Invazija Vladimira Putina na Ukrajinu promenila je svet. Živimo u novim i opasnijim vremenima - okončana je post-hladnoratovska era koja je započela padom Berlinskog zida.
Retka je prilika kad živite u trenutku od ogromnog istorijskog značaja, a istovremeno ste u realnom vremenu svesni da je on upravo to.
U novembru 1989. godine, stajao sam na snegom prekrivenom Vaclavskom trgu u Pragu, glavnom gradu tadašnje Čehoslovačke, i gledao rađanje novog sveta.
Narodi komunističke Istočne Evrope ustali su iz prkosa prema svojim diktaturama.
Srušen je Berlinski zid. Podeljena Evropa ponovo je bila ujedinjena.
U Pragu se disidentski dramaturg Vaclav Havel obratio masi od 400.000 ljudi sa balkona na drugom spratu. Bio je to ushićujući trenutak, korak vrtoglavih razmera.
Te večeri, komunistički režim je pao, a u roku od nekoliko nedelja Havel je bio predsednik nove demokratske države.
Osetio sam, čak i u ono vreme, da sam prisustvovao pomeranju sveta - da je to jedan od onih retkih trenutaka kad znate da se svet transformiše pred vašim očima.
- Putin na obeležavanju aneksije Krima: Vojnici su heroji, Rusija je jedinstvena
- Dok granate pljušte po Harkovu, ukrajinska vojska ne uzmiče
- Putin izneo zahteve o prekidu rata u telefonskom razgovoru sa Turskom
Koliko je takvih trenutaka bilo u istoriji Evrope od Francuske revolucije? Verovatno, pomislio sam tada, oko pet. Ovaj, 1989. godine, bio je šesti.
Ali taj svet - rođen u tim dramatičnim narodnim revolucijama - okončao se kada je Putin izdao naređenje ruskim snagama da uđu Ukrajinu.
Nemački kancelar Olaf Šolc nazvao je ovaj trenutak cajtenvende - prekretnica - dok je britanska ministarka spoljnih poslova Liz Tras rekla da je to „promena paradigme".
Završena je era samozadovoljstva, izjavila je ona.
Ključni trenuci u evropskoj istoriji
- 1789: Francuska revolucija, srušena monarhija, osnovana republika
- 1815: Bečki kongres prekraja mapu Evrope, uspostavlja ravnotežu sila i otvara decenije mira nakon turbulencije Napoleonskih ratova
- 1848: Talas liberalnih i demokratskih revolucija širom Evrope
- 1919: Versajski sporazum. Nove nezavisne suverene nacionalne države zamenjuju stara multi-nacionalna carstva
- 1945: Jalta - velike sile se dogovaraju oko podele Evrope na zapadne i sovjetske „sfere uticaja". Preko kontinenta pada Gvozdena zavesa
- 1989: Demokratske revolucije u Evropi pod dominacijom Sovjetskog Saveza ruše Gvozdenu zavesu. Sovjetski Savez pada dve godine kasnije. Vladimir Putin naziva to „najvećom katastrofom dvadesetog veka."
Kventin Somervil, jedan od BBC-jevih najiskusnijih ratnih dopisnika, prošao je nedavno kroz ruševine Harkova i za rusko bombardovanje rekao: „Ako vam je ova taktika nepoznata, to znači da niste obraćali pažnju".
A on je neko ko to dobro zna - proveo je dovoljno vremena pod ruskim raketama u Siriji da se u to uveri izbliza.
Ali vlade demokratskog sveta - koliko su one obraćale pažnju na prirodu Putinovog režima?
Dokazi su se gomilali godinama.
Prošle su dve decenije otkako je poslao trupe u Gruziju tvrdeći da pruža podršku otcepljenim regionima.
Kasnije je poslao špijune u britanske gradove naoružane nervnim agensima da bi ubio Ruse u izgnanstvu.
Godine 2014. izvršio je invaziju na Istočnu Ukrajinu i anektirao Krim.
- Šta hoće Putin i da li će Rusija okončati rat
- Kako će Putin tražiti način da sačuva obraz
- „Vreme ne radi za Putina”, ocena stručnjaka o ratu u Ukrajini
Uprkos svemu tome, Nemačka, i veći deo EU, ulazili su sve dublje u nezdravu zavisnost od ruskog gasa.
