Na belom, vlažnom zidu školskog podruma u selu Jahidne nalazi se primitivni kalendar, nacrtan crvenim krejonom.
On obeležava vreme nezamislive traume - od 5. marta do 2. aprila - za ljude iz ovog sela.
Selo Jahidne, 140 kilometara severno od Kijeva i nadomak grada Černigova, blizu granice sa Belorusijom i Rusijom, provelo je pod okupacijom ruskih vojnika skoro mesec dana.
Kad su Rusi ušli u selo, izveli su muškarce, ženu i decu iz njihovih kuća pod pretnjom oružjem i držali ih u podrumu lokalne škole četiri nedelje - oko 130 ljudi naguranih u prostoriji od otprilike 65 kvadrata.
Šezdesetogodišnji Mikola Klimčuk bio je jedan od njih. Ponudio nam je da nam pokaže podrum.
Dok smo se spuštali niz mali broj stepenika, počeli smo da osećamo smrad bolesti i truleži.
Prostorija je bila prljava - po podu su bili razbacani nekoliko dušeka, cipele i knjige, na sredini su bila četiri mala kreveca i u jednom ćošku gomilica posuđa.
Mikola nas je odveo pravo do najudaljenijeg kraja prostorije.
„Ovo je bilo mojih pola metra prostora. Spavao sam stojeći", kaže on. Glas mu podrhtava i on počinje da plače.
„Vezao sam se za ovu ogradu šalom da ne bih pao. Proveo sam 25 noći tako."
- „Moja ćerka je vikala i tresla se... a onda je bila mrtva"
- Zločini u Buči: „Žalim što i mene nisu ubili“
- „Video sam kako ruski vojnici ubijaju moga oca"
Mikola kaže da uopšte nisi mogao da se pomeriš iz straha da ne zgaziš nekoga.
Među zarobljenicima je bilo oko 40 ili 50 dece, među kojima i bebe. Najmlađa je imala svega dva meseca.
Ruske snage su se brzo probile do sela kao što su Jahidne dok su se pripremale za napad na Černigov.
Nedeljama je grad od oko 300.000 stanovnika bio odsečen dok se nalazio pod ruskom okupacijom i bombama, budući da su Rusi naišli na otpor.
Uništili su i most na putu do Kijeva, onemogućivši stanovnicima da pobegnu bilo gde.
Sada su se Rusi povukli posle neuspeha da zauzmu Kijev.
BBC je bio jedna od prvih medijskih organizacija koja je stigla do ove oblasti i sada je u prilici da vam prikaže užase koji su se dešavali i pod okupacijom i pod bombardovanjem.
Zato što su tako blizu granice, ljudi se brinu da bi Rusi uskoro mogli da se vrate.
Petnaestogodišnja Anastasija bila je u podrumu u Jahidneu zajedno sa ocem i bakom.
„Nije bilo mesta. Živeli smo sedeći uspravno. Spavali smo sedeći uspravno. A nije da smo nešto mnogo spavali. Bilo je to nemoguće. Mnogo granata je padalo oko nas. Bilo je neizdrživo", ispričala je ona.
Prostorija nije imala ventilaciju.
Njena dva prozora bila su zakovana.
„Dok sam ja bio tamo, umrlo je 12 ljudi", kaže Mikola.
Pogledajte video: Šta je ratni zločin
Život sa mrtvima
Većina su bili stariji ljudi.
Ne zna se od čega su umrli, ali Mikola veruje da su se neki od njih ugušili.
Kad bi ljudi umrli, tela nisu mogla odmah da budu uklonjena.
Ruski vojnici to nisu dozvoljavali svaki dan.
A zbog stalnih borbi napolju - granatiranja, eksplozija i razmene vatre - bilo je i opasno.
Zbog toga su ljudi, uključujući decu, živeli među leševima satima, ponekad danima, sve dok oni nisu mogli da se iznesu.
„Bilo je zastrašujuće. Poznavala sam te ljude koji su umrli", kaže Anastasija. „Bili su uvek veoma dobri prema nama. Bila sam jako tužna, umrli su ovde bez razloga."
„U normalnim okolnostima ne bi umrli. Putin je ratni zločinac", kaže Mikola.
„Stopala su počela da mi otiču. Ali uporno sam govorio sebi, moram da preživim. Moram, zbog moje ćerke i dve unuke."
Najveći deo vremena ljudima nije bilo dozvoljeno da izađu čak ni da bi obavili nuždu.
Umesto toga su naterani da koriste kofe.
„Ponekad bi vojnici izvodili ljude da ih koriste kao živi štit", kaže Mikola.
