Ujedinjene nacije su se nikle iz pepela Drugog svetskog rata da bi ujedinile zemlje iz svih krajeva sveta u rešavanju globalnih pitanja.
Savet bezbednosti UN-a, koji se prvi put sastao 1946, ključno je telo sa zadatkom očuvanja globalnog mira i bezbednosti.
Posle invazije Rusije na Ukrajinu, predsednik Vladimir Zelenski održao je strastveni govor pred savetom pozvavši ga da „smesta nešto preduzme" kako bi zaustavio rusku vojnu akciju.
Ali način na koji funkcioniše organizacija otežava joj da dela tokom međunarodnih incidenata.
- Može li država da bude izbačena iz Ujedinjenih nacija
- Balkanska iskustva sa mirovnjacima - od pomagača do tražioca pomoći i nazad
- Koliko daleko idu zemlje da bi sele za glavni sto Ujedinjenih nacija
Njenih 15 članica - pet stalnih i deset nestalnih - ima moć da uvede sankcije ili odobri upotrebu sile kako bi se očuvali ili povratili mir i bezbednost.
Ali često ne mogu da se donesu odlučne odluke zato što na njih veto stavljaju stalne članice koje imaju suprotstavljene stavove o globalnim pitanjima.
Kako, dakle, funkcioniše Savet bezbednosti UN?
Stalne članice
Pet zemalja je stalno zastupljeno u Savetu bezbednosti: Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Kina, Rusija i Francuska.
To su bile velike sile koje su imale najviše uticaja u periodu posle poraza Nemačke i Japana u Drugom svetskom ratu, kad je savet oformljen.
Taj sastav se nije promenio od 1946, iako se prilagođavao novim geopolitičkim realnostima.
Kinesko mesto je nekada zauzimala nacionalistička vlada predvođena Čang Kaj Šekom.
Posle revolucije iz 1949, njegova vlada se povukla na Tajvan, ali je tek 1971. godine Generalna skupština UN-a odlučila da vlasništvo nad tim mestom dodeli komunističkoj Narodnoj Republici Kini.
Rusko mesto prvobitno je držao Sovjetski Savez, sve do njegovog raspada 1991.
- Šta su ljudska prava u 300, 500 i 1.000 reči
- Kako su Ukrajinci u Bosni spasili hiljade ljudi od masakra
Pravo veta
Ključni aspekt ovih pet stalnih članica je da mogu da stave veto na svaku odluku o kojoj zaseda savet.
To znači da ako jedna od njih glasa protiv rezolucije, ona ne može da se usvoji.
Međutim, rezolucija može da se usvoji ako se stalna članica uzdrži od glasanja.
Ovo je posebno važno kad su zemlje sa pravom veta direktno ili posredno upletene u neki sukob, kao što je slučaj sa aktuelnim ratom u Ukrajini.
Ne postoji regulativa koja sprečava ovu vrsti sukoba interesa.
Više od 100 zemalja je 2020. godine podržalo francusko-meksički predlog da se reguliše upotreba prava veta.
Prema ovom predlogu, pet stalnih članica Saveta bezbednosti bi se dobrovoljno i kolektivno obavezalo na uzdržavanje od korišćenja prava veta u slučajevima „masovnih zverstava".
Druge zemlje, kao što je Španija, pozvale su na potpuno ukidanje prava veta.
Nestalne članice
Deset zemalja se svake dve godine bira na mesto nestalnih članica Saveta bezbednosti UN-a.
Sve zemlje članice zastupljene u Generalnoj skupštini UN-a imaju pravo glasa.
Cilj je da se postigne regionalna ravnoteža, sa pet azijskih ili afričkih članica, dve latinoameričke, jednom istočnoevropskom i dve članice iz zapadne Evrope ili drugih regiona, koje čine puni sastav nestalnih članica.
Zaključno sa aprilom 2022, nestalne članice su Indija, Irska, Kenija, Meksiko i Norveška, čiji mandati ističu 31. decembra ove godine, a Albanija, Brazil, Gabon, Gana i Ujedinjeni Arapski Emirati su članice čiji mandati ističu 2023.
Zemlje se posvećeno nadmeću za članstvo u savetu, verovatno zbog prestiža koji uz njega ide ili prilike da se potegnu neka pitanja od nacionalnog interesa.
Neke zemlje najavljuju kandidaturu mnogo godina unapred i aktivno se daju u osvajanje glasova.
Svaka članica Saveta bezbednosti - stalna ili ne - predsedava savetom mesec dana, na rotirajućoj osnovi.
