U svakoj kancelariji vladaju prećutne društvene norme za to kako se od radnika očekuje da se osećaju u nekoj situaciji i kako ta osećanja smeju da ispolje.
One su poznate kao „pravila o osećanjima" i toliko su ukorenjena u našim društvenim i radnim interakcijama da retko obraćamo pažnju na njih.
Na primer, kad kolega saopšti da se verio, pravila o osećanjima diktiraju da pokažete da ste srećni.
Kad vaš šef kaže da je tim izgubio klijenta, primerena osećanja bila bi nezadovoljstvo ili čak bes.
Razočaranje u vezi sa poslom često se toleriše, naročito ako ono ide u paru sa usredsređivanjem na pronalaženje pravog rešenja.
Ali ne tretiraju se sva ispoljavanja osećanja jednako; stručnjaci kažu da ono što se smatra ili ne smatra „primerenim" može da zavisi od samog radnika.
- Davanje saveta na poslu - da li je bolje reći ili prećutati
- Mora li šef da bude samouveren i glasan? Postoje moćni „tihi lideri“
- Tračarenje na poslu može biti dobro po vas - kažu naučnici
Mi već znamo, na primer, da žene koje podignu glas u radnom okruženju mogu da se smatraju ratobornim, dok bi muškarac koji se ponaša isto tako mogao da se doživi kao preduzimljiv ili čak lider.
Međutim, istraživanje sugeriše da ne postoji samo rodni jaz kad su u pitanju pravila o osećanjima - isto tako postoji i rasna neusaglašenost.
Podaci sugerišu da kad radnici druge boje kože ispolje emocije, njihova osećanja bi mogla da izazovu drugačiju reakciju od onih kad beli radnici ispolje ista osećanja.
To ljude primorava da se kontrolišu na radnom mestu, da se osiguraju da kolege neće pogrešno protumačiti njihove emocije, a što bi moglo negativno da se odrazi na njihovu karijeru - značajno povećavši njihov emocionalni teret.
„Vidite im u očima"
Više studija je tokom godina pokazalo da se pravila o osećanjima primenjuju drugačije na muškarce i na žene.
Dosledan zaključak bi bio: ljudi osuđuju emocije kao što su bes, tuga i nezadovoljstvo mnogo strože kad ih ispoljavaju žene nego muškarci.
Istraživači su otkrili da žene koje plaču na poslu mogu da se dožive kao slabe ili neprofesionalne, dok ljudi odmah pretpostave da se muškarci bore sa spoljnim faktorima koji stoje iza suza.
Slično tome, muškarci koji ispoljavaju bes mogu često to da iskoriste kao efikasnu menadžersku alatku da bi delovali sposobno, dok se žene doživljavaju nevešto ili čak histerično.
U jednom projektu iz 2014. godine, 170 redovnih studenata gledalo je video snimak završnih reči advokata na suđenju.
Učesnici su zamoljeni da izreknu presudu i ocene sposobnost advokata.
Besni muški advokati dobijali su najviše ocene; besne advokatkinje dobijale su najniže.
Štaviše, studenti su bes žena pripisivali njihovom emocionalnom stanju, ali su zato bes muškaraca pripisivali samoj situaciji.
Teško je pronaći precizan uzrok ovog rodnog dispariteta, ali često su krivi ukorenjeni stereotipi, kao i manjak žena na liderskim pozicijama, umesto isključivo na pomoćnim.
U skorije vreme su istraživanja pokazala sličan fenomen po pitanju toga kako ljudi na radnom mestu doživljavaju emocije ljudi različitih rasa, za razliku od njihovih belih saradnika.
Čak i kad se radnici pridržavaju „standardnih" pravila o osećanjima, dokazi pokazuju da radnici druge boje kože - naročito crne - moraju da vode računa i o emocijama koje izazivaju kod drugih ili da u protivnom rizikuju negativne posledice.