Godinu dana nakon aneksije Krima, odobrili su izgradnju novog gasovoda Severni tok 2 kako bi pojačali snabdevanje.
„Samozadovoljstvo" koje je pominjala Liz Tras osuda je i njene zemlje: London je bio sigurna luka za ruski novac još od vremena kad je Džon Mejdžor bio premijer.
Ruski oligarsi doneli su tamo milijarde, prali svoj novac, kupovali najprestižnije privatne kuće u glavnom gradu, družili se sa političarima i donirali njihovim fondovima za izborne kampanje.
Vrlo se malo pitanja postavljalo o poreklu njihovog bogatstva, stečenog preko noći.
Dakle, ne. Zapadne demokratije nisu „obraćale pažnju" na prirodu pretnje koja je rasla na istočnoj granici.
Ali i sam Putin je delovao samozadovoljno.
Prvo, verovao da je Zapad u hroničnom padu, oslabljen unutrašnjim podelama i ideološkom mržnjom. Pobeda Donalda Trampa na izborima i Bregzit bili su najbolji dokazi za to.
Uspon desničarskih autoritarnih vlada u Poljskoj i Mađarskoj bili su dodatna potvrda nazadovanja liberalnih vrednosti i institucija.
Ponižavajuće povlačenje Amerike iz Avganistana bio je dokaz da se oslabljena sila povlači sa svetske scene.
Drugo, pogrešno je protumačio šta se dešava na njegovim granicama.
Odbijao je da poveruje da su niz demokratskih ustanaka u bivšim sovjetskim republikama - Gruzija (2003), Ukrajina (2004-5) i Kirgistan (2005) - autentičan izraz volje naroda.
Zato što je cilj svakog od njih bio smena korumpiranih i nepopularnih promoskovskih vlada, Kremlju je delovalo očigledno da su one proizvod stranih obaveštajnih službi, posebno američke i britanske - marš zapadnog imperijalizma na teritoriju koja po pravu i istorijski pripada Rusiji.
Treće, nije uspeo da razume vlastite oružane snage.
Sada je očigledno da je očekivao da njegova „specijalna vojna intervencija" bude gotova za nekoliko dana.
Ruska vojna nesposobnost šokirala je mnoge zapadne stručnjake za bezbednost.
Ona me podseća na jedan manji rat, koji je mogao lakše da se zaustavi, ali je svejedno bio razoran - u bivšoj Jugoslaviji.
Srpski nacionalisti su 1992. godine pokrenuli rat da bi u začetku ugušili novu nezavisnu državu Bosnu i Hercegovinu.
Oni su tvrdili da bosanski identitet ne postoji, da bosanska državnost nema istorijski legitimitet, da je ona zapravo deo Srbije. Tačno onako kako Putin vidi Ukrajinu.
Kao i Rusija danas, srpske snage su imale ubedljivu nadmoć u teškom naoružanju. Ali često bi bile zaustavljene gdegod bi lokalni nesrbi pružili otpor.
Izgledalo je da ne mogu da zauzmu gradove - a nisu bili spremni da se bore od ulice do ulice kopnenim snagama.
Bosanski branioci ispočetka su bili veoma loše opremljeni - sećam se mladića u patikama u rovovima oko Sarajeva sa jednim AK-47 na njih trojicu.
Ali branili su svoj glavni grad skoro četiri godine.
Slična odlučnost danas postoji kod mladih ljudi koji su se dobrovoljno javili da brane Kijev.
I zato umesto da zauzmu gradove, Srbi su ih stavili pod opsadu - opkolivši ih, bombardujući ih, isključivši im vodu, gas i struju.
To se već dešava u Marijupolju. Stavite grad pod opsadu i prekinite mu snabdevanje vodom i za 24 sata svaki toalet postaje opasnost po javno zdravlje.
Građani moraju da izađu napolje na ulice da nađu bunare i napune posude samo da bi mogli da puste vodu u svojim toaletima.
Isključite im struju i smrzavaće se u vlastitom domu. Uskoro će ponestati hrane. Da li su to Rusi namenili Marijupolju, Harkovu, Kijevu? Da ih izgladne dok ne pokleknu?
Ali skoro četiri godine ove svireposti podarilo je bosanskoj državnosti osnivački narativ otpora, patnje i herojske borbe.
