I Vildana će Dušana pamtiti kao nekog ko je umeo da relaksira napetost, da se šali „i onda kada sam bila na ivici suza".
„I uvijek uspijevao da me nasmije. Uživao je u debatama, provocirao rasprave i znao odgovore i na nepostavljena pitanja.
„Iz rukava je sipao podatke zbog kojih sam se ponekad šalila kako je opet virio u stara izdanja Politikinog zabavnika, a on uzvraćao: 'Naravno, neću valjda da čitam dvotomnu literaturu!'".
Ukazala je da je Dušan među prijateljima „slovio za višetomnu enciklopediju" i „riznicu znanja koje je velikodušno rasipao".
„Volio je Beograd, onom nesebičnom posvećenošću kakva je jedino i moguća kada je dom u pitanju.
„London je bila kuća, u kojoj ovih dana tuguje naš zajednički prijatelj Neven Anđelić. Dušan je, kaže Neven, zajedno s odličnim društvom zatalasao Srbiju.
„Knjigu koju je napisao, nije mogao bolje nasloviti. Život mu je bio da talasima popravi društvo.
„I nije stao na Beogradu i Srbiji. Jednom kada se pokrenu, talase se više ne može smiriti", kaže Vildana Selimbegović.
Poslednja poruka Dušanu, od njegove Džulije
„Dvadesetsedam godina je mnogo čarapa Dule - čak i ako uzmemo u obzir vreme kada smo bili u različitim gradovima i zemljama i dalje mislim da sam savila nekoliko hiljada pari tvojih.
„Mi živimo u malim stvarima i svaki par savijenih čarapa, svaka šolja jutarnje kafe, svaki rođendanski balon za Mimi, ili čestitka ili zahvalnost su gradili našu porodicu, koja je čvrsta. Koja traje.
„Iako ti čarape više ne trebaju, ja ću nastaviti da ih savijam i držati te - divnog tebe - u svom srcu".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
