Malo poznata epidemija američkog problema sa oružjem

Prema podacima koje je prošle godine objavio Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), nacionalna stopa samoubistava skočila je između 1999. i 2018. godine za 35 odsto, povećavši se u svim saveznim državama

9069 pregleda 0 komentar(a)

Foto: Don Bartletti/BBC

15.02.2022. 20:03h

Noć kada je Brajden umro bila je hladna i vedra u Heleni, u podnožju Stenovitih planina u saveznoj državi Montana.

Sneg je blago padao po gradu i zadržaao se u nanosima oko kuća. Brejden je sa majkom Melisom gledao reprizu omiljene humorističke serije.

Na drugom kraju grada, Brejdenov najbolji prijatelj Kejs nalazio se sa vlastitom majkom u domu porodičnog prijatelja.

U tom trenutku, početkom februara 2016. godine, Brejden Šejfer i Kejs Ditrih bili su najbolji prijatelji skoro polovinu života.

Upoznali su se kad su imali devet godina, kad se Brejden naknadno upisao u lokalnu školu u Heleni i bio mu je potreban neko ko će ga upoznati sa sredinom.

Brejden je bio bistrooki dečak širokog, zubatog osmeha, sklon neslanim šalama.

Kejs je bio povučeni, stidljivi dečak.

Privuklo ga je Brejdenovo lagodno samopouzdanje.

Živeli su u Heleni, pravili društvo jedan drugom u dugim letnjim danima, i kasnije, kao tinejdžeri igrajući košarku, plivajući u jezeru ili se vozeći besciljno u Brejdenovom crnom ševijevom kamionetu iz 1991. godine.

Retkim danima kad se ne bi viđali, slali bi jedan drugom poruke, razmenjujući tokom godina na stotine njih.

Ta februarska noć ni po čemu nije bila drugačija.

Kejs je poslao poruku u kojoj je rekao da je zaboravio farmerke u Brejdenovoj kući; Brejden je odgovorio rekavši da nije završio domaći zadatak. Kejs je prekorio prijatelja zbog domaćeg.

„Druže, moraš to da uradiš", napisao je.

„Nemoj da ponavljaš razred."

„Neću, druže", odgovorio je Brejden.

„U redu, samo proveravam", odgovorio je Kejs.

Kejsu je bilo važno da Brejden drži stvari pod kontrolom.

Kejsova vlastita budućnost delovala je neizvesno - otac mu je bio u zatvoru, a majka ga je seljakala od kuće do kuće, uvek jedva uspevajući da plati stanarinu.

Napustio je školu prethodnog leta, sa 15 godina, i radio u restoranu za takose.

Brejden mu je bio kao brat; njih dvojica su vodiča računa jedan o drugom.

Kejsov telefon se osvetlio sa još jednom porukom.

„Hej, druže.Ti si strava prijatelj, druže", pisalo je.

Kejs je osetio promenu tona. „Hvala ti, buraz, šta se dešava?", odgovorio je.

„Druže, ne osećam više ništa", odgovorio je Brejden.

„Ne da mi se da guram dalje."

Kejs nikad nije posumnjao da je njegov prijatelj suicidalan.

„On je bio veseo, opušten tip", ispričao mi je Kejs.

„Bavio se sportom, pomagao je prijateljima. On je dizao raspoloženje drugima kad bi bili neraspoloženi. Bio je sjajan tip."

Ali sedeći u svojoj sobi te noći u februaru, Kejs se zabrinuo.

Napisao mu je poruku: „Moram li da ti dolazim tamo, buraz?".

U Brejdenovoj kući, Melisa je bila umorna i ustala je od televizora.

Rekla je Brejdenu da ga voli i dobacila mu da ne ostaje do kasno, a potom otišla u krevet.

Sam u sobi, Brejden je Kejsu poslao niz sve beznadežnijih poruka.

„Druže, sedim sam sa psom i mislim se", napisao je.

„Osećam se kao da nemam ništa, ali ne znam."

Kejs je odgovorio: „Burazeru, da li sam ti potreban?".

Onda je Brejden rekao prijatelju da ne dolazi do njegove kuće, „šta god da se desi".

„Nemoj da dolaziš ako prestanem da ti odgovaram", napisao je, „pozovi policiju, druže."

Kejs je izleteo iz sobe, pa niz stepenice, i zgrabio ključeve od kola njegove majke.

„Potreban sam Brejdenu!", viknuo je dok je istrčavao na vrata.

Kod Brejdena, Melisa je čula da je njen sin ustao.

Dozvala ga je iz sobe, a on je rekao da samo ide po film, da je voli i da će se videti sutra.