I ukrajinski identitet će biti dodatno učvršćen načinom na koji su se borili Ukrajinci.
Ukrajinski govornici na ruskom ne osećaju se „oslobođeni" ovom invazijom.
Postoje dokazi da i oni veruju u Ukrajinu kao suverenu državu.
Putinov rat, čiji je cilj bio ujedinjenje onoga što on doživljava kao dva dela jedne ruske države, već je počelo da proizvodi potpuno suprotan efekat - pojačao je volju većine Ukrajinaca da traže sudbinu nezavisnu od ruske dominacije.
Godine 1994, dok je rat na Balkanu još besneo, ostatak Istočne Evrope radovao se svojoj budućnosti - svaka zemlja jedva je čekala da zauzme ono što je smatrala prirodnim položajem u Evropi sastavljenoj od nezavisnih suverenih država u miru jednoj sa drugom.
Ali još uvek je bilo daleko od izvesnog da će bilo kojoj od njih biti dopušteno da se pridruži NATO-u.
U ono vreme se vodila rasprava da li novooslobođene istočnoevropske zemlje treba da oforme treći bezbednosni blok, koji bi poslužio kao tampon zona između NATO-a i Rusije.
Rusija je bila slaba devedesetih, a zemlje koje su preživele 40 godina sovjetske okupacije nisu verovale da će dugo ostati takva. Na kraju su želele ništa manje nego punopravno članstvo u NATO-u.
Pod američkim predsednikom Bilom Klintonom, SAD je nastavila sa ekspanzijom NATO-a.
Priča se da je ruski predsednik Boris Jeljcin, koji je sebe doživljavao kao Klintonovog lojalnog saveznika, bio ljut kad je otkrio - na konferenciji za štampu - da NATO planira da primi nove članice bez konsultacija sa Moskvom.
A rušenje Gvozdene zavese pokrenulo je nova geopolitička pitanja - koliko na istok će se proširiti Zapadni svet?
Dobio sam zadatak od BBC-ja da pođem na putovanje po Poljskoj, Belorusiji i Ukrajini da bih pokušao da pronađem odgovor na pitanje: „Gde se sada nalazi istočna ivica Zapadnog sveta?"
Posetio sam lovački dom u Belorusiji gde se, krajem 1991. godine, predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin susreo sa kolegama iz Ukrajine i Belorusije.
Tu su se oni složili da uzajamno priznaju sovjetske republike jedni drugih kao nezavisne nacionalne države.
Potom su pozvali sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova i obavestili ga da zemlja čiji je on predsednik - Sovjetski Savez - više ne postoji.
Bio je to trenutak podjednako bremenit opasnošću i novim mogućnostima.
Za Belorusiju i Ukrajinu, bila je to prilika da se oslobode vladavine Moskve - dominacije ruskog imperijalizma, i u carskom i u sovjetskom obliku.
Za Jeljcina, to je predstavljalo priliku da oslobodi i Rusiju - njene istorijske uloge kao carske sile.
Velika Britanija i Francuska prestale su da budu carske sile posle Drugog svetskog rata - kao što se to desilo Austriji posle Prvog svetskog rata.
U Turskoj, Kemal Ataturk je izgradio modernu evropsku sekularnu republiku - tursku nacionalnu državu - nakon što je multietničko Otomansko carstvo bilo poraženo i rasparčano 1918. godine.
Da li je Boris Jeljcin mogao da uradi istu stvar - izgradi modernu rusku nacionalnu državu, u miru sa suverenim susedima, na ruševinama sovjetske imperije?
Ranih devedesetih, on je započeo svoj eksperiment pozapadnjavanja, da bi svoju carsku silu pretvorio u demokratsku državu.
Ali inicijativa - koju su podržale zapadne demokratije željne prilike za ulaganja - da se sklerotična privreda u državnom vlasništvu pretvori u sistem slobodnog tržišta bila je katastrofalna. Stvorila je gangsterski kapitalizam.
Malobrojna elita se fantastično obogatila pljačkajući sredstva velikih industrija - naročito nafte i gasa.
Eksperiment se konačno raspao 1998. godine.
Privreda se urušila, rublja je za mesec dana izgubila dve trećine od svoje vrednosti, a inflacije je dostigla 80 odsto.