Robert, crni medijski rukovodilac iz Velike Britanije, kaže da ako se suviše zanese u radnom okruženju dok govori o nekom projektu, ljudi oko njega obično drugačije tumače njegovu emociju nego što je bila njegova namera.
„Vidim po njihovom govoru tela i njihovim očima da me se pomalo uplaše kad potpuno upadnem u strastvenu fazu", kaže Robert, čije prezime ne objavljujemo da bismo zaštitili njegovo radnu poziciju.
„Posebno kad ste crnac, mislim da vas se mnogi ljudi ionako plaše. Blago podignete glas i vidite im to u očima.
Ljudi ne kažu ništa, ali im vidite strah na licima."
Istraživači kažu da se iskustva kao što je Robertovo stalno dešavaju na radnim mestima i u svakodnevnim interakcijama.
Studija koju je u aprilu objavila Stefani Ortiz, profesorka sociologije sa Jumas Luela nadomak Bostona, pokazuje kako se način na koji se sprovode pravila o osećanjima značajno razlikuju u zavisnosti od etničkog porekla radnika.
Ortiz je intervjuisala osoblje u fakultetskim LGBT centrima širom SAD.
Pitanja su bila usmerena na to kako administratori doživljavaju njihove emocije kad osoblje pokuša da razgovara sa njima o pitanjima rasizma i diskriminacije koje su doživeli studenti koji su im se poverili.
Analiza je pokazala da su se beli radnici koji su iskazali bes pred administratorima zbog studenata doživljavani kao „strastveni po pitanju posla".
Ali članovi osoblja obojene kože doživljavani su kao „radikalni", a „ne kao timski igrači nakon što su ispoljili bes" u vezi sa mikroagresijama ili predrasudama koje su iskusili njihovi studenti.
Jedan meksička ispitanica ispričala je da su se izlivi besa njenog belog šefa doživljavani kao strastveni, dok je ona upozorena da bude manje strastvena zato što to „plaši komšije".
Istraživači su zaključili da nesvesne predrasude i internalizovani rasizam često znače da se bes radnika obojene kože i druge slične emocije percipiraju u većinski belim prostorima kao „više preteći" nego slične emocije kod belih radnika.
Sledstveno tome, zaposleni obojene kože često moraju značajno da potiskuju emocije u razgovorima o rasi i nejednakosti ili da rizikuju da budu doživljeno antagonistički.
„Inače bi se njihova vlastita trauma doživela kao neprofesionalna ili da želi da istera neki cilj", kaže Čed Mandala, doktorant iz višeg školstva na Univerzitetu u Džordžiji, koji je sarađivao sa Ortiz na studiji.
Sociološkinja Adija Vingfild, u svom istraživanju o pravilima o sećanjima, pokazala je da crni radnici redovno kontrolišu izlive svojih emocija ne zato što su neprimereni, već zbog toga kako te emocije mogu drugi pogrešno da protumače.
Ona tvrdi da pravila za osećanja na radnom mestu nisu nužno ustanovljena imajući u vidu radnika sa obojenom kožom, tako da postoji više prostora za kolege da ih tumače pogrešno, naročito kad su njihova tumačenja motivisana stereotipima.
A to može da ima značajne, negativne posledice.
„Ako se radnici obojene kože dožive kao besni, nervozni, nestrpljivi ili nezadovoljni, to obično može da predstavlja veliki problem, čak i ako oni nisu nužno bili besni, nervozni, nestrpljivi ili nezadovoljni", kaže Vingfild, profesorka sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, u državi Misuri, u SAD.
„Ali takav doživljaj, posebno među belim kolegama, često može da se otrgne kontroli i da stvori dodatne poteškoće i probleme po njih na poslu."
Intervju američke televizijske voditeljke Kejti Kjurik iz 2004. godine sa glumcem Denzelom Vašingtonom dobro ilustruje ovaj problem.
U intervjuu, Kjurik je pitala Vašingtona za politiku i da li bi „ljudi iz Holivuda trebalo samo da se drže glume".