Dok je Kejs jurio tih nekoliko kilometara sa drugog kraja grada, telefon mu se osvetlio poslednjom porukom, koju on neće videti sve dok ne bude stigao do kuće, dok ne bude bilo prekasno.

„Hej, druže, zovi me, molim te."

On je i dalje zapanjen brzinom kojom je izgubio prijatelja.

„Bio je to samo običan razgovor jedne obične večeri", rekao je.

„Odjednom je samo od veselog postao mračan."

Stopa samoubistava u SAD skočila je dramatično u poslednje dve decenije, tvrdoglavo se opirući pokušajima prevencije i pretvarajući se u nacionalnu krizu javnog zdravlja.

Brejden je bio jedan od skoro 45.000 Amerikanaca koji su se ubili 2016. godine.

Čak i uz konzervativnu procenu, to je dvaput veći broj nego počinjenih ubistava iste godine.

U Montani, gde je Brejden živeo, u te dve decenije skočila je za 38 odsto i ljudi su se ubijali prema stopi koja je prevazišla svaku drugu državu u Americi.

A rast je najveći među američkom adolescentskom populacijom, prevazišavši sve druge starosne grupe.

Prema CDC-u, stopa tinejdžera i mladih odraslih ljudi koji oduzimaju sebi život skočila je u poslednje dve decenije 47 odsto.

CDC ukazuje na široki dijapazon pokretačkih snaga iza samoubistva: društvena i geografska izolacija, finansijske poteškoće, zavisnost od droga i alkohola, i problemi sa mentalnim zdravljem.

Ali on ističe i zajednički faktor u većini američkih samoubistava: vatreno oružje.

Većina ljudi koja se ubija u SAD-u za to koristi vatreno oružje.

Brejden je koristio vatreno oružje.

Samoubistvo je tiha epidemija američkog problema sa vatrenim oružjem - na njega odlazi otprilike dve trećine svih smrti izazvanih vatrenih oružjem, dok nacionalnom raspravom oko kontrole oružja dominiraju masovna ubistva, na koja odlazi manje od jedan odsto.

U proseku je tokom 2018. godine, svakog dana umrlo 67 ljudi od samoubistva izvršenog vatrenim oružjem, brojka koja je samo skakala svake godine od 2006. godine.

Deo problema sa samoubistvima vatrenim oružjem je što su ona ubedljivo najsmrtonosniji način.

Postoje tri statističke cifre koje zajednički slikaju jasnu sliku o ulozi koju vatreno oružje igra u američkim samoubistvima: oko 85 odsto ljudi koji upotrebe vatreno oružje će umreti; oko 95 ljudi koji koriste neki drugi način će preživeti; i oko 90 odsto onih koji prežive neće ponovo pokušati.

„Previše ljudi misli da ako želite da oduzmete sebi život, vi ćete to i učiniti, a način nije bitan.

„Ali oružje u kući povećava šansu za samoubistvo otprilike tri puta", kaže Dejvid Hemenvej, direktor Harvardskog istraživačkog centra za kontrolu povreda (HICRC) i jedan od vodećih istraživača samoubistava u zemlji.

„Ukoliko nas pitate koja je jedna stvar u koju smo zaista sigurni istražujući samoubistva u SAD, to bi bilo to", kaže on.

Napori za prevenciju samoubistva istorijski su se usredsređivali na ono što Hemenvej zove „zašto - društveni, finansijski i mentalni okidači."

On i njegove kolege istraživači u bostonskom HICRC-u voleli bi da deo tog fokusa prebace na lakše promenljivi fenomen: način koji ljudi koriste, tj. „kako",

„Prirodno je usredsrediti se na zašto, pokušati razumeti kako je neko dospeo do te tačke", kaže Katarina Barber, Hemenvejeva koleginica i pomoćnica direktora u HICRC-u.

„Ali u jednom trenutku morate da zastanete i razmislite koji je efikasniji pristup spasavanju života", kaže ona, „a to je kako."

Vatreno oružje - najistaknutije 'kako' u američkim samoubistvima - oduzima faktor vremena.

Ono je brzo, smrtonosno efikasno i ostavlja malo prostora za predomišljanje ili intervenciju koji bi spasli život.

A opet studija za studijom pokazuje da je samoubistvo dramatično impulsivan čin.

U studiji iz 2009. godine, 48 odsto ljudi koji su pokušali sebi da oduzmu život reklo je da su počeli da razmišljaju o tom činu manje od deset minuta pre nego što su ga počinili.

Jedna druga studija iz 2001. godine pokazala je da je isti procenat ljudi odluku donosio manje od 20 minuta.

