Olena Nikulina zastaje, sklapa oči, otvara ih i počinje priču.
„Razmišljala sam šta bi se desilo ako bi dobila poruku da je Maks poginuo, šta bi uradila", kaže ona.
„Samo sam počela da plačem na sred ulice, jer nemam odgovor na to pitanje."
- Da li je Rusija počinila genocid u Ukrajini
- Britanci zarobljeni u Ukrajini na ruskoj TV mole za pomoć
- „Gde ćemo sva ta tela": Život sa ljudima koji skupljaju mrtve u Buči
Sedimo u kancelariji centra za volontere u Kijevu, gde se sakupljaju kutije namirnica - hrane, medicinske opreme i pancira - koje se šalju ukrajinskim snagama na istočni front.
Tamo je epicentar ruske ofanzive.
Trenutno ona vidi dva razloga zbog kojih živi - naciju i porodicu.
Maksim, njen dvadesetšestogodišnji rođak, trenutno se bori u Marijupolju.
Dečaka sa kojim je odrasla opisuje kao pažljivog i uzornog studenta inženjerstva.
On je jedan branilaca Azovstal čeličane u Marijupolju, poslednjeg ukrajinskog uporiša u tom gradu koje nekako odoleva naletima ruske vojske, jedne od najvećih oružanih sila današnjice.
U tom fabričkom kompleksu, opremljenom mrežom tunela i bunkera iz vremena Hladnog rata, trenutno ima par hiljada vojnika i civila.
Kako prolazi dani, imaju sve manje hrane, vode i vremena.
Olena kaže da je poslednju poruku od Maksa dobila 8. marta.
„Nikad nam nije pričao o tome kakvi su zaista uslovi, verovatno da se ne bi zabrinuli", kaže ona.
„Ali imaju vrlo malo hrane i zaliha medicinske opreme, sve je teže brinuti o ranjenim vojnicima."
Maks je odrastao u Sumiju, gradu na severoistoku Ukrajine, a Maksova majka, Olenina tetka, želela je da on ode u vojsku, uz obrazloženje da je „to životna škola za muškarce."
Kada je pozvan da se bori u Marijupolju, u prvom trenutku majka je osetila olakšanje mislivši da će grad, pošto je ipak relativno daleko od okupiranih oblasti u Donbasu, biti pošteđen najgorih razaranja.
Ali Rusija je odlučna da uspostavi kopneni koridor kroz istočnu Ukrajinu do Krima, a taj put vodi kroz Marijupolj.
Ovaj lučki grad već nedeljama se nalazi pod opsadom ruskih snaga.
Vladimir Zelenski, predsednik Ukrajine, kaže da broj žrtava u Marijupolju možda iznosi i nekoliko desetina hiljada.
- Potonuće broda „Moskva“: Šta znamo i kakve su se fotografije pojavile na internetu
- Kakvo oružje je ubilo više od 50 ljudi u napadu na železničku stanicu u Ukrajini
- Rusi oplakuju poginule vojnike i ne veruju u priče o ratnim zločinima u Ukrajini
„Užasno je što je on tamo", kaže Olena dok se suzdržava da ne brizne u plač.
„Pre svega mi je žao što nisam sa njim više razgovarala dok su još postojale veze.
Osetila sam se grozno kada mi je tetka u šest ujutru poslala poruku u kojoj kaže da je Maksov prijatelj verovatno poginuo i da je zabrinuta za sina."
Verovatno oseća ponos zbog tog dečaka koji nekada vozio njen automobil, a sada je postao ukrajinski vojnik koji odbija ruski poziv na predaju.
„Nisam mogla ni da pomislim da će moj rođak postati pravi heroj Ukrajine i Marijupolja", kaže Olena uz osmeh.
„Očigledno je da se radi o gorkom osećaju ponosa jer mu je život ugrožen.
Sanjam dan kada će se vratiti i kada ću moći sve ovo da mu kažem."
Na jednoj od polica centra za volontera nalaze se ratni suveniri.
Tu je oprema ruskih vojnika, delovi oborenih ruskih aviona i projektila koje su Ukrajinci ponosno izložili kao simbole ruske invazije koja je krenula po zlu za Moskvu.
- Opsada Marijupolja: Ko kontroliše „srce rata“ u Ukrajini
- Imovina sankcionisanih ruskih oligarha vredi stotine miliona evra
Ali Kremlje će sigurno biti odlučan u nameri da u ofanzivi na istoku ne ponovi greške iz centralnih i zapadnih delova Ukrajine odakle su se ruske trupe povukle.
Veruje se da Vladimir Putin, predsednik Rusije, želi da njegova vojska ostvari značajnije uspehe do 9. maja i Dana pobede nad nacističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu.
Upravo bi osvajanje Marijupolja moglo da predstavlja taj uspeh.
Takva Putinova namera zabrinjava Vladimira Vasilijuka, čiji se dvadesettrogodišnji sin Danilo takođe bori u čeličani Azovstal.
Oni su i dalje u stalnom kontaktu.
„Momcima nedostaje municije, ali ne žele da napuste objekat jer štite civile", objašnjava Vladimir.
Njegov staložen, gotovo ravnodušan izgled, kao da počinje da se raspada što više priča o sinu jedincu.
Vladimir spušta pogled i duboko uzdiše.
„Ne spavam noću", priznaje.
Kada bi imao priliku da ode tamo, to bi i uradio, kaže.
„Ne mislim da je grad vredan života mog sina, ali momci su sami izabrali.
„Možda je moja greška što je otišao u vojsku, jer sam ga uvek vodio na treninge i pripremao ga za to", dodaje Vladimir.
Njegov sin je oduvek želeo da učini Ukrajinu boljom zemljom, objašnjava.
Stojimo u Kijevu ispred spomenika koji je prekriven vrećama sa peskom obojenim u plavo i žuto - kao ukrajinska zastava.
Zvona na crvki Svetog Mihaila označavaju da je pet sati.
„Siguran sam da ćemo se ponovo videti, samo je pitanje vremena.
„Ali ako bi mogao da mu pošaljem poruku, rekao bih mu da ga volim i da ga čekam", zaključio je Vladimir.
Pogledajte video o psu koji demineru u Ukrajini
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
