„Ne postoji ništa smislenije od teksta koji se izdaje za besmislen", smatrao je italijanski pisac, kritičar i filozof kulture Umberto Eko, jedan od najznačajnijih intelektualaca savremenog doba.
Po obrazovanju je bio stručnjak za filozofiju srednjeg veka i među publikom važi za „teškog" pisca, čiji postmodernistički romani liče na zamršene lavirinte simbola.
„Eko je stvarao novog čitaoca, ne povodeći se za trenutnim ukusima publike, i uspeo je da oblikuje kritičku svest miliona ljudi različitih vera i nacija", kaže dr Dušan Živković, redovni profesor Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, za BBC na srpskom.
- Čovek koji je izmišljao fantastične svetove i savetovao političare - Herbert Džordž Vels
- Šta Džejn Ostin može da nas nauči o prevazilaženju teških trenutaka
- Mihail Bulgakov - genijalnost utekla iz kandži morfijuma
Dela Umberta Eka smatraju se visokom književnošću, a ugled koji je imao među akademicima koristio je da skrene pažnju na vrednost stripova - mnogima omiljene, a među kritičarima i danas potcenjene forme.
Preminuo je 19. februara 2016. u Milanu, u 84. godini.
Kako je Eko stvorio novog čitaoca
Umberto Eko je rođen 1932. u Aleksandriji, glavnom gradu regije Pijemont na severu Italije.
Spisak njegovih zanimanja je dugačak - bio je romanopisac, esejista, filozof kulture i teoretičar književnosti.
Na Univerzitetu u Bolonji radio je kao profesor semiotike, nauke o znakovima.
Posebno ga je zanimala srednjovekovna estetika, objašnjava profesor Živković.
„U delu Estetički problem u delu Tome Akvinskog iz 1956. godine, Eko je uspostavio je novo poimanje filozofije ovog srednjovekovnog mislioca", navodi.
Živković dodaje da je pisac „pre svega, uticao na savremenu teoriju umetnosti" i to studijama Otvoreno delo (1962), Odsutna lektura (1968), Semiotika i filozofija jezika (1984) i Granice tumačenja (1990).
Šezdesetih godina 20. veka, Eko razvija Teoriju otvorenog dela i pažnju sa književnih ostvarenja preusmerava na čitaoce.
„Smatrao je da čitalac ima aktivnu ulogu i da nije samo primalac poruke, nego koautor u ostvarivanju značenja književnog dela.
„Drugim rečima, težio je da izgradi slobodoumnog čitaoca koji bi istraživao uzroke, procese i ishode civilizacijskih tokova", kaže Živković.
Profesor dodaje da je Eko time stvorio novog čitaoca, koji ima veći stepen kritičke svesti.
„Knjigama ne služi da joj se veruje, već da se preispituje", govorio je Eko, a citira ga Gardijan.
„Kada razmišljamo o knjizi, ne treba da se pitamo šta nam poručuje, nego kakvo joj je značenje".
- O jetri uz vino: Zašto jaganjci i dalje nisu utihnuli - tri decenije kasnije
- Roman o Londonu - 50 godina od objavljivanja remek-dela Miloša Crnjanskog
Teorijska načela koja je razvio Eko je primenio u knjigama, od kojih je najpoznatija Ime ruže iz 1980. godine.
„Čitalac koji želi da da upozna lavirinte Ekovog romakesnog sveta, trebalo bi da započne putovanje ovim romanom", smatra profesor Živković.
Po knjizi je 1986. godine snimljen i istoimeni film u režiji Žan-Žaka Anoa, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi.
To je priča o „traganju za istinama o grotesknim životima i smrtima u srednjovekovoj opatiji", ali i o poređenju srednjeg veka i savremenog doba, kaže Živković.
Profesor preporučuje i druga Ekova dela, koja su „širom sveta doživela milionske tiraže i postala uzor postmodernog pisanja".
Svetski poznata dela Umberta Eka koja vredi pročitati
- Fukoovo klatno (1988)
- Ostrvo dana pređašnjeg (1994)
- Baudolino (2000)
- Tajanstveni plamen kraljice Loane (2004)
- Praško groblje (2010)
- Nulti broj (2015)
Preporuka: profesor dr Dušan Živković, Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu
Pisac koji je verovao u moć stripova
Proučavajući savremenu kulturu, Eko se zainteresovao za jedan popularni fenomen, koji književni kritičari 20. veka nisu smatrali vrednim pažnje.
Počeo je da se bavi teorijom stripa.
Početkom pedesetih godina 20. veka u Americi, crtač Čarls M. Šulc objavljuje prva izdanja stripa Kikiriki (Peanuts), koji je postao jedan od najuticajnih i najpopularnijih stripova svih vremena.