Istraživači kažu da čak i postavljanje kratkog vremenskog perioda iliti male prepreke između ljudi i načina samoubistva može da spreči smrt.

„Zapravo je prilično đavolski teško oduzeti sebi život, zato što vaše telo to odbija ili se vaš um tome opire", kaže Barber.

„Većina metoda samoubistva vam pruža tu priliku, zato što traže vreme. A ponekad je dovoljan samo mali vremenski period da bi se odustalo."

Ako pitate Brejdenovog oca Stiva, reći će vam da je njegovom sinu bio potreban samo minut.

„Uvek to kažem: 'Bio mu je potreban samo minut'. I što više pričate o ovome, više ćete pronalaziti ljude koji su to želeli da urade a nisu, zato što su dobili taj minut."

Stiv Šejfer i dalje živi u Heleni, gde je preuzeo aktivnu ulogu ukazivanja na činjenice o samoubistvu i mentalnom zdravlju.

Jedan zid njegovog stana je ukrašen uramljenim uspomenama na njegovog sina - fotografijama, dečjim crtežima, košarkaškim dresom.

Brejdenovo ime izvezeno je na njegovoj motociklističkoj jakni, na mestu njegovog srca.

U noći kad je Brejden umro, Stiv je bio u Sakramentu, u dubokom snu u hotelskoj sobi posle trgovačkog posla od toga dana.

Njegov telefon - utišan ali programiran da se oglasi posle ponovljenih poziva s istog broja - na kraju ga je probudio i on je preko veze saznao od starog drugara iz srednje škole koji je u međuvremenu postao policajac da mu je sin mrtav.

Stiv i dalje razmišlja o toj poslednjoj poruci koju je njegov sin poslao Kejsu te noći.

„Hej, druže, zovi me, molim te."

„Tu je Brejden tražio taj minut, kaže Stiv.

„Imate mnogo načina na koje možete da se ubijete, ali je oružje najtrenutniji. Najlakši, najbrži."

„Ne kažem rešite se oružja, ne kažem rešiste se svog prava, ali mi naprosto moramo da imamo bolje zakone."

Istorija nas uči da smanjenje pristupa određenim metodima samoubistva može da ima dramatičan uticaj na stopu samoubistva.

Početkom 20. veka, Velika Britanija počela je da greje domaće rerne ugljenim gasom, koji je sadržao smrtonosni nivo ugljen monoksida.

Stopa samoubistva je skočila, naročito među ženama, a do pedesetih godina više od polovina samoubistava u Velikoj Britaniji - otprilike ista proporcija kao samoubistva vatrenim oružjem danas u SAD - uključivale su rernu na gas.

A onda je 1958. godine vlada počela, sasvim slučajno, da zamenjuje rerne na ugljeni gas čistijim prirodnim gasom koji je bio bukvalno lišen ugljen monoksida i do početka sedamdesetih samoubistva u gasnoj rerni pala su na nulu, a ukupna stopa nacionalnih samoubistava opala je za trećinu.

Takozvana „priča o ugljenom gasu" postala je prekretnica za eksperte prevencije samoubistva širom sveta.

Ima i drugih primera.

Ranih devedesetih, Šri Lanka je imala jednu od najvećih stopa samoubistava na svetu, samom slobodnom dostupnošću toksičnih pesticida.

Dva zakona usvojena 1995. i 1998. godine ograničila su pristup smrtonosnoj klasi pesticida i do 2005. godine stopa samoubistava je opala za polovinu.

U Švajcarskoj, reforma vojske 2003. godine prepolovila je broj vojnika a indirektno smanjenje dostupnosti vatrenog oružja dovela je do drastičnog smanjenja samoubistava među muškarcima.

Slično, u Izraelu 2006. godine, vojska je zabranila mlađim vojnicima da nose službeno oružje kući preko vikenda i ova mera dovela je do pada od 40 odsto u samoubistvima.

A zakoni usvojeni u Velikoj Britaniji 1998. godine zabranili su prodaju sedativa u bočicama, što je značilo da svako ko je želeo da nabavi veliku količinu ovih lekova morao je da ih istiskuje iz blister pakovanja jednu po jednu.

Ta naizgled mala prepreka imala je ogroman efekat - broj smrti od uzimanja prekomerne doze sedativa opao je za 43 odsto u narednoj deceniji a transplantacije jetre zbog uzimanja prekomerne doze sedativa za 61 odsto.

Slična smanjenja primećena su u SAD posle ugradnje ograda koje sprečavaju ljude da skaču sa mostova, a studije pokazuju malo ili nimalo efekata „zamene" - tj. povećanja broja samoubistava na drugim obližnjim mostovima.