Stajao sam sa jednim sredovečnim parom u redu ispred moskovske banke.
Želeli su da podignu svoj novac u dolarima ili funtama - bilo čemu drugom sem u rubljama.
Red je bio dug i sporo se pomerao, a svakih nekoliko minuta bankarski službenik je menjao izloženi devizni kurs, kako je rublja nastavljala dalje da pada.
Ljudi su gledali kako vrednost njihove životne ušteđevine propada iz minuta u minut.
Par je stigao nadomak pročelja reda kad je odjednom zatvoren šalter - više nije preostalo gotovine.
Posetio sam bivši rudarski region blizu ukrajinske granice, gde rudnici jedva da su radili.
Upoznao sam diplomiranog inženjera rudarstva koji je izgubio posao - čoveka u tridesetim sa mladom porodicom.
Odveo me je do svoje dače na obodu grada, koja je imala jutro obradive zemlje.
„Ovo čini oko 80 odsto onoga što moja porodica pojede za godinu dana", rekao je.
„Uzgajam sve na ovom komadu zemlje. Za ostalo, kao što je kafa i šećer, trampim se. Nisam koristio niti video novac oko 18 meseci."
Ništa nije govorilo toliko upečatljivo o Jeljcinovom neuspehu da transformiše Rusiju od prizora ovog izuzetno obrazovanog čoveka koji je morao da okopava zemlju za vlastitu večeru.
„Staljin je tokom jedne generacije pretvorio zemlju seljaka u industrijsku supersilu. Jeljcin radi isto samo u obrnutom smeru", rekao mi je on.
Obični Rusi su se osećali prevarenim.
Veliki eksperiment pozapadnjavanja bio je samo trik putem kog se obogatila kriminalizovana elita, a osiromašili svi ostali.
Mnogi izveštaji koje smo slali iz Rusije u ono vreme svodili su se na jedno jedino pitanje: „Koje su političke posledice dubokog razočaranja koje Rusi sada osećaju?"
Odgovor je bio da će se Rusija, na kraju, vratiti tipskom rešenju - povući će se od demokratije i vratiti se na autoritarnu vlast.
Povlačenje od nacionalne državnosti i povratak na izrazito imperijalistički stav prema „bliskom inostranstvu" - zemljama koje su prethodno bile sastavni deo Sovjetskog Saveza.
Bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski slavno je izjavio da Rusija može da bude samo demokratija ili carstvo, ali da ne može da bude oba.
Ruski grb, dvoglavi orao, gleda istovremeno ka istoku i zapadu.
Istorija je povukla Rusiju u suprotnim smerovima - ka demokratskoj nacionalnoj državnosti u jednom smeru, ka dominantnoj carskoj sili u drugom.
Posetite Sankt Petersburg i videćete još jedan aspekt ove dvojne prirode.
To je predivan zalivski prozor ove zemlje na Finski zaliv.
Grad iz 18. veka, koji gleda na zapad. Evropsko prosvetiteljstvo u arhitektonskom obliku. Pod carskom vladavinom, bila je to prestonica carstva.
Posle Oktobarske revolucije 1917. godine, Boljševici su ponovo proglasili Moskvu glavnim gradom, a vlast se povukla iza visokih bedemastih zidina Kremlja.
Bila je to arhitektura odbrambenog stava, sumnje, čak i straha.
Kad ruski lideri pogledaju na zapad odavde, oni vide otvoreni ravničarski krajolik koji se proteže stotinama kilometara na jug i zapad. Nema prirodnih granica.
Dok sam bio BBC-jev dopisnik iz Moskve krajem devedesetih, znao sam šofera koji se sećao kako je kao dete četrdesetih video nemačke trupe nadomak Moskve.
Svaki put kad bi nas odvezao na aerodrom Šeremetjevo, prošli bismo pored spomenika napravljenog tako da liči na metalnu protivtenkovsku odbranu - tzv. Češke ježeve - i on bi rekao: „Ovoliko su blizu prišli Nemci."
Napoleonova vojska je stigla dalje u prethodnom veku.
To iskustvo - taj hronični osećaj nesigurne zapadne granice - utiče na način na koji su ruski lideri doživljavali „blisko inostranstvo".
U jednom drugom razgovoru o „bliskom inostranstvu", jedan prijatelj mi je izrecitovao rimovani kuplet.