U njemu se pojavljuje grupa dece koju predvodi čupavi, plavokosi dečak Čarli Braun, koji ima psa rase bigl, po imenu Snupi.
Iako se za stripove dugo verovalo da su tričava, novinska forma namenjena isključivo deci, Snupi i Čarli Braun osvojili su srca odraslih.
Umberto Eko je pokušao da objasni zašto su ljudi širom sveta toliko očarani Kikirikijem, koji je u drugoj polovini prošlog veka štampan u 75 zemalja, u više od 2.600 različitih novinskih izdanja, na 21 jeziku.
Procenjuje se da ga je čitalo oko 355 miliona ljudi sa svih krajeva planete.
„Poetičnost ove dece proizilazi iz činjenice da kroz njih vidimo sve probleme i patnje odraslih, koje inače ostaju skrivene ispod površine", napisao je Eko za američki magazin Njujorker 1985.
„Oni bude osećanja u nama zato što su, u izvesnom smislu, čudovišta - oni su monstruozne, infantilne sublimacije svih neuroza modernog čoveka koji živi u industrijskoj civilizaciji", naveo je.
Eko je o stripu napisao nekoliko teorijskih radova i postao jedan od evropskih pionira u proučavanju devete umetnosti, kako se strip još naziva.
Najpoznatiji je Mit o Supermenu (1962), koji se smatra jednom od najvažnijih teorijskih studija posvećenih stripovima o superherojima.
Pisao je i knjige za decu, kao što su Bomba i general (1966) i Tri astronauta (1989).
Pesnik Ljubivoje Ršumović savetuje mlade roditelje - „Ne budite dosadni"
Bunt i prezir prema religiji - crtice iz Ekove biografije
Otac Umberta Eka bio je računovođa, koji je imao ambiciju da mu sin postane pravnik, piše Gardijan.
Budući pisac odrastao je u konzervativnoj porodici i pohađao je rimokatoličku školu.
Uprkos želji svog oca, Eko je na kraju odlučio da studira srednjovekovnu filozofiju i umetnost na Univerzitetu u Torinu.
Tu je i doktorirao, baveći se delima Tome Akvinskog, srednjovekovnog italijanskog teologa i filozofa.
Pedesetih godina, Eko je iskusio krizu vere.
„Prva odlika poštenog čoveka je prezir prema religiji, koja nas tera da se plašimo najprirodnije stvari na svetu, a to je smrt, i da mrzimo ono lepo što nam je sudbina dala, a to je život", zabeležio je.
Posle doktorata, otišao je u novinarske vode i postao urednik kulture na italijanskom javnom servisu RAI, gde je radio od 1956. do 1964.
Paralelno je predavao na matičnom fakultetu.
Eko se u to vreme se oženio Renatom Ramž, profesorkom nemačke umetnosti, sa kojom je dobio sina i ćerku.
Šezdesetih je postao član avangardnog pokreta Grupa 63 (Gruppo 63), gde su se okupljali umetnici, muzičari i pisci koji su težili pronalaženju novih oblika književnog i estetskog izraza.
Bio je počasni doktor na više od 30 svetskih univerziteta, kao i počasni član Međunarodnog foruma Uneska, organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu.
'Zašto volim maglu koja štiti od sveta'
Tatjana Đorđević Simić, BBC novinarka-saradnica, Milano
Iz njegovog stana, koji se nalazi preko puta milanske tvrđave iz 15. veka, Kastelo Sforcesko (Castello Sforzesco), Umberto Eko često nije mogao da vidi najviši toranj ove velelepne građevine.
Kula je posvećena italijanskom kralju Umbertu I, a vazdušnom linijom od terase pisca, koja se nalazi na trećem spratu, do nje nema ni nekoliko stotina metara.
Zbog guste i česte magle, karakteristične za grad Milano, posebno u zimskim danima, ni T od tornja nije moglo da se vidi.
Eko je milansku maglu voleo i često je o njoj pisao.
„Ne samo da je Milano maglovit, nego je sačinjen od velikih, uspavanih i praznih prostora, nepodnošljivih na avgustovskom suncu, kada se svet skriva od te usijane praznine", piše Umberto Eko u članku „Zašto volim maglu koja štiti od sveta" , koji je 2009. izašao u dnevnom listu La Republika (La Repubblica).
„Ponekad, u jesenje ili zimske večeri, kada je grad potopljen maglom, te praznine nestaju, i moj grad postaje lep."
„Ponekad, u jesenje ili zimske večeri, kada je grad potopljen maglom, te praznine nestaju, i moj grad postaje lep."
Eko dodaje da se u magli hoda polako i da čovek mora dobro da poznaje grad, kako se ne bi izgubio.