U San Francisku, gde desetine ljudi umre svake godine posle skakanja sa mosta Golden Gejt, petogodišnja metalna barijera za samoubistvo u vrednosti od 76 miliona dolara, koju je platila država, trebalo bi da bude završena do 2023. godine.

Ali barijere prilaska oružju sasvim su druga priča.

Nacionalno udruženje vlasnika oružja (NRA), vodeći lobi za vatreno oružje u zemlji, drži u trajnom stisku Republikansku stranku i oštro se opire skoro svakom zakonu koji ograničava slobodan pristup vatrenom oružju.

Ono negira da stroži zakoni o oružju imaju veze sa nižom stopom samoubistava - njen ogranak zadužen za štampu nedavno je izjavio da se uključivanje samoubistava u godišnji broj smrti od vatrenog oružja svodi na „lažne vesti".

NRA nije odgovorio na zahtev za komentarom na ovaj članak.

„Sve što postavlja barijeru između potencijalne mušterije i oružja izaziva otpor industrije", rekao je Pol Neštat, vanredni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Džon Hopkins.

„A opet studija za studijom pokazuje da svaka regulativa koja ograničava pristup vatrenom oružju smanjuje stopu samoubistava."

Najprostija barijera oružju je katanac.

Puška kojom je Brejden izvršio samoubistvo nalazila se pod katancem, u drvenom ormaru, ali je Brejden znao gde da nađe ključ a municija je bila odložena zajedno sa puškom.

Mnogi puške su čak još manje bezbedne od toga.

Prema nacionalnoj studiji iz 2015, dva na svakih 10 domaćinstava sa decom koja poseduju oružje drže najmanje jedan primerak tog oružja na najmanje bezbedan način - napunjen i nezaključan.

To znači da oko 7 odsto američke dece - otprilike 4,6 miliona - živi nadomak napunjenog pištolja.

Nema federalnih zakona a malo saveznih država zahteva bezbedno odlaganje oružja, a nema ni federalnih standarda za katance na vatrenim oružjima.

Samo sedam od 50 država ima zakone koji zahtevaju bezbedno odlaganje pištolja u kući, a gotovo ih je nemoguće sprovesti u delo a da se ne ide od vrata do vrata sa nalogom, što je, kao što je Neštat istakao, „iskreno, neamerički".

Postoje druge opcije.

Posle dva masovna ubistva u Teksasu i Ohaju u avgustu, u kojima je za 24 časa ubijeno 29 ljudi i koja su nakratko potresla naciju od uobičajenog nehajnog pristupa problematici nasilja vatrenim oružjem, pojavili su se takozvani zakoni „posebne pažnje" kao retka tačka slaganja u svim političkim redovima.

Zakoni posebne pažnje - zvanično znani kao direktive za zaštitu od ekstremnog rizika iliti ERPO - omogućavaju članovima porodica da zatraže od suda oduzimanje pristupa vatrenom oružju ukoliko osoba predstavlja pretnju po sebe ili druge.

Indikativno je da je trebalo da se dese dva masovna ubistva, a ne čitave decenije rasta broja samoubistava vatrenim oružjem, da bi se ERPO uveo u javnu svest, ali dokazi ukazuju na to da su onoliko efikasni kao alatka za prevenciju samoubistva koliko SAF uopšte može da se nada.

ERPO-i su isprva bili povezani sa 7,5 odsto smanjenja samoubistava vatrenim oružjem u Indijani i 14 odsto smanjenja u Konektikatu, gde se proporcija subjekata kojima je oduzeto oružje a primali su negu mentalnog zdravlja van institucija udvostručila za godinu dana otkako je usvojen zakon.

Mali talas država usvojio je ERPO zakone posle masovnog ubistva u školi u Parklendu, na Floridi, u februaru 2018. godine, ali ima još 17 država sa nekim oblikom aktivne regulative.

A samo dve države, Merilend i Havaji, plus Distrikt Kolumbije, omogućavaju lekarima - koji su često prvi koji primećuju znake krize mentalnog zdravlja kod dece i adolescenata - da ga zvanično zatraže.

Istraživači javnog zdravlja mogu da vam navedu spisak sličnih zakona i zaštita za koje kažu da bi pomogli u smanjenju samoubistava vatrenim oružjem a da istovremeno ozbiljno ne narušavaju prava vlasnika oružja:

obavezni periodi čekanja;
univerzalne provere istorijata;
bezbedno odlaganje; i zatvaranja rupa u zakonu kao što je ona u Merilendu koja omogućava svakome da kupi pušku ili sačmaricu od privatnog prodavca bez provere istorijata i izuzima takozvano „oružje dugih cevi" od zahteva za minimalnom starošću koji postoji za pištolje (skoro polovina tinejdžera koji su se ubili u Merilendu između 2003. i 2018. godine koristili su duge cevi).