Proširenje
Ali zemlje čija je moć narasla u poslednjih 75 godina postale su oštri kritičari sastava Saveta bezbednosti, tvrdeći da on više nije reprezentativan za višepolarni svet.
Radna grupa za reformu koju je Generalna skupština oformila 1993, vrlo je malo napredovala po ovom pitanju, ne postigavši konsenzus oko potencijalnih kandidata.
Indija, Nemačka, Japan i Brazil - poznati kao G4 - kao i Afrička unija, odavno lobiraju za željeni status stalne članice.
Tokom prošlogodišnjih rasprava u Generalnoj skupštini UN-a, predstavnice G4 su pozvale na rad za „unošenje novog života u rasprave".
One su se složile da savet „mora bolje da održava savremene geopolitičke realnosti , sa većom zastupljenošću Azije, Afrike i Latinske Amerike".
Takozvano Zajedničko afričko gledište, koje poziva na „reprezentativniji i demokratskiji" Savet bezbednosti, ovekovečeno je u dve deklaracije iz 2005. godine: Konsenzus Ezulvini i Deklaracija Sirte.
Pokojni Nobelovac i bivši generalni sekretar UN-a Kofi Anan upozorio je da bi izostajanje reforme moglo da oslabi položaj saveta u svetu.
Preduzimanje mera
Savet bezbednosti pridaje veliki značaj sprečavanju oružanih sukoba.
Ali jednom kad sukob izbije, njegov prvi cilj je da pronađe diplomatsko rešenje.
Ako sukob nastavi da traje, Savet bezbednosti bi mogao da radi na postizanju obustave vatre i slanju mirotvoraca.
On može da naloži članicama UN-a da uvedu sankcije i, kao poslednje pribežište, odobri vojnu akciju protiv agresora.
Od svih država članica UN-a zahteva se da se povinuju odlukama Saveta bezbednosti.
Kritike
Savet bezbednosti kritikovan je zato što ne preduzima ništa dok se ne desi katastrofa - čak i kad je ona mogla da bude očekivana, kao što je bio slučaj sa genocidom u Ruandi 1994. godine.
Zbog sporosti procesa odlučivanja i prava veta, zemlje i njihovi saveznici ponekad pokreću vojnu akciju za koju tvrde da je legitimna bez prethodnog odobrenja.
NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine izvršeno je bez odobrenja saveta.
NATO zemlje - posebno SAD pod predsednikom Bilom Klintonom - tvrdile su da je jednostrana akcija opravdana kao reakcija na optužbe za genocid jugoslovenskih snaga nad stanovništvom kosovskih Albanaca.
Rusija je tvrdila da je bombardovanje bez odobrenja Saveta bezbednosti umesto toga samo doprinela produbljivanju krize.
Američko-britanska invazija na Irak 2003. godine takođe je izvedena bez eksplicitnog odobrenja Saveta bezbednosti.
Rezolucija 1441, koju je usvojio savet, zahtevala je da se Irak razoruža i sarađuje sa inspektorima za oružje.
Ali neke stalne članice, uključujući Francusku i Rusiju, nisu se složile sa procenom Amerike i Velike Britanije da Rezolucija 1441 dozvoljava vojnu akciju.
U nekim drugim slučajevima, Savet bezbednosti je preduzimao odlučnije korake.
Između 2006. i 2015. godine, uveo je Iranu niz embarga na nuklearno oružje i tehnologiju zbog njegovog nuklearnog programa.
Od 2006. godine, usvojila je desetak rezolucija protiv Severne Koreje i njenog programa nuklearnog naoružanja.
One su usmerene protiv prodaje oružja i vojne opreme, ograničavaju naučnu saradnju i kažnjavaju pojedince uključene u severnokorejski nuklearni program.
Godine 2001. odobrila je zabranu zone letenja nad Libijom koja je posredno pomogla da se svrgne s vlasti Gadafijeva vlada.
Hladnoratovske podele, međutim, istrajavaju.
Rusija i Kina su 2012. godine stavile veto na niz rezolucija Saveta bezbednosti čiji je cilj bio da se izvrši pritisak na sirijski režim predsednika Bašara Al Asada - ključnog ruskog saveznika na Bliskom istoku.
A u ovom trenutku bilo kakav predlog rezolucije koji se iznese pred Savet bezbednosti protiv Rusije zbog njene invazije na Ukrajinu na kraju će završiti pod vetom same Rusije.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