U kolumni Minimalni dnevnik (Diario minimo), koju je pisao za magazin Veri (Veri) od 1959. do 1961. godine, Eko opisuje magični prostor njegovog kraja, u kojem ne postoje napred-nazad i desno-levo.
Zato je malo verovatno da će neko, ko taj prostor ne poznaje, uspeti da se orijentiše, tvrdio je Eko.
Krećući od trga Sforcesko, koja se nalazi ispred njegovog stana, u pravcu jednih od vrata grada Milana - Porta Ludovika, Eko opisuje šetnju od oko tri kilometra kao snalaženje u lavirintu.
Uske, krivudave, kaldrmisane i dugačke ulice, koje presecaju trgove i raskrsnice, zbunjivale su ponekad i njega.
U tom lavirintu odvijala se piščeva svakodnevnica.
Tu se nalazi Ekova izdavačka kuća Tezejev brod (La Nave di Teseo), gde je objavio mnoge knjige, pa i poslednju - Pape Satan Aleppe: Hronike fluidnog društva iz 2016.
U izdavačkoj kući je provodio veliki deo svog vremena kada nije pisao, jer je stvarao kod kuće.
Mada, njegov prijatelj i bibliotekar Mario Skonamiljo, izjavio je za dnevni list Sole 24 Ore da je Eko najviše voleo da dolazi u antičku biblioteku i knjižaru, koja je zatvorena 2012.
Odatle, dvojica prijatelja bi prošetala nekoliko stotina metara do bara Caffè Sforzesco, u kojem bi poznati gost uvek pio aperol-špric ili šejk Zucca shakerato od kafe, bundevinog likera, vanile i leda.
Izvesni Đanluiđi, koji je tih godina radio u poznatom baru, ispričao je za list Korijere dela sera (Corriere della Sera), kako je Umberto Eko tamo proslavio osamdeset treći rođendan, 2015, godinu dana pre nego što je umro.
Posle aperitiva, pisac bi odlazio u obližnji restoran u kojem je uvek večerao Četiri Mauritanca (Quattro Mori).
Nekada bi tamo otišao i sa suprugom, esejistkinjom Renatom Ramž, a uvek bi sedeo za istim stolom, u levom uglu verande ovog restorana.
Imao je i omiljenog berberina i frizera u salonu La barberija (La Barberia), koji se nalazi na samo tri minuta pešaka od Ekove kuće.
Priča se da je bio redovan klijent od 1965, sve do poslednjih dana.
Jednom prilikom, u svojoj kolumni Kutija šibica (La bustine di Minevra), koju je pisao od 1985. za časopis Espreso (L'Espresso), Eko kaže da je oduvek sanjao da postane pijanista nekog poznatog milanskog restorana.
Međutim, sudbina se poigrala njegovim snovima, ipak je postao jedan od najpoznatijih italijanskih pisaca i intelektualaca.
U jednom drugom tekstu, opet iste te kolumne, piše kako je „bolestan od knjiga", a imao ih je preko 30 hiljada u svom stanu.
Danas, neke od tih knjiga se nalaze u čuvenoj milanskoj biblioteci Ambrozijana, iz 17. veka, a ostatak Ekove kućne biblioteke je od prošle godine na Univerzitetu u Bolonji.
Tu je Eko 1975. osnovao prvu katedru u svetu za izučavanje semiotike, nauke o znakovima i simbolima, a bio je i jedan od omiljenih profesora.
- Šta je pošlo naopako za milenijalce
- Stigla je nova generacija - zumeri: Ko su oni, zašto su važni i kako utiču na današnji svet
'Virtuelni svet nije gospodar' - kako je Eko govorio o internetu?
Umberto Eko je svedočio pojavi i razvoju interneta, kao i promeni koju je doneo u svetu.
Razmišljajući na ovu temu, napisao je pedagodški esej Pismo unuku, u kojem izražava „zabrinutost za budućnost unuka, kao i civilizacije uopšte", kaže profesor Dušan Živković.
„Delo je posvećeno srednjoškolcu, pripadniku otuđene generacije koja boluje od gubitka istorijskog pamćenja, a istovremeno je preplavljena različitim informacijama sa interneta.
„Eko savetuje unuka da virtuelni svet ne smatra gospodarem, koji će ga instrumentalizovati i izbrisati mu identitet, već oruđem za stvaranje sopstvene mape uma", navodi profesor.
Pisac smatra da su „pamćenje i povezivanje podataka osnovni preduslovi ljudske slobode i kreativnosti", dodaje Živković.
„Vežbaj memoriju, uči napamet", poručuje Eko svom nasledniku, ali i svim milenijalcima i zumerima.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