Bilo im je dozvoljeno da kuvaju napolju na otvorenoj vatri dvaput dnevno.
Selo je imalo dovoljno zaliha hrane i bunar sa pijaćom vodom.
Jedan od ruskih vojnika rekao je Mikoli da im je rečeno da će u Ukrajini provesti samo četiri dana, koliko će im biti potrebno da zauzmu Kijev.
- „Mnogo je ljudi ostalo ispod ruševina" - strašni prizori u gradu nadomak Kijeva
- Masovna ubistva civila u Buči - šta znamo do sada
Traženje najmilijih - po grobovima
Trećeg aprila, Rusi su se povukli iz Jahidnea.
Sada su u selu ukrajinski vojnici, a većina onih koji su bili zatočeni evakuisana je u okolne oblasti.
„Budim se više puta tokom noći. Imam utisak da mogu da čujem pucnje. Otrčim do mojih roditelja uplašena", kaže Anastasija.
Rusi su okupirali sela kao što su Jahidne oko Černigova da bi držali grad pod opsadom i na kraju preuzeli kontrolu nad njim.
Nisu uspeli da uđu u sam grad, ali mnogi njegovi delovi su pretrpeli veliko razaranje, a zvaničnici kažu da je ubijeno oko 350 civila.
Otkako su se Rusi povukli iz okoline Černigova, volonteri su krenuli da sahranjuju mrtve.
Jedan deo lokalnog groblja sada je prepun svežih grobova, sa plakatom zakačenim za svaki, radi identifikacije.
Porodice koje su bile razdvojene dolaze da vide mogu li da nađu grobove najmilijih.
Bombardovan je i lokalni fudbalski stadion, a ukrajinske vlasti tvrde da je to učinio ruski avion.
Ogroman krater može da se vidi posred terena gde je pala jedna bomba.
Druga je uništila deo tribina, koje su sada zgužvana masa slomljenih plastičnih sedišta i metalne ograde.
Pored stadiona, dečja biblioteka smeštena u istorijskom zdanju takođe je teško oštećena.
Dok smo se vozili kroz grad, prošli smo pored nekoliko stambenih kvartova koji su bili gotovo sravnjeni sa zemljom.
U Novoselivki, na severu Černigova, razaranje može da se vidi dok vam seže pogled.
Na mestima na kojima su nekada bile stambene kuće sada se nalaze hrpe kamenja i cigala.
Na jednom od puteva do stambenog kvarta videli smo dečju ružičastu jaknu, plišanog medveda, plišanog slona i delove lego kockica.
Usput smo videli još kratera od bombi.
„Zašto nismo bili upozoreni?"
Žena i dete na biciklu mahnuli su nam da ih sledimo.
Šezdesetdvogodišnja Nina Vinik i njen unuk, desetogodišnji Danilo, želeli su da nam pokažu njihov dom - koji je sada samo ljuska, sve oko njega i u njemu je uništeno.
Ninina ćerka i Danilova majka, tridesetdevetogodišnja Ljudmila izgubila je nogu i leži u bolnici.
Kad je započelo granatiranje Nininog doma, oni su svi otrčali do kuće jedne druge osobe u nadi da će se sakriti u njenom podrumu.
Ali i ona je bila bombardovana.
„Eksplozija nas je sve oborila na zemlju. Neko je dobio kontuziju, neko je bio ranjen. Kad smo došli sebi, videla sam da moja ćerka vrišti: 'Mama, mama, nemam nogu'. Bilo je to jezivo", kaže ona.
Ljudmila je uspela da otpuzi na sigurno i bila je prebačena u bolnicu.
„Osećam se kao da živim u stravičnoj noćnoj mori. Ovo ne može biti istina. Zašto nas naša vlada nije upozorila? Zašto nas nisu evakuisali?", kaže Nina.
U kući je živelo četiri generacije njene porodice.
„Za tili čas nam ništa više nije ostalo. Ne znam gde ćemo živeti na zimu", kaže ona.
Ona ne može da priušti protezu za svoju ćerku.
O ruskim izjavama da nisu gađali civile, ona kaže:
„Putin samo laže. U bolnici je jedna žena koja nema nogu. To je istina.
„Neka Putin plati njenu operaciju. Neka Putin izgradi ovu kuću. Žarko je to želeo, zar ne? Neka plati sve sada."
Dodatno izveštavanje: Imodžen Anderson, Anastasija Levčenko i Darija Sipigina
Pogledajte video: Ubistva u Buči - Šta se vidi na snimku
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