Među najefikasnijim bi mogli da budu zakoni o dozvolama za kupovinu oružja, koji postoje u nekom obliku u skoro 13 država i zahtevaju od potencijalnog kupca oružja da se prijavi za dozvolu, i to lično, u kancelariji službe za održavanje reda i mira.

Svako kome se odobri dozvola potom može da kupuje oružje narednih pet godina bez ponovnih provera istorijata, kojima bi inače morali da se podvrgnu.

Ali za one koji oružje kupuju impulsivno, ovo predstavlja privremenu prepreku.

Istraživači sa Džon Hopkinsa procenili su da se zakoni o dozvoli za kupovinu oružja u Konektikatu, uvedeni 1995. godine, vezuju za 15,4 odsto smanjenja samoubistava vatrenim oružjem, dok se ukidanje zakona o dozvoli za kupovinu oružja u Misuriju 2007. godine vezuje za povećanje od 16,1 odsto u samoubistvima vatrenim oružjem.

„Kad se ova vrsta politike uvede promišljeno, ona radi", kaže Neštat.

„Problem je što ih ne uvodimo ni izbliza dovoljno, a kad to učinimo, ona je na kraju oslabljena. Otpor je veoma, veoma snažan."

Uz male šanse za značajne izmene zakona, neki zvaničnici javnog zdravlja sada najveću nadu za smanjenje stope samoubistava vatrenim oružjem ne vide u Vašingtonu, ili u sudnicama, ili u državnom zakonodavstvu, već na sveukupno mnogo manje verovatnom mestu: u prodavnicama oružja.

U nekoliko država, nezamislive koalicije istraživača javnog zdravlja i ljubitelja oružja formirale su se sa zajedničkim ciljem ukazivanja na ovu problematiku.

Prva takva koalicija nastala je pre skoro deceniju kad je Ralf Demiko, vlasnik velike prodavnice oružja u gradiću Huksetu, u Nju Hempširu, primio poziv od lokalnog istraživača javnog zdravlja nakon što je lokalni islednik video da se troje ljudi ubilo za samo šest dana ubrzo nakon što su kupili oružje u njegovoj prodavnici.

„Bio sam zapanjen", rekao mi je Demiko.

„Nisam mogao da verujem."

Demiko je iznova i iznova gledao snimke prodaje sa CCTV-a.

On je verovao da vodi društveno odgovornu prodavnicu oružja, koja se čak hvalila nezvaničnim sloganom: „vatrena oružja za odgovorne", gde je osoblje primenjivalo razumne korake prilikom svake prodaje i moglo da prepozna ugrožene osobe ili osobe u krizi. Ali kad je on pogledao snimke, video je tri najnormalnije moguće prodaje.

„Nisam video ništa neobično", rekao je.

„Baš ništa."

On je pristao da udruži snage sa istraživačem koji ga je pozvao, doktorkom Ilejn Frenk, a zajedno su pokrenuli Projekat prodavnice oružja.

Bez podrške države i skoro bez ikakvog budžeta, napravili su plakate za oglašavanje i kartice sa savetima za bezbedno odlaganje oružja i detaljima kontakta za grupe podrške, i postavili ih po sedamdesetak prodavnica oružja u Nju Hempširu, gde su više od 85 odsto smrti uzrokovanih vatrenim oružjem zapravo samoubistva.

Između projekta i njegovog cilja nalazili su se čitavi slojevi duboko ukorenjenog nepoverenja.

Neki vlasnici prodavnica rekli su da je to samo još jedan način da se satanizuje oružje. Drugi su tvrdili da će to naškoditi poslovanju.

Ali šest meseci pošto su otposlali materijal, Frenk i Demiko lično su posetili svaku prodavnicu sa spiska, i to nenajavljeno, i otkrili da su njihovi pamfleti i plakati bili izloženi u skoro pola njih.

„Smatrali smo to prilično velikim uspehom, navesti neke vlasnike prodavnica oružja da veruju ljudima koji se bave javnim zdravljem", rekao je Demiko.

„Nisam to video nikad pre."

Vest o projektu proširila se i na druge države.

U Koloradu, mali državni tim za prevenciju samoubistva tražio je način da smanji veliku stopu samoubistava vatrenim oružjem u državi koja pruža veliki otpor zakonima o oružju.