Na ruskom se on lepo rimuje i glasi: „Kokoška nije zapravo ptica; a Poljska nije zapravo tuđina."
Osećaj Rusije za ono na šta ima pravo među zemljama zapadno od nje ušao je i u kolektivnu svest.
Pozajmiću anegdotu jedne druge prijateljice u Moskvi iz onog vremena.
Isti šofer pokupio ju je sa aerodroma i pitao je gde je bila.
„Bila sam za vikend u Pragu", rekla je ona.
„Ah, Prag", odgovorio je on. „To je dobro. On je naš."
Ali nije bio. Berlinski zid je srušen devet godina ranije, a istočnoevropske zemlje su prestale da budu „naše".
Osim Ukrajine. Samo ime zemlje potiče od ruske reči za ivicu ili periferiju.
Putin je ne doživljava kao susednu zemlju, već kao graničnu teritoriju same Rusije - i želi da se ona vrati pod rusko okrilje.
Šta će biti potrebno da se tako nešto desi? Kako jedna zemlja koja je pružila toliko jedinstven otpor može da bude pokorena?
On se gotovo sigurno preigrao. Sada ga sasvim izvesno zabrinjava nekoliko faktora.
Prvi je stanje u kom se nalaze njegove vlastite oružne snage.
Drugi je otpornost ukrajinske odbrane.
Da li je Putin stvarno očekivao da će narod koji govori ruski u Ukrajini dočekati njegove trupe kao oslobodioce?
Da li je zaista verovao da je ustanak iz 2014. godine - kada je smenjena pro-moskovska vlada vladom više pro-zapadnog usmerenja - bio zavera sa Zapada?
Ako jeste, onda to pokazuje koliko loše Kremlj razume svoje „blisko inostranstvo".
Ali njegovo najveće preračunavanje bilo je potcenjivanje odlučnosti Zapada.
I to je ono što čini 2022. jednom od ključnih godina - cajtenvende, rečima kancelara Šolca.
Gotovo preko noći, Nemačka je preobratila svoj stav prema vlastitoj ulozi u svetu.
Tradicionalno nespremna - iz valjanih istorijskih razloga - da pokaže snagu, više je volela da iskazuje meku moć nego tvrdu. Ali ne i sada.
Ona je najavila da udvostručuje budžet za odbranu i da šalje smrtonosno oružje u Ukrajinu.
Nestala je, isto tako, i ostpolitik - decenijama stara nemačka politika traženja mira kroz angažovanje, posebno trgovinu.
Nemačka, zajedno sa ostatkom demokratskog sveta, sada će prekinuti svoju zavisnost od ruskog gasa.
Projekat Severni tok 2 je obustavljen - mada ne i do kraja odbačen.
Trenutno prisustvujemo ponovnom iscrtavanju nove mape globalne energetske raspodele, čiji je cilj da izbaci Rusiju iz igre.
Rusija je duboko integrisana u globalnu ekonomiju.
Ali ona je sada izbačena iz sistema koji svet koristi za platni promet roba i usluga.
Njene industrije, uključujući naftu i gas, zavise od uvozne robe i komponenti.
Uskoro će proizvodnja stati u mestu. Poslodavci će morati da otpuštaju radnike.
Porašće nezaposlenost.
Niko nije očekivao da će Zapad uvesti sankcije Ruskoj centralnoj banci.
Rublja je već počela da pada, a kamatne stope skaču.
Nijedna velika privreda nikad do sada nije bila izložena paketu sankcija sa ovolikim kaznenim merama.
To se praktično svodi na izbacivanje Rusije iz svetske ekonomije.
Još radnika će dobiti otkaze.
Velikim industrijama biće otežano da nastave sa radom. Nezaposlenost će nastaviti da raste. Meteorska inflacija će pojesti životne ušteđevine.
Svi ćemo to osetiti. Ovo će potencijalno biti ukidanje globalizovane ekonomije koja se javila posle završetka Drugog svetskog rata.
SAD i EU su praktično podelile svet.
One države i kompanije koje budu nastavile da trguju sa Rusijom biće kažnjene - takođe, biće izbačene iz trgovine sa bogatim svetom.
To se svodi na novu privrednu gvozdenu zavesu koja razdvaja Rusiju od Zapada.