On je odgovorio rekavši: „Ne znam ko su ti ljudi iz Holivuda. Holivud je mesto koje ima zvezde na trotoaru."
U jednom skorašnjem podkastu, Kjurik je izjavila da se posle tog intervjua osećala „neprijatno" i „potreseno"; ona je rekla da joj je Vašington „skočio za gušu".
Reakcije na društvenim mrežama bile su brze, a mnogi su tvrdili da je tumačenje Kejti Kjurik nefer i da Vašingtonov odgovor nije bio ni na koji način neuobičajen.
Neki su sugerisali da neki beli glumac ne bi bio doživljen kao preteći da je odgovorio na isti način.
„Mi znamo da su Afroamerikanci često stigmatizovani kao opasni i besni", komentariše Ortez.
„Način na koji je Kejti Kjurik doživela Vašintonovu reakciju deluje prilično drastično."
- Ako niste vakcinisani protiv kovida, treba li da izgubite posao
- Postoji li lep način da nekome date otkaz
- Šef iz pakla: Otkaz za 900 zaposlenih preko Zuma, nazivao radnike „glupim delfinima”
„Zahtevan zadatak"
Dalekosežni efekti različitih načina na koje pravila o osećanjima važe za radnike obojene kože pojačava emotivni pritisak koji oni osećaju.
Vingfild kaže da radnici moraju da žongliraju „obavljanje posla, povinovanje pravilima o osećanjima i obraćanje pažnje da sprovode takvu samokontrolu da su unapred svesni kako bi ljudi mogli da ih dožive.
Tu je i obraćanje pažnje da ne daju povoda za te tipove percepcija, što je sve, kao što možete da pretpostavite, zahtevan zadatak".
Neuspeh u tome, međutim, može da ima ogromne posledice, kažu Ortiz i Mandala.
„Svi naši ispitanici govorili su o tome kako su ova pravila naučili gledajući kako se ona obijaju o glavu drugih ili ih osetivši na vlastitoj koži", kaže Mandala.
„I tako se sve svelo na učenje šta ne raditi zato što su drugi ljudi dobili otkaz."
Ipak, Ortiz sugeriše da umesto da teret autocenzure bude na radnicima obojene kože, radna mesta moraju da rade na tome da budu inkluzivnija.
Savezništvo i svest kolega koji možda imaju samo jednog ili dva radnika obojene kože u grupi od ključne je važnosti.
„Ako ste jedan od mnogih a vidite da se na meti našao 'jedini' tokom sastanka ili vidite da se njegove emocije ne tumače pravilno, ne čuvajte to za privatni razgovor preko mejla ili u hodniku posle svega kad ćete im reći: 'Oh, uzgred, slagao sam se sa tobom'", kaže ona.
„Vi stvarno morate da dignete glas."
Za Roberta, prigušivanje emocija i dalje je često, neizbežno iskustvo.
Čak i nakon što je osvojio prestižne nagrade, on zna da mora da bude pažljiv kad razgovara sa drugim rukovodiocima, potencijalnim donatorima ili šefovima drugih kompanija - da „spusti loptu", kako on to kaže - da se njegove emocije ne bi pogrešno protumačile.
Ali on i preuzima stvari u svoje ruke.
Ova vrsta incidenata na radnom mestu inspirisala je Roberta da počne da pomaže nedovoljno zastupljenoj omladini da bi lakše našla načina da se probije u medijskoj industriji.
On se nada da će pomoć pri diversifikaciji radne snage dovesti do trajnih prilika, tako da radnici iz marginalizovanih zajednica i njihove razlike budu do kraja prihvaćeni, a ne samo „tolerisani", kaže on.
„Radim sa ljudima koji nemaju iskustva sa drugim kulturama", kaže Robert.
„Ume da bude pomalo obeshrabrujuće da do kraja razumeju ko su."
Pogledajte video - Kakoje skuplje biti žena nego muškarac
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