Džerod Hindman, koji je čitavu deceniju vodio inicijativu prevencije samoubistava u Koloradu, sastavio je predlog za finansiranje po modelu Projekta prodavnice oružja.

Pilot je odobren, a potom stavljen na čekanje među onima koji odlučuju iz straha da bi mogao da odvrati glasače pred izbore za guvernera, a potom ponovo odobren nakon što se puškaranje u srednjoj školi visokog profila pretvorilo u samoubistvo.

Zabrinuti da bi inicijativa sa podrškom države mogla da iritira ljude u zajednici ljubitelja oružja - koja se tradicionalno preklapa s onima koji zaziru od intervencije države i federalne vlade - Hindman i njegov tim prikrili su učešće u projektu.

„Veoma smo vodili računa da to ne bude državna inicijativa, nismo stavili oznake države ni na jednu od tih poruka", rekao je on.

„Delili smo sav materijal preko lokalnih partnera na nivou okruga i podsticali ih da stavljaju vlastite logoe na njih, kako bi lokalnim ljudima izgledala kao lokalna inicijativa."

Projekat je razdeljen u pet uglavnom ruralnih okruga na Zapadnim padinama Stenovitih planina - ukupno oko 50 prodavnica oružja.

Vrsta ljudi koja je zamoljena da pomogne u deljenju bila je ona koja ne bi odskakala kad bi ušla u jednu prodavnicu oružja.

U Montrouzu, na Zapadnoj padini, izbor je pao na lojalnog policijskog komandira Kita Kedija, koji je rođen u gradu, odrastao na ranču i postao član NRA i vatreni pobornik prava na nošenje oružja.

„Lično sam poznavao sve vlasnike prodavnica oružja", rekao mi je Kedi.

„To su sve ljudi sa kojima mogu da sednem i porazgovaram u četiri oka, bez nelagodnosti, umesto da oni samo slušaju žvaku neke državne ili federalne agencije."

I u većini slučajeva to je funkcionisalo, rekao je on.

Vlasnici prodavnica oružja i strelišta u ruralnom zapadnom Koloradu učestvovali su u inicijativi javnog zdravlja kojoj bi inače možda pružili otpor.

„Znam Kita odvajkada", rekao je Stiv Smit, vlasnik Gan Depoa iz Montrouza, gde saveti za prevenciju samoubistva sada mogu da se nađu na pultovima radnje.

„Kad vam uđe neko kao što je Kit i počne da vam govori, dođavola, poslušaću ga, zato što smo, do vraga, zajedno išli u srednju školu."

Neki od onih kojima se Kedi obratio odgovorili su vlastitim ličnim iskustvima. Kit Keri, blagoglagoljivi oružar koji popravlja puške, pištolje i rogove - muzičkog tipa - iz male radionice sa jednim čovekom pored njegovog doma u Montrouzu, izgubio je ćerku od namerne prekomerne doze 2009. godine.

„Imajući primer sa mojom vlastitom ćerkom, za mene je sve to postalo isuviše lično", rekao je Keri.

„Samoubistvo, bilo kojim metodom, zaista je užasna i pogubna stvar po porodicu i prijatelje.

„Ali oružja, naročito na zapadu, veoma su rasprostranjena.

„Mi smo veoma za oružje, za drugi amandman, za SAD. A vatreno oružje je najefikasniji način da čovek sebi oduzme život."

Keri sada drži pamflete koje mu je dao Kedi na istaknutom mestu u svojoj maloj radionici.

„Neki ljudi preuzmu tu informaciju", rekao je on.

„Većina je pogleda i ne uzme. Držim je na pultu, tamo je svaki dan. Svaka nova mušterija je vidi. Osećam obavezu da to radim."

Svaka inicijativa za prevenciju samoubistva imala bi njegovu podršku, rekao je on, samo ukoliko se ne radi o usvajanju novih zakona o oružju.

Prema Hindmanu, držanom koordinatoru za prevenciju samoubistva, prvobitni pilot u Koloradu imao je skoro istu stopu uspeha kao i originalna inicijativa u Nju Hempširu - malo iznad 50 odsto prodavnica pristalo je da izloži materijal.

Uz malu količinu obnovljenih sredstava, proširili su projekat sa Zapadne padine na druge delove države.

Džeklin Klark, vlasnica Bristkloun šutinga u glavnom gradu Denveru, ne samo da je primila materijal projekata već je dodala vlastite male inovacije.

Izmenila je pravila u Bristklkounu kako bi sprečila nove mušterije da iznajme vatreno oružje za pucanje na strelištu prodavnice ukoliko dođu same.

(Veliki broj ljudi u SAD izvršilo je samoubistvo na strelištima iznajmljenim oružjem. „Dešava se češće nego što ljudi o tome pričaju", rekla je Klark.)

