Viktorija Kovalenko se jasno seća tog trenutka.
„Čula se eksplozija ili nalik na pucanj. Bilo je zaglušujuće. Popucalo je zadnje vetrobransko staklo. Moj muž je vikao: 'Izlazi iz auta'."
Užas koji je doživela tog dana je gotovo nezamisliv.
Priča sadrži eksplicitne detalje koji mogu biti uznemirujući za neke čitaoce
- Masakr civila u blizini Kijeva: Šta znamo za sada
- Da li Putin može biti krivično gonjen za ratne zločine u Ukrajini
- Život pod ruskom okupacijom: „Izdržaćemo sve do oslobođenja"
Devetog dana rata u Ukrajini, u jeku borbi, Viktorija i njen suprug Petro odlučili su da pobegnu iz Černigova, grada na severu zemlje.
Uradili su to kako bi spasli decu.
Dvanaestogodišnja Veronika bila je Viktorijina ćerka iz prvog braka. Njena druga ćerka Varvara ima samo godinu dana.
Spakovali su nešto stvari i odvezli se iz porodične kuće.
Dok su napuštali periferiju grada, na jugu u blizini sela Jahidne, kamenje na putu im je preprečilo put. Petro je stao, izašao i krenuo da ih vuče s puta.
Nekoliko sekundi kasnije, njihov automobil zasuli su meci.
„Moja starija ćerka Veronika je počela da plače, jer mi je glavu posekao komad stakla koje je poletelo i krvarila sam", kaže Viktorija.
Dok govori, pokazuje na mesto visoko na njenoj levoj jagodici - mali, krivudavi ožiljak crvene boje.
„Veronika je počela da viče, ruke su joj se tresle, pa sam pokušala da je smirim.
„Izašla je iz auta, a ja krenula za njom. A onda je pala. Kada sam pogledala ka zemlji, videla sam da nema glavu".
Automobil se zapalio nakon što ga je pogodila ruska granata.
„Pokušala sam da ostanem smirena, jer sam držala svoju bebu Varvaru i morala sam da je odvedem na sigurno".
Supruga više nije videla, ali joj je tišina govorila Viktoriji da je i on mrtav.
Pobegla je iz zapaljenog automobila.
- BBC u Černobilju: „Krali smo gorivo od Rusa kako bismo sprečili katastrofu“
- Zločini u Buči: „Žalim što i mene nisu ubili“
- Napad na železničku stanicu na istoku Ukrajine - desetine mrtvih i međusobne optužbe
Sledeća 24 sata bila su očajnički pokušaj da se preživi.
Viktorija i njena beba Varvara sakrile su se u parkiranom automobilu.
A onda ponovo počela pucnjava.
Otrčala je do male zgrade koju su očigledno koristili vojnici.
Dok se tamo skrivala, isključila je telefon da štedi bateriju i pitala se kako će sačuvati sebe i svoju ćerku.
Dan kasnije, ruski vojnici pronašli su ih tokom patrole.
Odveli su u školu u selu Jaihdna i zatočili ih u podrumu.
Majka i beba su tamo provele naredna 24 dana, u užasnim uslovima.
Viktorija je gledala kako ljudi umiru oko nje, pošto nije bilo lekarske pomoći.
BBC je od tada posetio podrum i razgovarao sa drugim ljudima koji su tamo zatvoreni.
Zarobljenici kažu da su mrtva tela ležala satima, ponekad i danima.
U prostoriji je bilo četrdeset ljudi, kaže Viktorija.
Bilo je malo prostora za kretanje.
Nije bilo svetla, pa su koristili sveće i upaljače.
Bilo je prašnjavo i vruće, a Viktorija kaže da je ljudima bilo teško da dišu.
Zarobljenicima uglavnom nije bilo dozvoljeno da izađu čak ni da koriste toalet.
Umesto toga, morali su da koriste kante.
„Ljudima je bilo loše od nedostatka kretanja, sedeli su i spavali na stolicama.
„Nekima su iskakale vene i počinjale da krvare, pa smo pravili zavoje", priseća se.
U takvim uslovima, Viktorija je morala mentalno da obradi brutalan gubitak svog muža i starije ćerke.
Kaže da je ostala mirna i sabrana koliko je mogla, usmeravajući svu svoju energiju na to kako da spase život svoje bebe.
Zamolila je ruske otmičare da donesu tela Petra i Veronike u školu, kako bi ih sahranila.
Svog bivšeg muža, Veronikinog oca, poslala je do olupine automobila kako bi mogao da slika posmrtne ostatke.
Od izgorelog vozila nije ostalo gotovo ništa.
Pronašli su nešto Veronikine odeće, pocepane i umazane, malu narukvicu sa priveskom u obliku srca, dve registarske tablice automobila, izbeljeno srebra od žestoke vatre.
Viktorija se seća dana kada su tela stigla.
„Bio je 12. mart. Zvali su me i rekli: 'Ajmo, pa ćeš videti gde će da biti sahranjeni - u šumi, u dva groba, jedan veći, jedan manji sanduk i dva krsta pobodena u zemlju.
„Ostali smo i počeli da zasipamo sanduke zemljom, ali je počelo granatiranje, pa smo pobegli pre nego što smo ih zatrpali. Bilo je veoma zastrašujuće", kaže.
Pitam Viktoriju šta bi rekla ljudima koji su ovo uradili njenoj porodici.
„Da mi se pruži mogućnost da pucam u Putina, uradila bih to", odgovara ona.
„Ruka mi se ne bi zatresla", dodaje.
Viktorija i beba Varvara se sada nalaze na relativno bezbednom mestu, u blizini Lavova, na zapadu Ukrajine.
Dan pre intervjua, majka je imala prvu konsultaciju sa psihologom.
„Kada sam sa ljudima, kada nešto radim i komuniciram, zaboravim šta se dogodilo", kaže.
„Ali kada ostanem sama, osećam se izgubljeno."
Dok izgovara ove reči, niz obraze joj se slivaju suze.
Pokazuje mi privezak za ključeve - kravicu sa srcem na grudima.
Bio je to poklon od Veronike.
Na privesku je i mali zlatni prsten, sa ugraviranim slovima.
„To je bilo iz crkve, kupila ga je i za mene. To je amajlija, osećam da me je spasila. Bila je u mom džepu. Sve vreme je bila tu i čuvala me."
Šta je ratni zločin
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