Mnogo će zavisiti od toga kako će se Kina postaviti prema ovom novom stanju stvari.
Kina i Rusija dele zajedničku antipatiju prema američkoj moći i uverenje da najveća pretnja potiče od ujedinjenijeg demokratskog sveta koji će nastati.
Kina ne želi oslabljenog Putina, niti jači Zapad. A opet upravo su to posledice rata u Ukrajini.
Neki posmatrači Kine veruju da će Peking pokušati da se odupre dominaciji dolara kao rezervne valute stvorivši jasno prepoznatljivu zonu jena kao alternativni prostor u globalnoj privredi koji može da je zaštiti od bilo kakvog budućeg pokušaja da SAD uvedu sankcije Kini.
Putinov rat bi, stoga, mogao da prekroji međunarodnu finansijsku mapu.
Ali iznad svega, ovo je rat u kom se demokratske države sveta suprotstavljaju svetskim autoritarnim režimima.
To je i rat između dva sučeljena koncepata pravila prema kojima međunarodni odnosi treba da funkcionišu.
Oksfordski učenjak Timoti Garton Eš kaže da ova dva svetonazora mogu da se opišu ukratko kroz dve reči - Helsinki ili Jalta.
Na Jalti 1945. godine, Staljin, Ruzvelt i Čerčil su izdelili posleratnu Evropu u „sfere uticaja" - većina Istočne Evrope Rusiji, Zapad transatlantskom savezu koji će započeti ponovnu izgradnju evropskih demokratija.
„Helsinki", s druge strane, opisuje Evropu sastavljenu od nezavisnih suverenih zemalja, od kojih je svaka slobodna da bira vlastita savezništva.
To je proisteklo iz Helsinškog završnog akta iz 1975. i postepeno preraslo u Organizaciju za evropsku saradnju i bezbednost.
Branioci Ukrajine bore se za Helsinki. Putin je poslao svoje trupe da nametnu savremenu verziju Jalte - koja će uništiti ukrajinsku nezavisnost i staviti je pod rusku dominaciju.
Garton Eš tvrdi da je Zapad bio suviše neodlučan u odbrani vrednosti Helsinkija - da je formalno priznao pravo Ukrajine da se pridruži NATO-u u nekoj nedefinisanoj budućnosti, ali da nije stvarno nameravao to da ostvari.
Ali ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski je nagovestio spremnost na kompromis oko principa Helsinkija, pristavši da odustane od ambicije Ukrajine da postane članica NATO.
Uz sve rizike koje sa sobom to nosi, to bi na kraju mogla da bude cena koju će Ukrajina morati da plati za opstanak svoje državnosti.
Moja generacija je odrasla sa egzistencijalnim strahom od pretnje nuklearnim uništenjem.
Ovaj sukob je vratio taj strah nazad u javnu svest. Putin je zapretio da će upotrebiti ruski nuklearni arsenal.
To ovo čini najopasnijim trenutkom od Kubanske krize iz 1962. godine.
Tada je Sovjetski Savez poslao nuklearne projektile svom savezniku Kubi. SAD su okupile flotu brodova da izvrše morski desant na ostrvo.
Ono što Amerikanci nisu znali je da Sovjeti nisu imali samo strateške projektile velikog dometa.
Oni su imali i manje, taktičke nuklearne projektile - tzv. nuklearno oružje za bojište.
I da je sovjetska vojna doktrina delegirala odluke o prvoj upotrebi komandantima na terenu.
Da je nastavljeno sa zaprećenom invazijom, ona bi dovela do nuklearne razmene vatre.
Tadašnji američki ministar odbrane Robert Meknamara saznao je za ovo tek kad su otvorene sovjetske arhive 1991. godine.
Tek je tada on shvatio koliko se svet našao blizu katastrofe.
U neverovatnom filmu Magla rata: Jedanaest lekcija iz života Roberta Meknamare, on je objasnio kako je svet izbegao da uništi samog sebe.
Da li se radilo o umešnoj diplomatiji? O mudrom vođstvu?
Ne.
„Sreća", rekao je on. „Imali smo sreće."
To iskustvo, koje lagano bledi iz sećanja, trebalo bi natera ljude da budu malo usredsređeniji.
Pogledajte video o ženama koje su pobegle iz Ukrajine same s decom
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