Ona je uvela svest o samoubistvima i bezbednom odlaganju oružja u svoje mesečno okupljanje žena i počela je da nudi - po ceni provere istorijata - da pričuva oružje svakom ko je zabrinut za člana porodice ili samog sebe.

To je sada „jedanaesta zapovest" smernica za bezbednost oružja u radnji: „Razmislite o privremenom odlaganju oružja van kuće ukoliko je član vaše porodice suicidalan."

Svako malo osoblje Klarkove dobijalo bi negativnu reakciju na novu politiku strelišta ili plakate, rekla je ona, ali češće se dešavalo da i sami dođu u priliku da saslušaju neku ličnu priču o samoubistvu.

„Naravno, možda ćemo izgubiti malo posla, ali radije bismo da izgubimo jednu ili dve mušterije, nego da imamo tragediju", rekla je ona.

„Mi smo veoma za oružje, za drugi amandman, za SAD. A vatreno oružje je najefikasniji način da čovek sebi oduzme život."

Kit Keri, oružar

U Brejdenovoj rodnoj Montani, koja ima najvišu stopu samoubistava u zemlji i šestu najveću stopu vlasništva oružja, Projekat prodavnica oružja tek treba da se zapati.

„Mi imamo malo drugačiji stav u Montani što se tiče vatrenog oružja", rekao je Karl Roston, državni koordinator prevencije samoubistva.

„A to je ublažavanje."

Roston i njegov tim snimili su televizijsku reklamu kako bi ukazali na problem samoubistava vatrenim oružjem, ali morali su da se bore protiv „kaubojskog mentaliteta", rekao je on, „gde se baviš svojim poslom i niko ti ne govori šta da radiš."

„Takav mentalitet stvara stigmu, a stigma sprečava ljude da bezbedno odlažu oružje, zaključavaju lekove, traže pomoć za probleme mentalnog zdravlja.

„Ona je neobično jaka, kulturološki usađena, i ovako je već više od sto godina", rekao je on.

Da li će Projekat prodavnica oružja imati statističkog efekta na samoubistva vatrenim oružjem nemoguće je odrediti u ovoj fazi, nema dovoljno novca iza projekta u bilo kojoj od država da bi se izvršila neophodna vrsta analize.

A bilo bi teško sakupiti podatke, rekao je Majk Anestis, vodeći istraživač samoubistava.

„Morali biste da pratite ko je ulazio u prodavnice oružja i izlazio iz njih, a tu postoji ogromna prepreka.

„Paranoja je možda prejaka reč, ali postoji izvesna zabrinutost povodom autsajdera koji vode evidenciju o vlasnicima oružja.

„Do podataka koji bi vam bili potrebni da procenite ovaj pristup veoma je teško doći."

Ralf Demiko, vlasnik prodavnice oružja koji je primio poziv za pokretanje originalnog projekta, priznao je da je imao „ozbiljna pitanja koliko će efikasan čitav projekat da bude."

Ali on penzionerske dane provodi u pokušajima da isto sprovede i u drugim državama.

„Polažem veliku nadu", rekao je on.

„Kod Rajlija, njegova prodavnica oružja u Nju Hempširu, zatvorila se u novembru, ali gradić Hukset ima još četiri takve i ukoliko uspete da prođete proveru istorijata na licu mesta, i dalje možete da uđete u neku od njih i za nekoliko minuta izađete sa oružjem.

Vatrena oružja nisu jedini faktor u američkim samoubistvima; daleko od toga, samoubistvo je složeno, raznovrsno i ima - jezikom javnog zdravlja - mnoge faktore rizika.

Oružje je samo jedno od njih.

Ali oružje je „faktor rizika koji može da se modifikuje".

Kao i uljeni gas, pakovanje paracetamola i pesticidi, oružje može da se izbaci iz jednačine.

One noći kad je Brejeden umro, njegova majka Melisa dala je sačmaricu koju je on upotrebio policiji i rekla im da joj je ne vraćaju.

Kasnije je rekla da je zažalila što je niko nije upozorio za odlaganje vatrenog oružja u njenom domu.

Žali što ne može da ode kući i razdvoji metke od puške ili sakrije ključ koji otvara drveni orman.

„Čula sam posle Brejdenove smrti da ako držite oružje u kući, metke treba da držite odvojeno. Žao mi je što mi to niko nikad nije rekao", rekla je ona.

„Ali, znate, čak i da mi se neko obratio ranije, mogla sam da pomislim da nema potrebe za tim. Zato što moj sin to nikad ne bi uradio."

Ona se prisetila kako je čekala rezultate Brejdenovog toksikološkog nalaza.

Nije joj se dopalo kad je otkrila, mesecima pre njegove smrti, da je pušio kanabis, ali posle njegove smrti zatekla je sebe kako se nada da će nalaz pokazati da je bio naduvan kad se ubio.

Kad je ovaj ispao negativan, nadala se da će otkriti da se zadužio.

Žudela je za nečim što bi joj razjasnilo šta se desilo, što bi joj objasnilo zašto se njen sin ubio svega nekoliko trenutaka nakon što joj je rekao daje voli.

Malo kasnije, Melisa je dala kuću na prodaju i zauvek napustila stari kraj.

Od tada nije uzela oružje u ruke, odrekavši se starog hobija vežbe na strelištu.

Ali tek je na Dan majki dve godine posle Brejdenove smrti smogla snage da istrpi bol posete njegovom grobu, kratkom vožnjom kolima od njene nove kuće u Heleni.

„Brejden je bio divna duša", rekla mi je posle toga.

„On i ja smo bili stvarno dobri prijatelji."

Ni Melisa, ni Stiv, ni Kejs ne veruju u zabranu oružja, ali kao i svaki šesti od 10 Amerikanaca, oni veruju u potrebu za strožim zakonima o oružju.

„Tu ljubitelji oružja zastranjuju - oni kažu da svi dolaze da im oduzmu svo oružje", rekao je Stiv.

„Ali ne radi se o tome, radi se o bezbednosti, o tome da držite oružje i municiju odvojene. Zato što je dovoljan samo taj jedan put, a posle će vam biti žao što to niste uradili."

Stiv sada radi sa Koalicijom Istočne Helene za prevenciju i svest o samoubistvu, grupom koju finansira Brejdenova rođaka Tova posle Brejdenove smrti.

U aprilu će Tova, kao predsednica grupe, predvoditi četvrtu godišnju šetnju o ukazivanju na ovaj problem pod nazivom Iz mraka.

Organizatori će deliti brojanice u devet različitih boja kako bi označili različite lične veze sa samoubistvom i mentalnom bolešću: crveno za gubitak supružnika; zlatna za roditelja; bela za deteta. Tova će nositi purpurnu brojanicu za gubitak rođaka, Stiv belu za gubitak sina.

On se nada da će šetnje podstaći ljude da prevaziđu stigmu oko mentalnog zdravlja i progovore o svojim problemima pre nego što postane prekasno.

Ali organizatori isto tako dele i besplatne katance za okidače, da bi podstakli ljude da obezbede oružja.

„Šta drugo da radimo?", rekao je on.

Kejs se izborio sa Brejdenovom smrću delimično tako što se prijavio u Marince i otišao iz Montane u vojnu bazu udaljenu 2.000 kilometara u Ošensajdu, u Los Anđelesu.

Ostavio je iza sebe Brejdenov kamionet - crni pikap iz 1991. godine koji mu je Stiv poklonio posle Brejdenove smrti - a kamionet je ostao u Heleni sa slomljenim menjačem, sakupljajući prašinu.

Posle nekoliko godina provedenih u Kaliforniji, Kejs je poslao novac u mehaničarsku radnju u Heleni da poprave kamionet, a dve nedelje kasnije vratio se kući prvi put od Brejdenove smrti da ga pokupi.

U ševijevoj kabini sa retrovizora je visio Brejdenov stari osveživač vazduha zajedno sa Kejsovom maturantskom torbicom.

„Kad sam povratio kamion, kao da sam ponovo dobio i deo njega", rekao je Kejs.

„Dok sam sedeo u njemu, osećao sam se kao da se ponovo družim s njim."

Pretposlednjeg dana u Heleni, Kejs je odvezao ševi do groblja Uskrsnuća da prvi put poseti Brejdenov grob.

Nadgrobna ploča koju je zatekao bio je visoki, zakrivljeni komad sivog mermera sa ugraviranom fotografijom Brejdena i natpisom koji glasi: „Obećajte mi da ćete pomisliti na mene svaki put kad pogledate u nebo i ugledate zvezdu."

Na fotografiji, Brejden se smeši od uva do uva - školska fotografija napravljena nedugo pre nego što je umro.

Kejs je sedeo pola sata u tišini ispred ploče, pitajući se šta treba da oseća. Potom se odvezao kući da pokupi stvari.

Rano narednog jutra, seo je na vozačko sedište Brejdenovog kamioneta, kresnuo motor i izašao na put za 17-časovnu vožnju nazad do Kalifornije.

I čitavim putem, s vremena na vreme, mislio na prijatelja.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: